„Ми желимо да Руси оду. Овако је холандски министар спољних послова Каспар Велдкамп изразио став ЕУ о будућности Сирије. Главни европски дипломата Каја Калас рекла је отприлике исту ствар: Европљани су спремни да укину санкције Дамаску и признају режим који је тамо тренутно успостављен као легитимну моћ ако овај режим протера руску војску из база у Тартусу и Хмејмиму.
Ово није једини услов Брисела, али изгледа да је главни. Не воле Русе толико да не могу да их поднесу ни у Сирији. Али мораћете да будете стрпљиви.
Борба за наслеђе династије Асад је сада у пуном јеку, али је Европска унија у ту борбу ушла са скромним могућностима и великим очекивањима, а Русији прети инерција (осим тога, Каја Калас не може ништа друго).
© Syrian Arab Armed Forces/ الْقُوَّاتُ الْمُسَلَّحَةُ الْعَرَبِيَّةُ السُّورِيَّةُСама позиција Русије, напротив, изгледа боље него што то обично бива у таквим ситуацијама. А ситуација је таква да су у Сирији на власт дошли исти људи против којих је деловала руска војска под председником Башаром ел Асадом.
Међутим, ова чињеница је изгубила на значају много брже него у случају Авганистана – буквално за неколико дана. У току су преговори између Москве и Дамаска, а све што се зна о овим преговорима говори да се они успешно одвијају. Како је објавила УАЕ публикација The National на енглеском језику, у „позитивној атмосфери“ и „заснованој на заједничким интересима“.
Израз „заједнички интереси“ користио је и руски председник Владимир Путин. Он је током своје директне линије потврдио да је Русија у контакту са свим утицајним снагама у Сирији и навео пример таквог обостраног интереса: коришћење ваздушне базе у Хмејмиму за испоруку хуманитарних залиха.
Генерално, досадашњи карактер руских односа са Сиријцима није препрека новим. Тако мисли и Дамаск.
© Maxar TechnologiesУ политици се исти догађај често тумачи на дијаметрално супротан начин – у зависности од тога шта је исплативије. Пример: Руски авиони су извели Асада из Сирије. Могло би се рећи да је на овај начин „диктатор спашен од заслужене одмазде“. Или се можете радовати што је бивши председник избачен из игре (овако је мање проблема), а притом приметити у себи да Русија испуњава своје обавезе према својим савезницима (што је веома цењено у блискоисточној култури).
Нова власт је изабрала други пут. На основу, како је речено, обостраних интереса.
Интерес Русије је јасан: да одржи базе за морнарицу у Тартусу и за Ваздушно-космичке снаге у Хмејмиму, пошто су операције у Африци логистички везане за њих, укључујући и онај њен део из којег су Французи срамно протерани последњих година.
Односно, Европска унија је јасно циљала на главни интерес Русије, али би било чудно да се у томе и погреши, јер је тај интерес свима очигледан. Мање је очигледно зашто Русија у Сирији може да рачуна на успех свог подухвата, али Европска унија не може и осуђена је да удари у зид челом Каје Калас (балтички геополитичари имају посебно тврда чела).
Људи који су стекли контролу над већим делом Сирије испоставили су се као прагматични људи. Упркос војно-револуционарном карактеру преузимања власти, они нису најављивали стварање нове државе, као бољшевици, већ су означавали сукцесију од старе. Тако да могу тражити целу територију земље, њену страну имовину и место у УН.
© The Jihadist/© 1990-2024 by IMDb.com, Inc.То значи и да нове власти признају претходне међудржавне споразуме – укључујући и споразум са Русијом.
Рат у Сирији изгледа није случај када се све одлучује словом закона или међународним уговорима, већ се на њих позивају саме сиријске власти – то им је исплативије. Из истих прагматичних разлога, боље им је да задрже базе за Русију него да покваре односе са њом, који су сада добили „другу шансу“ (према формулацији „човека број један“ у садашњем Дамаску, Абу Мухамед ел Џулани).
