Нема само Запад летеће радарске станице за рано откривање и у позоравање. Овим се итекао бавио и некадашњи Совјетски Савез, који је далеке 1965. године направио своју прву летећу радарску станицу Ту-126. Међутим, ограничене оперативне могућности, налагали су добијање моћнијег система, зато се и кренуло у развој нове летелице која је требала да се носи раме уз раме са америчким Е-3 Sentry.
Истраживања на ту тему нису никада прекидана од када је првих 8 комада Ту-126 било уведено у оперативну употребу и распорђено у Литванију како би контролисали Балтик који је фигурирао као зона одакле би могао да уследи потенцијални напад како стратешким балистичким ракетам тако и крстарећим ланисраним са авиона.
Иначе авион ТУ-126 направљен је преправком четворомоторног путничког авиона ТУ-114- И овај авион је имао у кућишту изнад трупа радар „Лиана“. Авион је патролирао на висинама од 5-6 км и откривао летелице на удаљености од 300 км, а ловачке авионе на удаљености од 100 км. Осам авиона испоручено је у периоду од 1965-1967
Развој електронике омогућио је Русима да развију тродимензионални радарски систем „Шмељ2, који је произвела фабрика „Вега-М“. Било је дилема такав рачунар уградити у постојећи Ту-126 или ићи на развој потпуно нове летелице. Међутим изненада се стало са идејама и плановима који су отишли у потпуно другом правцу.
Решење је нађено у Иљушину 76
Решење је после дугог низа одлагања нађено у тешком трнспортном авиону Иљушин 76МД. Извршене су преправке, уклоњена транспортна рампа, са репне туреле уклоњен топ, а на то место постављена сезнорска опрема. На крову летелице постављена су два носча у облику слова „V“ на који је постављен велики тањир. Заправо радило се о антени радара прешника 10,2 метра. Како би се обезбедило хлађење великог броја електронски система, на корену вертикалног стабилизатора уграђен је још један усисник ваздуха.
Да би летелица могла остајати што дуже у ваздуху и осматрати одређену зону у којој се лети, ИЛ-76 добио је продужетак за попоуну горива у лету које су вршили авио-танкери ИЛ-78, али се то како је каснија пракса показало било сувишно јер количина горива коју је могао да понесе такав авион била неискориштена увек до пола.
За разику од америчког Е-3 где се гелдало осим на уграђену електронику, ергномика, односно удобност посаде, самењењ замора, буке је било веома важно, али не и код Совјета, где је робусност увек имала прредност над удобности. То је доводило до замора посаде, недостатак адекватног тоалета итд.
Опрема која је била уграђена у летелицу износила је 20 тона, што је двоструко више него код америчког авакса.
Авион је развијен у Ваздухопловно истраживачком производном комплексу Беријева у Таганрогу у Ростовској области у Русији. Летелица је на свој оперативни пут кренула 1984. године и били су размештени у бази Шјауљај у Литванији, у којој се сада налазе НАТО ловци који спроводе контролу и заштиту ваздушног простора над три балтичке државе. По пријему првих летелица(три комнада) стари ТУ-126 су моментално повучени из оперативне употребе. Летелице су означене ознаком А-50, а НАТО је дао свој кодни назив „Mainstay“.
Поске распада Совјетског Савеза све летелице су до краја 1991. повучене на полуострво Кола у базу Печора, на крајњем северу Русије, а били су 1990 тих примећени и у осматрачким мисијама на Далеком истоку.
Главни елемнет овог летећег радарског места јесте радарски систем „Шмељ“, који ради у цениметарском опсегу и који може да открије противничког ловца на даљинама од места где летелица кружи од 200-400 км на фону земље или 300-600 км на великој висни. Руски А-50 може истовремено да прати 50-60 циљева и да наводи 10-12 сопствених ловаца (ексадрилу) на противничке летелице које лете у сусрет.
Касније је тај радар модернизован у верзији „Шмељ М“ који је добио трансмисијски сигнални систем, дигитални рачунар, опрема за индентификацију свој-туђи, радарски линк за усмеравање ловаца, кодирани систем, радијска комуникација опрема, телеметријска коодирана опрема и регистрацијска опрема. Радарски усмеривачки систем може да прати 50 до 60 циљева и наводи на њих 10 до 12 ловца.
Посаду чини 5 људи у пилотској кабини која ради на радару чини 10 људи, који опслужују велике екране на којима се приказује тактичка ситуација у ваздуху и одржава веза са Оперативним центром ПВО на земљи, а ова летелица може бити и посредник између Оперативног цнтра и ловачких авиона.
Време трајања патролног лета траје четири часа, а оперативни плафон лета је минимални 5.000 м и максимални 10.000 м. Током лета А-50 лети тако што на задатој рути ствара „осмицу“ са размаком од 100 км између центра два круга.
Усавршена електроника која је са времено била уграђена омогућила је праћење 150 циљева. Добијени су нови задаци вођење ударних група фронтовских ловаца до циља. Осим радарског систем има осетљиви ИЦ систем који са удаљености од 109 км може да препозна испаљену ракету која је лансирана са удаљености од 1.000 км.
Ова летелица такође има и систем за заштиту који припадају категорији електорнских противмера од напада из предње и задње полусфере. Такође ови авиони имају сопствену ловачку заштиту коју чине ловци МиГ-31 или Су-30. Уграђена опрема омогућава лет летелице у свим временским условима и на свим географским ширинама.
