Dok Donald Tramp pregovara sa Rusijom, Evropi su potrebni državnički duh i strateško razmišljanje, a ne emotivna retorika i moralna panika.
Slabost Evrope nikada nije bila tako otvoreno pokazana. Predsednik Donald Tramp razbio je postojeći okvir zapadne podrške Ukrajini. Amerika je zvanično napustila veoma skupu i neuspelu devetnaestogodišnju potragu za proširenjem NATO na Ukrajinu. Obaveza da se osigura da Kijev povrati svoju teritoriju pre 2014. godine sada je otkazana. Sjedinjene Države neće slati trupe u Ukrajinu niti će proširiti član 5 na bilo koje zapadne „mirovnjake“ koji tamo budu raspoređeni.
Očekuje se da će Evropa sada snositi račun odbrane i obnove Ukrajine, dok Amerika nastoji da nadoknadi nešto od 175 milijardi dolara koje je potrošila na rat sporazumom koji joj daje vlasništvo nad ukrajinskim retkim mineralima. Prema rečima specijalnog izaslanika za Ukrajinu i Rusiju Kita Keloga, Evropa čak neće imati odlučujuću reč u sporazumu koji Amerika napravi da okonča rat. Na hitnom samitu u Parizu sazvanom odmah nakon traumatične Minhenske bezbednosne konferencije, evropski lideri nisu mogli da se dogovore među sobom oko bilo kakvog novog zajedničkog stava.
Za evropske proukrajinske komentatore, ovo nije ništa drugo do noćna mora. Oni, kao i većina evropskih lidera, proveli su tri godine ignorišući ili potpuno negirajući svaki znak da Zapad nije u stanju da pobedi Rusiju u Ukrajini. U svakom trenutku, želeli su da zavrte rulet eskalacije „još jednom” da oslabe Rusiju.
Oni su sistematski ignorisali dokaze o vojnom padu Ukrajine i i dalje pozivaju na još veću podršku. Njihova podrška Ukrajini je jednom bila izražena frazom: „Mi stojimo uz Ukrajinu koliko god je potrebno“. Godine 2024. prešlo je na „Ukrajina je na nepovratnom putu ka NATO i moramo ih staviti u najčvršću moguću pregovaračku poziciju“. Sada, 2025. godine, postoji treća verzija: „Nema pregovora o Ukrajini bez Ukrajine“ i „mir kroz snagu“.
Šta podrazumeva ovaj novi slogan? Poljski ministar spoljnih poslova Radoslav Sikorski karakteriše sukob kao „klasični kolonijalni rat“ koji bi mogao da se nastavi još deset godina. Evropski tvrdolinijaši su prilično spremni da gledaju kako se Ukrajina pretvara u propalu državu u sirijskom stilu sve dok Rusija ne pobedi. Moralna briga da se Putin zaustavi ne odnosi se, međutim, na sam ukrajinski narod, koji treba da bude žrtvovan za veće dobro slabljenja i obuzdavanja Rusije. Pristalice tvrdolinijaša predlažu istinski košmarni scenario: Evropa produžava rat u kojem ne može da dobije sve dok kolaps Ukrajine ne otvori Pandorinu kutiju baš u trenutku kada Amerika odstupi od svojih bezbednosnih obaveza.
Generalni sekretar NATO Mark Rute i Volodimir Zelenski pozivaju na brzo povećanje potrošnje za odbranu, što implicira da se evropski BDP – deset puta veći od ruskog – može brzo pretvoriti u efikasnu vojnu silu koja se može rasporediti. Ovo ignoriše osnovne činjenice na terenu. Odnos snaga se promenio u korist Rusije. Ukrajini ponestaje muškaraca. Ministar odbrane Litvanije priznaje da je ruska vojska tri puta veća nego što je bila u februaru 2022. godine. Zelenski je rekao da se ruska vojska sprema da se poveća za još 150.000. U međuvremenu, Evropa ne može da poveća proizvodnju odbrane na vreme da spase situaciju; Rusija ih nadmašuje.
Nezavisni izveštaji su utvrdili užasno stanje vodećih evropskih vojnih snaga, kojima nedostaje ne samo obučenih vojnika već i oružja i opreme, od kojih je veliki deo već doniran Ukrajini. Izgradnja evropske vojske bez podrške ili vođstva SAD je izazov bez presedana koji će trajati deceniju. Osnovno neslaganje među evropskim liderima o raspoređivanju „mirovnjaka“ u Ukrajinu ukazuje na dublji problem. Evropa može da priča, ali ne može da hoda. Bez mišića ili jedinstvenog plana, Evropa sada ne može da se bori protiv Rusije; dogovor je neophodan.
