Док Доналд Трамп преговара са Русијом, Европи су потребни државнички дух и стратешко размишљање, а не емотивна реторика и морална паника.
Слабост Европе никада није била тако отворено показана. Председник Доналд Трамп разбио је постојећи оквир западне подршке Украјини. Америка је званично напустила веома скупу и неуспелу деветнаестогодишњу потрагу за проширењем НАТО на Украјину. Обавеза да се осигура да Кијев поврати своју територију пре 2014. године сада је отказана. Сједињене Државе неће слати трупе у Украјину нити ће проширити члан 5 на било које западне „мировњаке“ који тамо буду распоређени.
Очекује се да ће Европа сада сносити рачун одбране и обнове Украјине, док Америка настоји да надокнади нешто од 175 милијарди долара које је потрошила на рат споразумом који јој даје власништво над украјинским ретким минералима. Према речима специјалног изасланика за Украјину и Русију Кита Келога, Европа чак неће имати одлучујућу реч у споразуму који Америка направи да оконча рат. На хитном самиту у Паризу сазваном одмах након трауматичне Минхенске безбедносне конференције, европски лидери нису могли да се договоре међу собом око било каквог новог заједничког става.
За европске проукрајинске коментаторе, ово није ништа друго до ноћна мора. Они, као и већина европских лидера, провели су три године игноришући или потпуно негирајући сваки знак да Запад није у стању да победи Русију у Украјини. У сваком тренутку, желели су да заврте рулет ескалације „још једном” да ослабе Русију.
Они су систематски игнорисали доказе о војном паду Украјине и и даље позивају на још већу подршку. Њихова подршка Украјини је једном била изражена фразом: „Ми стојимо уз Украјину колико год је потребно“. Године 2024. прешло је на „Украјина је на неповратном путу ка НАТО и морамо их ставити у најчвршћу могућу преговарачку позицију“. Сада, 2025. године, постоји трећа верзија: „Нема преговора о Украјини без Украјине“ и „мир кроз снагу“.
Шта подразумева овај нови слоган? Пољски министар спољних послова Радослав Сикорски карактерише сукоб као „класични колонијални рат“ који би могао да се настави још десет година. Европски тврдолинијаши су прилично спремни да гледају како се Украјина претвара у пропалу државу у сиријском стилу све док Русија не победи. Морална брига да се Путин заустави не односи се, међутим, на сам украјински народ, који треба да буде жртвован за веће добро слабљења и обуздавања Русије. Присталице тврдолинијаша предлажу истински кошмарни сценарио: Европа продужава рат у којем не може да добије све док колапс Украјине не отвори Пандорину кутију баш у тренутку када Америка одступи од својих безбедносних обавеза.
Генерални секретар НАТО Марк Руте и Володимир Зеленски позивају на брзо повећање потрошње за одбрану, што имплицира да се европски БДП – десет пута већи од руског – може брзо претворити у ефикасну војну силу која се може распоредити. Ово игнорише основне чињенице на терену. Однос снага се променио у корист Русије. Украјини понестаје мушкараца. Министар одбране Литваније признаје да је руска војска три пута већа него што је била у фебруару 2022. године. Зеленски је рекао да се руска војска спрема да се повећа за још 150.000. У међувремену, Европа не може да повећа производњу одбране на време да спасе ситуацију; Русија их надмашује.
Независни извештаји су утврдили ужасно стање водећих европских војних снага, којима недостаје не само обучених војника већ и оружја и опреме, од којих је велики део већ дониран Украјини. Изградња европске војске без подршке или вођства САД је изазов без преседана који ће трајати деценију. Основно неслагање међу европским лидерима о распоређивању „мировњака“ у Украјину указује на дубљи проблем. Европа може да прича, али не може да хода. Без мишића или јединственог плана, Европа сада не може да се бори против Русије; договор је неопходан.
