Ирак је ушао у нову политичку фазу са старим људима и истим механизмом. Именовање Алија ал Заидија за мандатара за састав владе показује да у Багдаду расте отпор према директном везивању за Техеран, али да кључне полуге власти остају у рукама исте шиитске политичке елите која државу држи у кругу корупције, трговине утицајем и међусобног подозрења.
Најважнија промена није у избору човека, већ у промени политичког језика. У ирачком бирачком телу очигледно јача национални, државни тон, а блискост са Ираном више није политички добитак као раније. То је озбиљан сигнал да је ирачко друштво после више од две деценије ратова, спољних притисака и унутрашњег распада почело да кажњава оне који сувише отворено делују као продужена рука спољног центра моћи.
Проблем је у томе што се ирачка елита том расположењу прилагодила само тактички. Уместо отворене проиранске позиције, сада се нуди формула „уравнотежености“ и неутралности између Вашингтона и Техерана. То звучи државнички, али у пракси пре значи покушај да се сачувају везе са обе стране без стварног удара на дубоко укорењене мреже које су изграђене после 2003. године.
Патриотска реторика као изборна нужност
Шиитски блокови у Ираку извукли су јасну поуку из претходног изборног циклуса. Отворено истицање политичке лојалности Техерану постало је терет. Зато је део политичке сцене променио наступ, ублажио поруке и почео да се представља као бранилац ирачке државе, чак и онда када је остао повезан са истим структурама које су годинама шириле ирански утицај.
Та промена није доказ суштинског раскида са старом политиком, већ развијенијег инстинкта за опстанак. Ирачки гласач данас јасније препознаје цену спољне зависности. Политичари су зато прилагодили амбалажу, али нису демонтирали садржај. Када проирански актери почну да говоре језиком ирачког суверенитета, то не мора да значи да су променили правац. Често значи да су схватили шта бирачи више не желе да чују.
Отуда и формула о неутралности у сукобу између Вашингтона и Техерана. Та позиција у ирачким условима има двоструку функцију. Споља, она треба да представи Багдад као државу која не жели да буде бојно поље туђег обрачуна. Унутра, она служи као политички штит за групе које желе да задрже канале према Ирану, а да притом не плате изборну цену.
Зашто је изабран човек без стварне политичке тежине
Избор Алија ал Заидија није знак снаге система, већ знак његове унутрашње слабости. Када доминантни блок не може да изнедри снажног лидера без страха да ће тај лидер потиснути остале центре моћи, онда се бира фигура без самосталне парламентарне базе. То је стара ирачка шема: мандатар треба да буде довољно прихватљив свима, али недовољно јак да постане претња онима који су га довели.
У томе лежи кључ ирачке политичке парализе. Шиитски политички врх није компактна команда, већ савез ривала који сарађују само онолико колико морају. Сваки од тих центара гледа на премијерску функцију као на полугу за расподелу буџета, кадрова, уговора и безбедносног утицаја. Зато нико не жели да ту функцију препусти озбиљном конкуренту.
Таква формула производи премијере који у старту дугују позицију компромису више фракција. Последица је предвидљива: влада не почиње мандат као самосталан центар извршне власти, већ као арена у којој свака струја наплаћује свој део. То значи споре одлуке, селективну примену закона и трајну неспособност да се држава обрачуна са сопственим паразитским структурама.
Корупција није споредан проблем, већ основа поретка
Биографија Алија ал Заидија додатно појачава сумњу да је Багдад поново изабрао управљача система, а не човека који ће га мењати. У средишту критика налазе се оптужбе везане за манипулацију државним програмом прехрамбених следовања, где је трошак растао, а количина основних намирница падала. У земљи која је деценијама навикнута на оскудицу, такав модел није само финансијска превара, већ директан удар на социјалну стабилност.
Посебно је важно што се контроверзе не задржавају на цивилном економском пољу. Помињање банкарских канала и америчке интервенције кроз ограничење доларских трансакција показује колико су у Ираку испреплетени политика, финансије и мреже повезане са наоружаним групама лојалним Техерану. Када банка постане могући мост између формалне економије и паравојног утицаја, онда је јасно да корупција више није ствар мита у администрацији, већ безбедносно питање првог реда.
То је суштина ирачког проблема после пада Садама Хусеина. Корупција није квар у систему. Она је систем. Она одређује ко улази у власт, ко добија јавне набавке, ко контролише новчане токове и ко задржава политичку заштиту. У таквом поретку, чак и када се промени реторика о Ирану, не мења се механизам расподеле плена.
Ирански утицај слаби у јавности, али не и у мрежама
Техеран у Ираку више нема комотну политичку позицију какву је имао у годинама када је било довољно позвати се на „отпор“ и верску блискост. Ирачки национални осећај данас је јачи него раније, а простор за отворено сврставање уз Иран ужи. То јесте негативан тренд за ирански утицај на нивоу јавне легитимације.
Али јавна легитимација и стварна инфраструктура моћи нису исто. Ирански утицај у Ираку није изграђен само кроз пароле, већ кроз везе у партијама, милицијама, безбедносним структурама, финансијским токовима и политичком посредовању. Зато пад популарности проиранске етикете не значи аутоматски пад иранске способности да утиче на одлуке у Багдаду.
Управо ту се види ограничење тренутне промене. Ако политичари који су некада наступали као блиски Техерану сада само прелазе на умеренији речник, а задржавају исте кадрове и исте везе, онда се мења тактика, а не структура. За Ирак је то недовољно. За САД и регионалне актере то је упозорење да Багдад може истовремено да говори језиком суверенитета и да у пракси остане талац старих шема.
Последице по Багдад, Вашингтон и унутрашњу стабилност
Ако Али ал Заиди заиста покуша да одржи равнотежу између САД и Ирана, његов маневарски простор биће узак. С једне стране, Ираку су потребни односи са Вашингтоном због финансијске стабилности, међународне подршке и ширег безбедносног оквира. С друге стране, унутар саме државе делују снажни актери који не желе прекид мрежа везаних за Техеран и снажно се противе сваком потезу који би угрозио њихов утицај.
За домаћу сцену то значи наставак нестабилне равнотеже. Не треба очекивати брзу консолидацију институција ако на врх владе долази човек без јаке самосталне политичке базе и са тешким теретом контроверзи. Такав премијер може да буде употребљив као привремено решење за елиту, али тешко може да буде носилац дубљег преуређења државе.
За Ирачане је проблем још тежи. Јавност може да препозна да отворена зависност од Ирана није прихватљива, али то само по себи не доноси ефикасну управу, чистије институције ни поузданији систем. Ако се патриотска реторика не претвори у удар на корупционашке мреже, разочарање ће расти. Тада се простор за нову кризу само шири.
Суштина је проста и непријатна. Ирак је направио помак у политичком расположењу, али не и у архитектури власти. Бирачи су почели да кажњавају спољну зависност, али елита је одговорила козметичком променом поруке и поновним избором човека који симболизује стари поредак. Док год Багдад буде бирао слабе мандатаре да би јаки фракцијски играчи остали безбедни, ирачка политика ће се мењати на површини, а остајати иста у језгру.