Када су САД почетком месеца покренуле операцију у којој је ухапшен венецуелански председник Николас Мадуро, многи су били изненађени што системи противваздушне одбране које је Каракас градио деценијама нису успели да га заштите. Чинило се да ова одбрана, заснована претежно на руској технологији, представља једну од најзапаженијих у Латинској Америци, али у пракси није показала очекивану ефикасност.
Венецуеланска армија је, уз подршку Русије, током протеклих двадесет година набавила велики број различитих ракетних система. Поред модернизованих верзија старих S-125 Neva (Pechora) система, стигли су и комплекси као што су Buk-M2 и S-300VM “Antey-2500”, а у више наврата су пристизали и преносиви системи типа Igla-S који су, према тврдњама Мадура, били у великом броју.Међутим, управо у тренутку када је америчка операција почела, већина те технике је била неактивна. Стручњаци указују да је велика количина ПВО система у Венецуели једноставно неупотребљива јер је неисправна, без адекватног одржавања и резервних делова, а Русија није испунила обавезе које је преузела у вези са ремонтима и модернизацијом. Као резултат тога, само мали део инсталираног наоружања био је оперативан када су амерички авиони, дронови и хеликоптери ушли у ваздушну зону Каракаса.
Осим тога, сама америчка операција је била темељно припремљена и започела је сајбер нападом који је онеспособио велики део система електро-мреже у Венецуели, олакшавајући тенковима и ваздухопловима да се приближе главном граду без откривања. Касније су уништена и кључна постројења ПВО, укључујући радарске локације, базу и лансере, чиме је створен коридор за америчку авијацију.
Још један фактор који је допринео неутралисању одбране биле су модерније америчке летелице које су учествовале у операцији. Стручњаци истичу да авиони пете генерације, као што су F-35 и F-22, имају значајно смањен радарски одраз, што им омогућава да делују у условима где класични радарски системи имају потешкоћа да их открију или прате. Ово је несумњиво омогућило САД да заобиђе одбрамбене слојеве венецуеланске ПВО и брже их разбију.
Наравно, не треба изоставити и још један битан детаљ, а то је активно прикупљање обавештајних података америчких агенција, пре свега CIA и DIA.
Упркос могућим недостацима на самој техници, искуство које је СР Југославија имала против НАТО 1999. доказује да чак и застарели системи са добро обученом и увежбаном посадом могу задати губитке бројно и технолошко напреднијем непријатељу. У овом случају, постоје оправдане индиције да јединице венецуеланске војске задужене за ПВО дејства нису биле на висини задатка, односно да су “преспавали” напад који је изведен.
Посматрајући цео догађај, таква неспремност морала је бити присутна и по дубини војног система, обавештајног, логистичког, али и политичког свакако.
Конкретан разлог зашто руски системи нису успели да заштите Мадура није само у техничкој моћи самих ракета, већ у комбинацији неадекватног одржавања, смањене оперативне спремности, успешних америчких сајбер и ваздушних тактика и савремених авиона који лако могу да избегну класичне радарске системе. Такав низ фактора учинио је да чак и најгушће наоружана ПВО у региону не буде довољна да заустави масовну и координисану ваздушну операцију.