На данашњи дан 12. августа 2021. године навршило се тачно 23 годинe од када се десила поморска несрећа која је шокирала Русију, али и свет. Наиме тог дана далеке 2000- те године за време војне вежбе Северне флоте руске морнарице на дубини од 108 метара експлодирала је нападна нукеларна подморница Курск К-141 (НАТО ознака Оскар 2). Ова највећа поморcка трагедија како у Русији, тако и у свету остала је упамћена и по томе што садашњи председник Русије Владимир Владимирович Путин због тромог одзива власти на страдање морнара и спасавања 23 преживела морнара умало није изгубио власт, када се суочио са гневним родитељима и супругама породица страдалих морнара, подофицира и официра.
Осим по броју страдалих трагедија је била утолико већа што је нуклеарна подморница „Курск К-141“ била понос руске подморничарске флоте.
Подморница „Курск“ К-141 напустила је матичну луку Видајево 10. августа тачно у 10 сати по локалном времену како би учествовала у великој војној вежби која се одржавала на Баренцовом мору. Вежба је била утолико битна што је у њој учествовало 30 разних пловила, од ракетних крстарица на нуклеарниј погон, преко нукеларних подморница, до помоћних бродова. Подморницом „Куркс“ комадовао је капетан бојног брода ( капетан 1. ранга) Генадији П. Лиачин. Посада подморнице укупно је бројала 118 људи, до чега су петорица били посматрачи. После трагедије било је оних који су тврдили да је бројно стање било 130 људи, али та теорија је касније одбачена као спекулација и нагађање без конкретних доказа.
Иначе ваља додати да је пред саму трагедију посада подморнице „Курск“ добило признање као најбоља подморничка посада Северне флоте.
Први дан поморске веже протекао је у савршеном реду. Другог дана тог 12. августа подморница „Курск“ се налазила на дубини од 108 метара на удаљености 100 наутичких миља одМурманска и 40 наутичких миља од полустрва Кола. Посада се спремала за вежбу ласнирања торпеда (за шта је путем радио везе затражила и добила дозволу). После тога уследио је тајац. Око 18 часова по московском времену подморница се није јавила у предвиђено време. Уследила су још два контролна позива, на која није нико одговорио. Уследила је узбуна и започела је потрага за подморницом која је пронађена три и по сата касније на дну Баренцовог мора.
Покушај спасавања спречили су тешки временски услови. Стање мора је било 5 по бофору. Касније се сазнало да је Курск после експлозије потонуо веома брзо, толико да се није стигло ланисрати бова која би алармирала команду о несрећи. КОманда руске морнарице тврдила је да Курск у тренутку експлозије није носио нукеларно наоружање и да нема никакве опасности од цурења радијације.
Команда руске морнарице када се расчуло за трагедију преко западних медија којима је из неименованих извора у британској, америчкој и норвешкој моранрици саопштено да се на Баренвоцом мору дешава нешто чудно и повећана је активност руских бродова.
Саопштено је било у западним медија и да су сеизмографи широм северне Европе два минута после прве регистровали и другу експлозију, која је била еквивалентна експлозији око шест тона ТНТ.
Команда руске морнарице почела је да шаље у јаност, када су западни медији објавили вест да је вероватно потпула подморница, саопштили 14. августа да је један од спасилачких бродова прикључио кисеоник на подморницу. Међутим та вест није била тачна. Саопштена је наредног 15. дана да је део посаде жив после експлозије која је призната 13. августа 2000 и да посада комуницира са спасиоцима ритмичким ударањем чекиће од труп подморнице ( слањем Морзеове азбуке).
О поморској трагедији коју је било немогуће сакрити почели су да извештавају све отвореније и руски медији. Извештаји који су се појављивали говорили су да није само прамац подморнице оштећен него и цели труп, да је подморницана дну Баренцовог мора нагнута за 25 степени..
Акција спасавања се настављала и спасилачки тимови фокусирали су се да обезбеде дотур кисеоника о покушај активирања генератора електричне енергије. Тог 15. августа покушано је два пута спуштање спасилачког звона, али су целу операцију спрчили слаба видљивост на дну и високи таласи на површини. За то време морнарице САД и Норвешке нудиле су своју помоћ у спасавањуу посаде, али је то Русија у почетку одбила, а онда затражила. Међутим у петак тог 18. августа званичноје објављено да не постоји више никакав контакт са преживелим подморничарима. Два дана касније 20. августа на место трагедије и потонућа подморнице стигли су први норвешки спасиоци, који су били најближи. Тад је кад су спуштени рониоци и кад су се појавили први снимци разорене подморнице и званично саопштено да је читава поаса страдала, а оштећења таква (откинут читав предњи део) таква да ову трагедију није нико могао да преживи.
Све теорије о узроку катастрофе
О томе шта се дешавало са потонућем подморнице Курск од смаог почетка распредане су разне приче, али профилисале су се две једна да је у питању био судар прво са британском, а онда како се трвдило америчком подморницом, па да се ракетна крстарица на нуклеарни погон сударила са Курском и пресекла предњи део трупа, после чега је подморница потонула. Спомињана је и трећа верзија да је до експлозије дошло у торпедно одељењу и да је подморница испитивала суперкавитацијски торпедо типа „Шквал“. Ова трећа се показала најистинитијом, али није био Шквал. о том мало касније.
