Пише: Данко Боројевић
Дана 7. маја 2024. године, навршава се четврт века (25 година) како је бомбардер B-2А Spirit америчког ратног ваздухопловства гађао кинеску амбасаду у тада југословенској престоници Београду током НАТО агресије против тадашње Савезне Републике Југославије (СРЈ), узрокујући погибију троје и рањавање 27 кинеских држављана.
Тог злокобног 7. маја те несрећне 1999. године, у вечерњим часовима у 23:45 часа, три пројектила НАТО алијансе су погодила зграду амбасаде Народне Републике Кине у Новом Београду.
Напад је изазвао један од најзначајнијих дипломатских инцидената између Вашингтона и Пекинга од кинеско-америчког хладног рата шездесетих година прошлог века, изазвавши велике антиамеричке протесте у више кинеских градова. Кинески државни медији су то тада назвали „варварским нападом и грубим кршењем кинеског суверенитета“, а амбасадор те земље у УН Ћин Хуасун критиковао је „варварски чин НАТО“ као „грубо кршење повеље Уједињених нација, међународног права и норме које уређују међународне односе“. Док су дипломатске последице биле обуздане захваљујући значајним напорима и Пекинга и Вашингтона, геополитички одјеци напада били су значајни посебно након што се појавило више информација о томе како је спроведен. Извештаји су били различити о мотивима за операцију, а ови су се кретали од покушаја да се спречи кинеска обавештајна служба у прикупљању вредних информација о нападима крстарећим ракетама НАТО, до извештаја да се објекат користио за преусмеравање комуникација за југословенске снаге. Појавио се све већи консензус да је комбинација фактора вероватно мотивисала напад, од којих је један био слање демонстрације силе и Пекингу и Београду.
НАТО агресија на СРЈ под вођством САД од 24. марта довело је до свог борбеног дебитовања бомбардера B-2, и упркос томе што је раније планирана флота од 120 авиона смањена на само 20, улазак у службу авиона мање од две године пре 1997. године је и даље представљало револуционарно побољшање за америчке ударне способности. Са седиштем у Вајтман ваздухопловној бази у Мисурију, летелице су дизајниране да могу да гађају циљеве било где у свету без ослањања на напредно базирање, уз очекивану рањивост база ван Сједињених Држава на средства као што су балистичке ракете и борбени ловци. интерконтинентални опсег посебно вредан. B-2 је такође био други стелт авион са људском посадом који је ушао у употребу, после ударног ловца F-117, и могао се похвалити не само далеко супериорнијим стелт способностима, већ и капацитетом за ношење оружја скоро осам пута већим. Ово је сваком омогућило да распореди до 16 тактичких нуклеарних бомбиB 61, или 16 нових сателитских вођених муниција за директан напад (JDAM) које је у то време користила искључиво ова врста авиона. Лет од 8.500 километара за Југославију, потпуни недостатак упозорења које би противници имали о нападу, и могућност да се погоди одређена зграда унутар комплекса амбасаде са велике висине, све је показало огроман напредак постигнут у америчким способностима за напад.
Осим бомбардовања кинеске амбасаде, бомбардовање Југославије је иначе било веома контроверзно из неколико разлога, и снажно су му се противиле Кина, Индија и већи део незападног света, док су чак и његове присталице у западном свету биле широко признате да је то било незаконито. Аустралијски новинар Џон Пилџер је поменуо да су цивили „дигнути у ваздух у препуним путничким возовима и аутобусима, у фабрикама, телевизијским станицама, библиотекама, старачким домовима, школама и 18 болница, од којих су многи исечени на комаде од стране хиљада комада RAF (Британско краљевско ваздухопловство) касетних бомби које се распадају у гелере“. Интензитет бомбардовања цивилних циљева био је толики да га је Чикаго трибјун сумирао на следећи начин: „НАТО, укратко, планира да земљу у којој живи десет милиона људи сведе на огромну гомилу безвредних остатака“. Колумниста Њујорк тајмса Томас Фридман резимирао је тада да ће, уколико Београд не пристане на захтеве Запада, „да ће вратити вашу земљу уназад тако што ће вас смрвити у прах“. “Хоћеш 1950? Можемо 1950. Хоћеш 1398? Можемо и 1398.” Само у првом месецу ваздушних удара НАТО нанета је материјална штета од преко 100 милијарди долара.
Тамо где је виђено да је ваздушни напад озбиљно нарушио међународне норме против злочина агресије, посебно имајући у виду степен у којем се фокусирао на уништавање југословенских цивилних циљева, напад на кинеску амбасаду послао је знатно јачу поруку, да су у ери после хладног рата САД и државе западног блока могле некажњено да примењују војну силу.
Четврт века касније, напад наставља да снажно одјекује у историјском сећању Кине, а кинески председник Си Ђинпинг посетио је Београд како би обележио тај догађај. Председник је 7. маја у локалном листу Политика написао: „Не смемо да заборавимо да је на данашњи дан пре 25 година НАТО дрско бомбардовао кинеску амбасаду у Југославији… Кинески народ цени мир, али никада неће дозволити да се историјске трагедије понове”.
Док је Кина јачала своје војне капацитете од 1999. године, обновљени фокус Пентагона и ЦИА из 2010-их на циљање земље осигурао је да сенка могућег напада и даље виси над њом, било због невиђеног америчког распоређивања ракета средњег домета у Југоисточна Азија од априла, или развој наследника B-2 по програму B-21. Тамо где је B-2 развијен имајући у виду бомбардовање Совјетског Савеза, невидљивији B-21 који ће се производити у много већем броју развија се посебно са захтевом за гађање циљева у Кини.