Интервенција 129. спасилачког крила Калифорнијске ваздушне националне гарде у источном Пацифику показује колико су домет, посада и процедура важни у кризи далеко од обале. Повређени рибар са мексичког брода није имао времена да чека готово два дана пловидбе до тачке евакуације. Зато је изабрана ваздушна интервенција на мору.
Позив у помоћ примила је 11. област Обалске страже САД, после чега је ангажовано 129. спасилачко крило. Повређени 47-годишњи члан посаде задобио је трауматске повреде на броду Азтеца 5, а потом је пребачен на пратећи брод Франз. Оба пловила налазила су се око 700 наутичких миља од Кабо Сан Лукаса, далеко од болнице и било какве брзе евакуације.
Франз је пловио ка острву Сокоро, око 350 миља од мексичке обале, где постоји медицински пункт и могућност транспорта ка болници на копну. Проблем је био у томе што је брод био сувише далеко, а повређени није могао да чека.
Трка са временом на отвореном мору
У таквој ситуацији време постаје главни противник. На мору, стотинама миља од обале, и обична повреда може постати критична. Када се ради о трауматским повредама, сваки сат без стручне неге повећава ризик од погоршања стања.
Зато је у мисију послат ХЦ-130Ј Цомбат Кинг ИИ из базе Мофет у северној Калифорнији. Та летелица има велики долет, простор за опрему и способност да тим убаци директно у зону интервенције.
Посада је најпре избацила пакет медицинске опреме у море у близини брода, а затим су четири падобранца-спасиоца из 131. спасилачке ескадриле скочила у воду. Потом су допливали до брода Франз, укрцали се и започели збрињавање повређеног.
За овакву мисију није довољан само авион. Потребан је увежбан тим који може да изврши скок на мору, стигне до брода, ради у нестабилним условима и одмах пређе на хитну медицинску помоћ.
Улога ХЦ-130Ј и спасилачког тима
ХЦ-130Ј Цомбат Кинг ИИ у овој мисији није служио само као транспортна подршка, већ као кључни део читаве операције. Без тог долета и могућности да тим стигне до брода пре доласка на Сокоро, повређени би остао без напредне неге током најкритичнијег периода.
Падобранци-спасиоци су током ноћи стабилизовали повређеног док је брод наставио пловидбу ка острву. Није извршена тренутна евакуација хеликоптером, већ продужена медицинска подршка на броду у покрету. То тражи висок ниво самосталности тима и способност рада без болничких услова.
Пилот мисије, капетан Тејлор Френклин, указао је на комбинацију домета авиона и медицинских способности тима као главни разлог што је 129. крило било најпогодније за овај задатак. У оваквим операцијама домет без медицинског тима мало значи, а медицински тим без платформе остаје ограничен базом.
Овакве спасилачке мисије траже озбиљно планирање: процену времена, удаљености, ризика, стања мора, видљивости и могућности извлачења. Грешка у било ком сегменту може да угрози целу мисију.
Шири значај операције на Пацифику
Иако је реч о медицинском спасавању, ова операција показује да америчке снаге могу да делују дубоко у поморском простору изван сопствене обале, у координацији са цивилним и страним пловилима.
Бродови су пловили под мексичком заставом, а акцију је покренула Обалска стража САД. То показује да амерички спасилачки капацитети у пацифичком појасу западне хемисфере остају важни и када је реч о страним посадама.
129. спасилачко крило и раније је ангажовано у акцијама помоћи повређеним или насуканим морнарима у водама код Калифорније и шире. Такве мисије су по правилу временски осетљиве и често се изводе у тешким условима, уз слабу видљивост и немирно море.
Спасавање живота далеко од копна
Непосредан резултат мисије била је стабилизација повређеног до доласка на Сокоро и пребацивање са брода на острво. У таквим околностима, то је била суштина успеха мисије.
Ова акција показује како изгледају обученост, домет и логистика када систем ради без застоја. На отвореном мору, далеко од копна, такве способности могу да направе разлику између губитка и спасавања живота.