Судар два E/A-18G Growler током демонстрационог лета изнад базе Mountain Home у Ајдаху показао је колико је граница између увежбаног наступа и потпуног губитка контроле танка. Четири члана посаде су преживела катапултирање, а тај исход је у војној авијацији изузетак, не правило. Управо зато овај случај неће остати само инцидент са аеромитинга, већ озбиљан предмет анализе унутар Ратне морнарице САД.
Два двоседа Growler из састава демонстрационог тима ескадриле за електронски напад 129 сударила су се у ваздуху, после чега су авиони остали кратко закачени један за други. У том тренутку посебно је критичан био положај доњег авиона, чији је кокпит био практично покривен трупом горњег. Неколико секунди касније оба авиона су ушла у неконтролисано обрушавање, а све четири особе су се катапултирале.
Три члана посаде прошла су без повреда. Један авијатичар је задобио повреду која није опасна по живот. То не мења суштину: четири успешна катапултирања у условима судара два млазна авиона у кратком временском размаку представљају редак спој исправних реакција, исправног рада система и среће.
Узрок судара још није познат
Званичан узрок судара још није утврђен и то ће показати формална истрага Ратне морнарице САД. Без ње нема озбиљног закључка о томе да ли је проблем био у процени растојања, брзини, углу прилаза или самом профилу демонстрационог лета. За сада је јасно само да је реч о формацијском лету у коме је простор за грешку веома мали.
Демонстрациони летови носе додатни притисак јер траже прецизност пред публиком, често на малим висинама и у строгом маневарском оквиру. То не значи да су небезбедни по дефиницији, али значи да свака ситна девијација у положају једног авиона може за неколико тренутака да се претвори у механички контакт. Када се то деси код два млазна авиона у блиској формацији, посада више не решава задатак летења, већ покушава да преживи.
У овом случају додатну тежину носи чињеница да Growler није једносед. У сваком авиону налазе се пилот и официр за електронско ратовање. То значи да у истом тренутку морају да се донесу одлуке које укључују координацију двочлане посаде, процену оријентације авиона и тренутак катапултирања. Када су два авиона физички спојена у паду, свака секунда кашњења или погрешне процене може бити кобна.
Како је катапултирање успело у готово немогућем положају
Најтежи део инцидента био је положај доњег Growler. Снимци показују да је горњи авион готово преклопио његов кокпит. У таквој ситуацији класична логика катапултирања постаје спорна, јер посада не сме да се избаци право у конструкцију другог авиона. То је тренутак у коме обученост помаже, али не гарантује ништа.
Кључни тренутак, по свему судећи, био је кратак размак авиона током обртања у паду. Тада су се кокпити накратко размакли и отворили уски простор за катапултирање посаде доњег авиона. Да ли је то било свесно темпирање или реакција у делићу секунде, показаће анализа. Али сама чињеница да су све четири путање избацивања прошле без судара међусобно или са деловима летелица говори колико је исход био на ивици.
Катапултирање није један потез, већ цео ланац радњи и техничких процеса. Потребно је да систем седишта ради без отказа, да оријентација авиона не онемогући безбедно избацивање, да се падобран отвори и да се посаде не нађу у путањи пада авиона. Када се то догоди четири пута у истом инциденту, то постаје случај који ће ући у наставне материјале и стручне расправе.
Growler није обичан демонстрациони авион
E/A-18G Growler је специјализована летелица за електронско ратовање и сузбијање противничке ПВО. То је платформа са јасном оперативном улогом у озбиљнијим ваздушним сукобима. Губитак две такве летелице у једном догађају, чак и ван борбене употребе, отвара питање колико демонстрациони наступи оптерећују ресурсе који имају далеко озбиљнију намену.
То не значи да демонстрациони тимови немају сврху. Они служе за представљање рода, регрутовање и одржавање јавне видљивости. Али када је у питању платформа која носи важну улогу у електронском нападу, сваки губитак добија већу тежину него код школског или акробатског авиона.
Ескадрила за електронски напад 129 са базе Whidbey Island није било која јединица, већ део заједнице која одржава знање и кадрове за сложене мисије електронске борбе. Зато овај инцидент није само прича о срећном спасавању, већ и подсетник да ризик не нестаје ни онда када лет није борбени.
Последице по обуку и правила летења
Овај случај ће вероватно бити детаљно разложен у обуци пилота и посада. Не зато што може једноставно да се препише као процедура, већ зато што показује границе постојећих правила. Када два авиона остану закачена и почну да се обрушавају, стандардне шеме за ванредне ситуације брзо постају недовољне.
И ранији судари у формацијском летењу у америчком ваздухопловству показали су да ова врста ризика није теоријска. У сличним несрећама са авионима T-38 било је погинулих, после чега су поједини маневри у обуци обустављени. То је важан контекст: формацијско летење остаје неопходно, али сваки тежак инцидент помера границу онога што се сматра прихватљивим у тренажном и демонстрационом режиму.
Највећа непосредна последица вероватно ће бити преиспитивање процедура унутар демонстрационих тимова и анализа тачке после које посада мора без одлагања да пређе са покушаја контроле на катапултирање. У овом случају време од судара до губитка контроле било је веома кратко. То значи да ће будућа упутства, ако их буде, морати да се баве управо одлуком у делићу секунде.
Ратна морнарица САД у овом инциденту избегла је најтежи исход — губитак људства. Али губитак две летелице и слика судара пред публиком већ су довољни да се отвори озбиљна расправа о безбедности, процедури и смислу оваквих наступа. Преживљавање четворице чланова посаде јесте изузетан исход. Истовремено, оно не мења основну чињеницу да је опстанак зависио од неколико секунди, исправне механике и много среће.