Амерички стелт бомбардери Б-2 Спирит укључени су у напад против Ирана, изводећи дуге мисије директно са матичне базе Wхитеман у Мисурију. Њихов улазак у операције означава нову фазу рата из ваздуха и ставља иранске подземне ракетне комплексе под директну претњу.
Према доступним подацима, Б-2 су током ноћи гађали тзв. „ракетне пећине“ – комплексе изграђене дубоко испод планинских масива, који служе за складиштење и у појединим случајевима лансирање балистичких ракета кроз отворе у плафону тунела.
Стратегија: не уништити, већ запечатити
Ирански ракетни комплекси изграђени су као вишекоморни системи, са могућношћу изолације појединих делова у случају напада. Потпуно уништење таквих објеката захтевало би комплексно планирање и велику количину специјализоване муниције.
Међутим, њихова главна слабост није у унутрашњој структури већ у приступним тачкама. Довољно је обрушити улазе у тунеле и одржавати их затвореним током трајања сукоба како би ракетни арсенал унутар комплекса постао оперативно бескористан. Сателитски надзор омогућава праћење покушаја поновног отварања улаза и благовремену реакцију новим ударима.
На појединим локацијама постоје и косине изнад улаза, што омогућава продор пенетраторских бомби до дубине на којој се налазе сами тунели, а не само приступни отвори.
Компликација: лансирање изнутра
Поједини комплекси поседују вертикалне отворе у плафону који омогућавају лансирање балистичких ракета без изласка из објекта. Неке локације имају и аутоматизоване системе за брзо пуњење и лансирање.
То значи да привремено заптивање улаза не гарантује потпуно онемогућавање лансирања. Ипак, заштитна врата изнад лансирних отвора могу бити пробијена, а саме лансирне позиције уништене – задатак за који је Б-2 посебно погодан.
Које оружје је коришћено
Пентагон је потврдио да су Б-2 током мисија користили 2.000 лб бункер бустер бомбе. Реч је о варијантама као што су ГБУ-31 ЈДАМ са бојевом главом БЛУ-109, које су способне за продор у утврђене објекте.
Иако Массиве Орднанце Пенетратор (МОП) од 30.000 лб представља најмоћнију ненуклеарну пробојну бомбу, њихов број је ограничен, а сваки Б-2 може понети само две. Због сложене и сегментиране структуре ракетних комплекса, ефикасност МОП у потпуном уништењу објеката била би упитна без изузетно прецизних обавештајних података.
Б-2 може понети до 16 бомби класе 2.000 лб у једној мисији, што му даје значајну предност у односу на ловачко-бомбардерске платформе.
Сателитски снимци настали након удара показују да су улази у поједине ракетне комплексе током ноћи обрушени.
Зашто Б-2, а не Б-52 или Б-1
Главни разлог лежи у стелт карактеристикама. Ирански ваздушни простор није у потпуности „очишћен“, а мобилни ПВО системи представљају сталну претњу.
Б-2 омогућава продор у сложено брањени ваздушни простор уз минималан ризик, уз подршку електронског ратовања, кибер операција и ловачке пратње. Посаде ових бомбардера редовно се обучавају управо за овакве мисије дубоког удара.
Политичка позадина и улога Велике Британије
У почетној фази операције, САД нису имале дозволу да користе британске базе за ударе на Иран, укључујући РАФ Фаирфорд и Диего Гарциа.
Међутим, британски премијер Кир Стармер накнадно је саопштио да Лондон одобрава коришћење база за ограничене ударе на иранске ракетне положаје, уз образложење да је реч о одбрамбеној мери ради заштите британских живота и савезника у региону.
Постоји могућност да Б-2 и друге платформе у наредним данима буду пребачене ближе зони операција.
Проблеми приликом повратка
Четири Б-2 Спирит бомбардера – ПЕТРО41, ПЕТРО42, ПЕТРО43 и ПЕТРО44 – који су се враћали у базу Wхитеман морали су да преусмере лет ка бази Дајес у Тексасу због временских услова.
Операција против иранских ракетних комплекса, према проценама, могла би да се настави уколико се ваздушна кампања прошири са неутралисања непосредних претњи на систематско уништавање иранске нуклеарне инфраструктуре и војно-индустријског комплекса.
Па чиме ови разарају Блиски исток кад су ови успешно онеспособили подземне ракетне базе ИРГЦ-а.
Вероватно ови туку из праћки.