Запад је одиграо своју руку, од испоруке оружја до санкција и дипломатије да изолује Русију. Постоје јаки докази да економски проблеми Русије 2025. године, неће бити довољно озбиљни да ослабе њене ратне напоре. Ипак, многи утицајни гласови у Европи су заглављени понављајући исте старе приче зашто се рат мора наставити.Прва прича је о руским жртвама (необично се тврди да се пењу на милион), што се користи као аргумент за наставак рата на основу тога да „Украјина још може да се бори“. У међувремену, на тему украјинских губитака влада тишина. Присталице тврде линије не желе да признају дубину украјинског проблема војне снаге. Ако не успеју у свом напору да мобилишу осамнаест до двадесетчетворогодишњих мушкараца, неће моћи да одрже линије фронта. С обзиром на вести о америчко-руској дипломатији, можемо ли очекивати да ће се огроман број младих пријавити да погину у рату који би ускоро могао да се заврши?
Друга прича је да се Русији не може веровати ни под којим околностима. „Умиривање“ Русије ће охрабрити њену империјалну експанзију. Постоји јасна контрадикција између тврдњи о руским губицима и претпоставке о континуираној руској експанзији. Ако је Русија већ толико ослабљена, како би могла да размишља о инвазији на земљу НАТО? Ипак, речено нам је да је Русија истовремено на путу колапса режима у стилу 1917. године и да је спремна да се котрља Европом као најновија инкарнација нацистичке Немачке.
Страхови од даље руске експанзије на Балтик занемарују чињеницу да руско друштво, иако подржава ратне напоре своје земље, углавном жели мир. Гласни, радикални, ратнохушкачки гласови у Русији не одражавају ширу елиту и ставове јавности. У Русији нема подршке за бескрајно територијално ширење. Заиста, постоје јаки разлози да се верује да је наратив о неутаживој жеђи Русије за царском славом делимично западна фантазија наметнута споља. Унутар Русије, украјински сукоб се генерално посматра као одбрамбени рат против ширења НАТО.
По свему судећи, Трампов заокрет ка миру је одбацивање опасних заблуда тврдолинијаша и победа здравог разума. Како је то рекао амерички министар одбране Пит Хегсет, нови приступ је заснован на „признавању реалности тврде моћи на терену“. Европски лидери сада морају разумно да се прилагоде овој новој стварности. Предлажући наставак рата без подршке САД, европски тврдолинијаши продају скуп рецепт за ризик и несигурност у Европи. Од европских пореских обвезника се тражи да плате рачун док пате у штедњи и рецесији.
Ни Трампов смели разговор ни реторика тврдолинијаша не би требало да одврате Европу од најважније тачке: потребан је сложен договор да би се обезбедио мир у Украјини и Европи. Оно што је потребно јесте велико преиспитивање начина на који Европа може постићи трајни мир на континенту. Европа би могла и треба да буде забринута због сигнала Вашингтона који разбијају основе нашег безбедносног размишљања. Очајнички су потребни државничко умеће и стратешко размишљање – уместо клечеће емотивне реторике и моралне панике. Као део фундаменталне промене ка стратешкој аутономији, Европа ће морати да преиспита своје односе са низом земаља, укључујући Русију. Време је да се прихвати да је трајни мир у Европи без укључивања Русије немогућ.
Иако је изградња одбрамбеног одвраћања неопходна, мора се подсетити да је највеће достигнуће ЕУ увођење осамдесет година мира и просперитета на континенту. Ово би требало да буде жељена путања. Што пре заврши рат, то ће се пре новац пореских обвезника потрошити на обнову и интеграцију Украјине у ЕУ. Када су у питању преговори, европски лидери морају да почну да говоре о свету какав јесте, а не само о томе какав желе да буде. Изјаве Трампа, Хегсета и Келога могу бити горке пилуле за гутање. Ипак, за Европу је ово неопходан рецепт који је одавно закаснио.