А-50 УПрограм надоградње А-50 у А-50 У најављен је био 1995. али због економске кризе у земљи радови на пројекту започели су 2008. године у фабрици Бериев Аирцрафт у Таганрогу у Ростовској области. Ваздушно космичке снаге прве припремерак модернизованих А-50У добили су 2011. године а још два други и трећи авион 2014. године, док је четврти примерак предат био 2017. Уградња савремене електорнске опреме смањила је укупну тежину авиона, а чиме је остварена опција за ношење додтане количине горива, са чиме је практично прдужен и долет летелице. Преформансе слетања и полетања остали су практично исти. Од електронске опреме летелица је добила сателитски навигавиони систем. Додста је урађено на комфору посаде, уграђени су тоалети и нске бар. Посаду осим пилота, копилота и навигатора чини 5 до 10 оператера и специјалиста за рано откривање и упозоравање.
Авион А-50 у верзији У има дужину 46,5 м, распон крила 50,5 м, виисна 14,7 м и површину крила од 300 метара квадратних. Авион је опремљен радиотехнићким системом Шмељ ИИ који нудси напредне могужности за октирвање копнених циљева ниског радарског одраза.
Систем има радио домет од 2.000 км у високоферквентном ХФ обуму и 400 км у обиму ултра-високих фреквенција УХФ. Систем Шмељ 2 може испотовремно да прати 300 циљева и да усмерава пресретаче на 40 циљева. А-50 У може да се користи за различиту палету мисија укључујући откривање, индентификацију и праћење циљева противниха у ваздуху и на копну.
Надограђња оукључује радарски систем дигитализовани компјутерски систем, ИФФ, систем команде управљање и навођења, радио комуникационе системе. Систем користи и онове побољшане алгоритме.
Сва алектронска опрема има непредне методе уградње и склапања уређаја што омогућује минималну потрошњу енергије, величине и тежине опреме, као и повећану поузданост, операторске конзоле имају елике екране са течиним кристалима, који омогућују високу резолуцију и замењује старе екаране који су имали каотдну цев у старијим верзијама А-50. А-50У такође има систем за самоодбрану који садржи активне и пасивне електронске противмере и радарске рефлекторе.
Систем за самоодбрану штити авион од долазежих вођених и невођених пројектила. Авион А-50У покрећу четири турбовентилаторска мотора Соловјев Д-30КП. који омогућавају авиону да лети максималном брзином од 800 км/х и постигне максимални долет до 9.000 км. Авион има максималну тежину при полетању (МТОВ) од 190 тона и максималну издржљивост лета од приближно 11 сати.
Укупно, од 2021. године, руске трупе су биле наоружане са седам авиона А-50У са знатно лакшим радио-техничким комплексом са побољшаним карактеристикама. А-50У је у стању да детектује различите типове копнених и ваздушних циљева на удаљеностима до 300 и 650 км и обезбеђује континуирано праћење до 300 различитих циљева, усмеравајући на њих борбене авионе.
Борбено ангажовање А-50
Прво борбено ангажовање ове летелице било је у време Совјетског Савеза. Ови авиони летели су изнад Крима и уз границу са Турском и Ираном одакле су пртаили полетања савезнички авиона из турских авио база у нападу на Ирак за време операције Пустињска Олуја, као и о раду ирачке ПВО. Западни аналитичари су сумљали да ови авиони су радили за Ирачне и достављали им податке о ситуацији у ваздушном простору, али то су остале сумње и нагађања. Кориштени су били и у Првом Чечнском рату као осматрачке станице у случају да чеченски пиоти са школско борбеним јуришницима покушаја напад у дубину Русије, а један А-50 учествовао у ликвидацији чеченског лидера Џохара Дудајева 1995.
Од иностраних корисника овим авионим располажу Индијци. Компанија Беријев израдила је три авиона А-50ЕI AEW у сарадњи са израелском компанијом Елта која је у руски авион уградила израелску електронику.
Други корисник овог авиона је Кина, где су свој удео такође имали израелски стручњаци.
Један примерак овог авиона имао је и Ирак, али та земља је на основу транспортног авиона Ил-76МД урадила сопсотвену верзију за коју је искориштен француски радар Thomson- CSF Tigre, koji је израђен по лиценци. Авион је добио назив Багдад-1- Антена је смештена у задњи оквир теретне рампе на задњем делу авиона. Међутим, у односу на округлу антену то је био велики недостатак, јер је сектор претраживања уместо 360 степени био само 180. Испитивања нису дала очекиване резултате, због сметњи које је правио одраз тла. Тако је настао Аднан са деветометарском окрууглом антеном. Ирак је имао три авиона чија судбина је остала мистерија, али се верује да један авион пребегао у Иран.
А-50 У су борбено употребљени били на почетку рата у Украјини као и средином прошле године у неколико нафрата у фебруару, априлу и јуну, као и октобру 2022. године.
ТАКТИЧКО ТЕХНИЧКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ
Ознака: А-50
Намена_ Летећа радарско-осматрачка станица
Посада: 5+10
Погонски мотор: 4x Соловјев Д-30КП са по 12.300 кг потиска
Гориво: 64.820 кг
Димензије: дужина 46,6 м; размах крила: 50,5 м; висина: 14,76 м;
Перформансе: максимална брзина: 600 км/х, плафон лета 10.200 м, максимални долет 5.000 км
Носивост: празан 88.450 кг, максимална у полетању 190.000 кг