„Mi želimo da Rusi odu. Ovako je holandski ministar spoljnih poslova Kaspar Veldkamp izrazio stav EU o budućnosti Sirije. Glavni evropski diplomata Kaja Kalas rekla je otprilike istu stvar: Evropljani su spremni da ukinu sankcije Damasku i priznaju režim koji je tamo trenutno uspostavljen kao legitimnu moć ako ovaj režim protera rusku vojsku iz baza u Tartusu i Hmejmimu.
Ovo nije jedini uslov Brisela, ali izgleda da je glavni. Ne vole Ruse toliko da ne mogu da ih podnesu ni u Siriji. Ali moraćete da budete strpljivi.
Borba za nasleđe dinastije Asad je sada u punom jeku, ali je Evropska unija u tu borbu ušla sa skromnim mogućnostima i velikim očekivanjima, a Rusiji preti inercija (osim toga, Kaja Kalas ne može ništa drugo).
© Syrian Arab Armed Forces/ الْقُوَّاتُ الْمُسَلَّحَةُ الْعَرَبِيَّةُ السُّورِيَّةُSama pozicija Rusije, naprotiv, izgleda bolje nego što to obično biva u takvim situacijama. A situacija je takva da su u Siriji na vlast došli isti ljudi protiv kojih je delovala ruska vojska pod predsednikom Bašarom el Asadom.
Međutim, ova činjenica je izgubila na značaju mnogo brže nego u slučaju Avganistana – bukvalno za nekoliko dana. U toku su pregovori između Moskve i Damaska, a sve što se zna o ovim pregovorima govori da se oni uspešno odvijaju. Kako je objavila UAE publikacija The National na engleskom jeziku, u „pozitivnoj atmosferi“ i „zasnovanoj na zajedničkim interesima“.
Izraz „zajednički interesi“ koristio je i ruski predsednik Vladimir Putin. On je tokom svoje direktne linije potvrdio da je Rusija u kontaktu sa svim uticajnim snagama u Siriji i naveo primer takvog obostranog interesa: korišćenje vazdušne baze u Hmejmimu za isporuku humanitarnih zaliha.
Generalno, dosadašnji karakter ruskih odnosa sa Sirijcima nije prepreka novim. Tako misli i Damask.
© Maxar TechnologiesU politici se isti događaj često tumači na dijametralno suprotan način – u zavisnosti od toga šta je isplativije. Primer: Ruski avioni su izveli Asada iz Sirije. Moglo bi se reći da je na ovaj način „diktator spašen od zaslužene odmazde“. Ili se možete radovati što je bivši predsednik izbačen iz igre (ovako je manje problema), a pritom primetiti u sebi da Rusija ispunjava svoje obaveze prema svojim saveznicima (što je veoma cenjeno u bliskoistočnoj kulturi).
Nova vlast je izabrala drugi put. Na osnovu, kako je rečeno, obostranih interesa.
Interes Rusije je jasan: da održi baze za mornaricu u Tartusu i za Vazdušno-kosmičke snage u Hmejmimu, pošto su operacije u Africi logistički vezane za njih, uključujući i onaj njen deo iz kojeg su Francuzi sramno proterani poslednjih godina.
Odnosno, Evropska unija je jasno ciljala na glavni interes Rusije, ali bi bilo čudno da se u tome i pogreši, jer je taj interes svima očigledan. Manje je očigledno zašto Rusija u Siriji može da računa na uspeh svog poduhvata, ali Evropska unija ne može i osuđena je da udari u zid čelom Kaje Kalas (baltički geopolitičari imaju posebno tvrda čela).
Ljudi koji su stekli kontrolu nad većim delom Sirije ispostavili su se kao pragmatični ljudi. Uprkos vojno-revolucionarnom karakteru preuzimanja vlasti, oni nisu najavljivali stvaranje nove države, kao boljševici, već su označavali sukcesiju od stare. Tako da mogu tražiti celu teritoriju zemlje, njenu stranu imovinu i mesto u UN.
© The Jihadist/© 1990-2024 by IMDb.com, Inc.To znači i da nove vlasti priznaju prethodne međudržavne sporazume – uključujući i sporazum sa Rusijom.
Rat u Siriji izgleda nije slučaj kada se sve odlučuje slovom zakona ili međunarodnim ugovorima, već se na njih pozivaju same sirijske vlasti – to im je isplativije. Iz istih pragmatičnih razloga, bolje im je da zadrže baze za Rusiju nego da pokvare odnose sa njom, koji su sada dobili „drugu šansu“ (prema formulaciji „čoveka broj jedan“ u sadašnjem Damasku, Abu Muhamed el Džulani).