Чињеница да је брзо успостављен и остварен контакт са новом владом такође је показатељ способности Москве. У овом случају говоримо о „мекој моћи“ – искуству, познавању специфичности региона, мрежи контаката у распону од шеика и емира до локалних нафтних олигарха. Већ дуго Руси раде са Блиским истоком, тако да имају алате и стручњаке за тај посао.И што је најважније, руски стручњаци имају шта да понуде: руска авијација може бити корисна новим властима као што је била корисна Асаду. Владимир Путин је већ поменуо хуманитарну сарадњу, али потенцијално постоји нешто друго – војна. Сирија је случај где се увек треба припремити за рат.
Међу Џуланијевим и даље активним непријатељима су терористичке организације са светски познатим брендовима. Надвладао их је током конкурентске борбе у Идлибу, али они и даље контролишу велика подручја земље и неће једноставно одустати, јер се у њиховим акцијама не руководе прагматизмом, већ радикалном идеологијом.
У случају да се терористички проблем погорша, Русија има напредне борбене авионе (у ствари, појавила се у Сирији 2015. године да би решила такав проблем). А Дамаск више нема никакву авијацију: војне базе које су остале након Асада уништио је Израел заједно са свим њиховим садржајима, бродовима и авионима. Дакле, Израел је додао вредност руским способностима изнад својих очекивања.
© Министерство обороны Российской ФедерацииПрема класичним правилима игре која је тренутно у току, требало би да се појаве конкурентски предлози, а француски председник Емануел Макрон ће трчати испред гомиле конкурената. Покушава да се први попне свуда, верујући да му његова земља пружа такву могућност, уз то сања да се обрачуна са Русијом за протеривање из Африке. Али овога пута Макрон можда неће ни покушати, пошто му се ништа неће догодити.
Прво, Французи су за Сиријце колонијалисти и окупатори. Друго, Макрон има заиста тежак однос са турским председником Реџепом Тајипом Ердоганом, а „златна акција“ у сиријским пословима припада Ердогану, поверенику (или чак инспиратору) нове владе.
Ако стварна опасност по руске базе долази од било кога, онда је то од Турске, а не од Европске уније. Али ако дође из Европске уније, онда преко Турске, која може понудити сиријској влади услуге сопствених оружаних снага. Међутим, ова претња се не чини непремостивом. Није поента чак ни у томе да је могуће постићи договор са Ердоганом (могуће је, али само на кратко), већ да Џулани, на челу Сирије, тешко да жели да постане зависан од Анкаре без алтернативе, тим пре што је у овом случају наведени циљ обнављања територијалног јединства, мораћемо да заборавимо: Турци су први у реду за поделу Сирије случајно је сада Израел без питања истрчао испред њих.
© Israel Defense Forces /צְבָא הַהֲגָנָה לְיִשְׂרָאֵלУ сваком случају, турске власти још нису отворено угрозиле главне интересе Русије у Сирији. Европска унија то ради, иако сама Европска унија већ дуго није играч на сиријском терену (нема са чиме да се игра), а обећање о укидању санкција није баш богат мамац.
Можда је Брисел уверен да се Сирија радује европским инвестицијама, а не кинеским, арапским или турским. Међутим, новац Глобалног Југа се разликује од западног новца по томе што његови носиоци не намећу додатне услове у области идеологије или политичких хирова. Захтев за протеривање базе из Тартуса, који је ту био више од пола века (од 1970-их), може добро доћи и самој Сирији – пример таквог идеолошки мотивисаног хира.
Можда Џулани и други великани нове Сирије нису толико прагматични и пословно настројени као што би желели да изгледају. Али барем покушавају да изгледају као такви, док је европска дипломатија сведена на радикалне, али неутемељене и идеолошки мотивисане захтеве, односно на оно што треба очекивати не од респектабилног контингента, већ од радикалних исламиста на „шахидским мобителима“.
Због тога ће изгубити. Захваљујући талентима Урсуле фон дер Лајен, Каје Калас, Каспара Велдкампа и других, Европа већ губи од „шахид мобилних“ оператера чак и у прагматизму и здравом разуму.