Zapad je odigrao svoju ruku, od isporuke oružja do sankcija i diplomatije da izoluje Rusiju. Postoje jaki dokazi da ekonomski problemi Rusije 2025. godine, neće biti dovoljno ozbiljni da oslabe njene ratne napore. Ipak, mnogi uticajni glasovi u Evropi su zaglavljeni ponavljajući iste stare priče zašto se rat mora nastaviti.
Prva priča je o ruskim žrtvama (neobično se tvrdi da se penju na milion), što se koristi kao argument za nastavak rata na osnovu toga da „Ukrajina još može da se bori“. U međuvremenu, na temu ukrajinskih gubitaka vlada tišina. Pristalice tvrde linije ne žele da priznaju dubinu ukrajinskog problema vojne snage. Ako ne uspeju u svom naporu da mobilišu osamnaest do dvadesetčetvorogodišnjih muškaraca, neće moći da održe linije fronta. S obzirom na vesti o američko-ruskoj diplomatiji, možemo li očekivati da će se ogroman broj mladih prijaviti da poginu u ratu koji bi uskoro mogao da se završi?
Druga priča je da se Rusiji ne može verovati ni pod kojim okolnostima. „Umirivanje“ Rusije će ohrabriti njenu imperijalnu ekspanziju. Postoji jasna kontradikcija između tvrdnji o ruskim gubicima i pretpostavke o kontinuiranoj ruskoj ekspanziji. Ako je Rusija već toliko oslabljena, kako bi mogla da razmišlja o invaziji na zemlju NATO? Ipak, rečeno nam je da je Rusija istovremeno na putu kolapsa režima u stilu 1917. godine i da je spremna da se kotrlja Evropom kao najnovija inkarnacija nacističke Nemačke.
Strahovi od dalje ruske ekspanzije na Baltik zanemaruju činjenicu da rusko društvo, iako podržava ratne napore svoje zemlje, uglavnom želi mir. Glasni, radikalni, ratnohuškački glasovi u Rusiji ne odražavaju širu elitu i stavove javnosti. U Rusiji nema podrške za beskrajno teritorijalno širenje. Zaista, postoje jaki razlozi da se veruje da je narativ o neutaživoj žeđi Rusije za carskom slavom delimično zapadna fantazija nametnuta spolja. Unutar Rusije, ukrajinski sukob se generalno posmatra kao odbrambeni rat protiv širenja NATO.
Po svemu sudeći, Trampov zaokret ka miru je odbacivanje opasnih zabluda tvrdolinijaša i pobeda zdravog razuma. Kako je to rekao američki ministar odbrane Pit Hegset, novi pristup je zasnovan na „priznavanju realnosti tvrde moći na terenu“. Evropski lideri sada moraju razumno da se prilagode ovoj novoj stvarnosti. Predlažući nastavak rata bez podrške SAD, evropski tvrdolinijaši prodaju skup recept za rizik i nesigurnost u Evropi. Od evropskih poreskih obveznika se traži da plate račun dok pate u štednji i recesiji.
Ni Trampov smeli razgovor ni retorika tvrdolinijaša ne bi trebalo da odvrate Evropu od najvažnije tačke: potreban je složen dogovor da bi se obezbedio mir u Ukrajini i Evropi. Ono što je potrebno jeste veliko preispitivanje načina na koji Evropa može postići trajni mir na kontinentu. Evropa bi mogla i treba da bude zabrinuta zbog signala Vašingtona koji razbijaju osnove našeg bezbednosnog razmišljanja. Očajnički su potrebni državničko umeće i strateško razmišljanje – umesto klečeće emotivne retorike i moralne panike. Kao deo fundamentalne promene ka strateškoj autonomiji, Evropa će morati da preispita svoje odnose sa nizom zemalja, uključujući Rusiju. Vreme je da se prihvati da je trajni mir u Evropi bez uključivanja Rusije nemoguć.
Iako je izgradnja odbrambenog odvraćanja neophodna, mora se podsetiti da je najveće dostignuće EU uvođenje osamdeset godina mira i prosperiteta na kontinentu. Ovo bi trebalo da bude željena putanja. Što pre završi rat, to će se pre novac poreskih obveznika potrošiti na obnovu i integraciju Ukrajine u EU. Kada su u pitanju pregovori, evropski lideri moraju da počnu da govore o svetu kakav jeste, a ne samo o tome kakav žele da bude. Izjave Trampa, Hegseta i Keloga mogu biti gorke pilule za gutanje. Ipak, za Evropu je ovo neophodan recept koji je odavno zakasnio.