Комисија коју је саставило руска влада тврдила је да је Курск потонуо после судара са великим бродом наводило се пров ледоломац,па онда теренти број депласмана до 15.000 тона. Тврдило се да је прва експлозија била последица судара, а друга кад је подморница пала на дно мора, а све последица кативирања торпеда.
Дана 19.августа тадашњи командат Северне флоте први пут споменуо је судар са подоводним пловилом. Споминала се британска нукеларна или америчка подморница. Обе су иначе пратиле маневре руске морнарице. Примарни узрок експлозије управо је био судар.
Теорија завере
Та теорија је прво била узета као званична већ 20. августа и да је пловило било депласмана не мањег од 10.000 тона који се кретоа брзином од 10 чворова. И сам тадашњи министар одбране маршал Игор Сергејев је подгревао ту теорију тврдећи за тадашњу руску телевизију ОРТ да су недалеко од Курска пронађени делови стране подмронице тј командног торња, да је у раним јутрањим часовима у близни Курска откривена још један потонули обејакт сличних димензија као Курск, да је била примећена сигнална плутача, која је касније мистериозно нестала.
Ове тврдње руског министра одбране први су оповргли норвешки рониоци са снимцима када су стигли до подморнице, који су били објављени и где се видело да нема нити делова, нити стране подморнице.
Дана 18. августа у Берген упловила је америчка нуклеарна подморница УСС Мемфис ССН-691 класе Лос Анђелс, која је пратила поморску вежбу. Због прича руског маршала организована је посета новинара, међу којима су и руски, а који су се могли уверити да на подморница нема никаквих оштећења.. Исти случај био је и са британском подморницом.
У теорије завере укључили су се и руски медији. Тад је лист Московскије ведомости навео, а то су пренели и западни медији не сви, неки да је подморницу погодио руски противбродски пројектил 3М45 Гранит који је био ланисран са ракетне крастарице. Те тврдње су побијене муњевите и здраворазумским одговором. Прво, како је противбродски пројектил могао да потопи подморницу која је била на дубини од око 18 метара.
Теорија о судару подморнице је такође одбачена иако није баш редак случај судара подморница. Међутим да је било подморница са којом се сударила вероватно би испливала на површину.
Једини сигурни узрок трагедије кад су одбачени сви претходни остала су торпеда. Испоставило се да је то било тачно.
Торпедо и паклени водоник пероксид
Истражиоци несреће остали су при ставу да се експлозија догодила услед хемијске рекације када је дошло до цурења водоник-пероксида који се користио за испаљивање и бакра који је пронађен у торпедним цевима. Због тога је дошло до детонације бојеве главе торпеда. Стручњаци сматрају да за вежбу нису требала бити кориштена стара торпеда са пуњењем водоник-пероксида из педесетих година прошлог века, јер управо нестручно руковање и његово цурење у друге делове торпеда довело до експлозије.
Наиме, радило се о маневарским торпедима „Демба“ (руски Кит) модел 65-67 са неколико стотина литара кисеоника и водоник пероксид. Торпедо је био неисправан и приликом укрцаја у торпедну цев дошло једо цурења кисеоника и мешања са хидрогеном, што је изазвало експлозију приликом лансирања торпеда. Зпараво истрага је показала да је кривац за ову трагедију људски немар, јер је дозвољено да се укрцају торпеда која су била неисправна.
Постоји и непроверена тврдња коју није могуће доказати, акоја тврди да је једно торпедо приликом укрцавања на пало са дизалице и ударило од мол.
Тек холандска истраживачка компанија МСИ је у јесен 2001. дигнула подморницу на површину и одвукла је до Северноморска. Године 2002 из подморнице је у Мурманску уклоњен рекатор, и остали делове заражене радијацијом и потпљени на дубину од 100 метара у близини полуосртва Кола. Ово је забринуло руске екологе који сумњају да ће пре или касније доћи до цурења радиоактивног горива и загађења мора.
Путин и агонија
Путин који се налазио на летовању у Сочију након трагедије сматрао је да није потребно да се прекида летовање и одлучио је да не тражи помоћ међународних власти. Многи сматрају да је управо та одлука обележила смер његове владавине. У то време Путин није имао моћ какву има данас.
Породице и пријатељи морнара са Курска чекали су вест о судбини својих најмилијих, али је свима било јасно да је Влада, која је одбила помоћ других земаља, отпочетка знала да у подморници нема преживелих.
Све је постало јасно на Путиновој прес конференцији која је одржана тек десети дан након несреће.
Тада је једна жена замотана на прес конференцији почела гласно да критикује Путина због смрти свог сина и његових другова. Путин је пребледео, дословно чучнуо на подијуму и неуспело покушао да одбрани своју Владу.
Његови незванични биографи сматрају да је тај тренутак најгори у његовој политичкој каријери.
Подморница Курск ( Пројекат 949А Антреј) НАТО класификација Оскар ИИ била је прва постсовјетска нукеларна подморница која је ушла у наоружање руске армије. Градња Курска је почела 1990. у Северодвинску. Поринута је 1994 и исте године уведена у оперативну употребу руске морнарице. Радило се о предзадњој великој подморници класе Оскар ИИ која је планирана у време Совјетског Савеза. Са своја 154 метра је била најдужа икад изграђена подморница. Спољни труп израђен је од нерђајућег хромираног челика дебљине 8,5 мм, због чега је била отпорна на корозију и за сонаре скоро нечујна, Унутрашњи труп је био челичан са дебљином 50,8 ммм.