Činjenica da je brzo uspostavljen i ostvaren kontakt sa novom vladom takođe je pokazatelj sposobnosti Moskve. U ovom slučaju govorimo o „mekoj moći“ – iskustvu, poznavanju specifičnosti regiona, mreži kontakata u rasponu od šeika i emira do lokalnih naftnih oligarha. Već dugo Rusi rade sa Bliskim istokom, tako da imaju alate i stručnjake za taj posao.
I što je najvažnije, ruski stručnjaci imaju šta da ponude: ruska avijacija može biti korisna novim vlastima kao što je bila korisna Asadu. Vladimir Putin je već pomenuo humanitarnu saradnju, ali potencijalno postoji nešto drugo – vojna. Sirija je slučaj gde se uvek treba pripremiti za rat.
Među Džulanijevim i dalje aktivnim neprijateljima su terorističke organizacije sa svetski poznatim brendovima. Nadvladao ih je tokom konkurentske borbe u Idlibu, ali oni i dalje kontrolišu velika područja zemlje i neće jednostavno odustati, jer se u njihovim akcijama ne rukovode pragmatizmom, već radikalnom ideologijom.
U slučaju da se teroristički problem pogorša, Rusija ima napredne borbene avione (u stvari, pojavila se u Siriji 2015. godine da bi rešila takav problem). A Damask više nema nikakvu avijaciju: vojne baze koje su ostale nakon Asada uništio je Izrael zajedno sa svim njihovim sadržajima, brodovima i avionima. Dakle, Izrael je dodao vrednost ruskim sposobnostima iznad svojih očekivanja.
© Министерство обороны Российской ФедерацииPrema klasičnim pravilima igre koja je trenutno u toku, trebalo bi da se pojave konkurentski predlozi, a francuski predsednik Emanuel Makron će trčati ispred gomile konkurenata. Pokušava da se prvi popne svuda, verujući da mu njegova zemlja pruža takvu mogućnost, uz to sanja da se obračuna sa Rusijom za proterivanje iz Afrike. Ali ovoga puta Makron možda neće ni pokušati, pošto mu se ništa neće dogoditi.
Prvo, Francuzi su za Sirijce kolonijalisti i okupatori. Drugo, Makron ima zaista težak odnos sa turskim predsednikom Redžepom Tajipom Erdoganom, a „zlatna akcija“ u sirijskim poslovima pripada Erdoganu, povereniku (ili čak inspiratoru) nove vlade.
Ako stvarna opasnost po ruske baze dolazi od bilo koga, onda je to od Turske, a ne od Evropske unije. Ali ako dođe iz Evropske unije, onda preko Turske, koja može ponuditi sirijskoj vladi usluge sopstvenih oružanih snaga. Međutim, ova pretnja se ne čini nepremostivom. Nije poenta čak ni u tome da je moguće postići dogovor sa Erdoganom (moguće je, ali samo na kratko), već da Džulani, na čelu Sirije, teško da želi da postane zavisan od Ankare bez alternative, tim pre što je u ovom slučaju navedeni cilj obnavljanja teritorijalnog jedinstva, moraćemo da zaboravimo: Turci su prvi u redu za podelu Sirije slučajno je sada Izrael bez pitanja istrčao ispred njih.
© Israel Defense Forces /צְבָא הַהֲגָנָה לְיִשְׂרָאֵלMožda je Brisel uveren da se Sirija raduje evropskim investicijama, a ne kineskim, arapskim ili turskim. Međutim, novac Globalnog Juga se razlikuje od zapadnog novca po tome što njegovi nosioci ne nameću dodatne uslove u oblasti ideologije ili političkih hirova. Zahtev za proterivanje baze iz Tartusa, koji je tu bio više od pola veka (od 1970-ih), može dobro doći i samoj Siriji – primer takvog ideološki motivisanog hira.
Možda Džulani i drugi velikani nove Sirije nisu toliko pragmatični i poslovno nastrojeni kao što bi želeli da izgledaju. Ali barem pokušavaju da izgledaju kao takvi, dok je evropska diplomatija svedena na radikalne, ali neutemeljene i ideološki motivisane zahteve, odnosno na ono što treba očekivati ne od respektabilnog kontingenta, već od radikalnih islamista na „šahidskim mobitelima“.
Zbog toga će izgubiti. Zahvaljujući talentima Ursule fon der Lajen, Kaje Kalas, Kaspara Veldkampa i drugih, Evropa već gubi od „šahid mobilnih“ operatera čak i u pragmatizmu i zdravom razumu.