Приредио: Данко Боројевић
Током 2010-их не само да је био период растућих тензија са Сједињеним Државама, већ и већа спремност Русије да војно сарађује са Ираном. Разлози за потоњи развој догађаја укључивали су промену администрације у Русији са Владимиром Путином који је постао председник 2012. године, заједнички интерес за супротстављање западним претњама Техерану и заједничком савезнику Москве Сирији, и све већи политички раскол између Русије и нација западног блока, пошто је западни блок подржао свргавање украјинске владе и резултирајућу кризу и грађански рат у Украјини.
Кина је у то време такође почела да нуди низ напредних борбених авиона за извоз, укључујући ЈF-17 и супериорне једномоторне лаке ловце Ј-10 и авионе за непосредну подршку ЈH-7 – иако нема средњих или тешких кинеских ловаца за превласт у ваздуху који су понуђени за извоз. Због ембарга Уједињених нација на оружје наметнут Ирану 2006. године, који су израдиле западне чланице Савета безбедности УН због тежње земље за нуклеарним оружјем, ни Кина ни Русија нису могле да отворено извозе борбене авионе у ту земљу. Потписивање нуклеарног споразума Заједничког свеобухватног плана акције (JCPOA) 2015. године од стране Ирана и сталних чланица Савета безбедности УН, као и Немачке којој је такође било дозвољено да учествује, предвиђено је да ће Ирану бити укинута сва ограничења УН на увоз оружја, у октобру 2020. године.
Иран је наводно ушао у преговоре са Русијом за лиценцну производњу тешких ловаца Су-30СМ у земљи убрзо након што је потписан JCPOA, уз непроверене извештаје који указују да је земља такође показала велико интересовање за кинеси Ј-10 лаки ловац и руски ловац следеће генерације Су-57. Очекујући укидање ембарга на оружје предвиђено JCPOA, ирански одбрамбени сектор био је убрзао развој домаћег борбеног авиона за којим је тежио више од једне деценије. Објављене су слике већег броја прототипова авиона – сви блиски деривати америчких лаких ловаца F-5Е, који је био најлакши и најмање компликован млазњак у иранском инвентару. Ловац F-5 се сматрао лаким по стандардима авиона треће генерације, али поред дизајна четврте генерације, као што су Ј-10 или F-16, могао би се сматрати “веома лаганим” ловцем са много мањим радаром, носивошћу оружја и долетом. Иран је ипак представио свој први F-5 који jе требао да уђе у серијску производњу 2018. године, Kowsar, за који се тврдио да садржи авионику четврте генерације, системе за електронско ратовање и сензоре. С обзиром на велико искуство иранског одбрамбеног сектора у раду са технологијама четврте генерације, његову склоност ка обрнутом инжењерингу и приступ кинеској и корејској подршци, ова тврдња је вероватно тачна.
Главна слабост Kowsar дизајна био је недостатак модерних ракета ваздух-ваздух упоредивих са кинеским PL-12 или руским Р-77 или са платформом AIM-120 коју користе Сједињене Државе и њихови регионални одбрамбени клијенти. Недостатак модерних ракета ваздух-ваздух био је главни проблем у иранском ваздухопловству, са само два од седамнаест ловачких сквадрона, само су сквадрони са авионима F-14, опремљени активним радарским вођеним ракетама ваздух-ваздух великог домета. Док је Тајван модификовао свој авион F-5Е тако да носи домаћу ракету са сличним могућностима, Sky Sword II, а Немачка, Грчка и Сингапур су интегрисале AIM-120 у своје авионе F-4 и F-5, Иран није успео да уради то са страним или домаћим пројектилима за своје F-4, F-5, Ј-7, МиГ-29 или своје ловце Kowsar. Овај недостатак је значио да је ослањање на стране авионе било неизбежно. С обзиром да Иран наставља да развија програм Kowsar и паралелно улаже у програм Qaher-313 који је достигао фазу прототипа без летења и неименовани програм за тежи ловац, остаје могућност да или добије лиценцу за интеграцију кинеских ракете на своје домаће ловце или да ће минијатуризирати пројектил Fakour 90 како би омогућио да га носе ловци нормалне величине, а не само F-14.
© Islamic Republic of Iran Air Force نیروی هوایی ارتش جمهوری اسلامی ایران Nirvi-ye Hevayi-ye Artesh-e Jimhuri-ye Eslâmi-ye Iran
Док је J-10C лидер у модернизацији иранске флоте, други конкурентски авиони укључују руски Су-30СМ, Су-57 и МиГ-35 – сви су из различитих распона тежине до Ј-10 и могли би се набавити поред њега. Остаје неизвесно да ли ће иранска куповина страних авиона доћи на рачун домаћег одбрамбеног сектора, али је објављено да постоји жестока конкуренција око средстава са неким у војном врху који заговарају већи нагласак на домаћу производњу чак и након што је ембарго на куповину оружја укинут. Такође се спекулисало да би Иран могао да покуша да набави ваздушни систем раног упозорења, вероватно кинески КЈ-500, како би координирао одбрану свог ваздушног простора и обезбедио увећање снага новим ловачким ескадрилама. На крају, будућност иранског војног ваздухопловства остаје веома неизвесна, као и судбина његова три актуелна борбена програма, али је вероватно да ће ваздушне снаге земље бити знатно ојачане у наредној деценији пошто Техеран и даље учвршћује одбрамбене везе са Москвом и Пекингом. Истовремено Кина се појављују као светски лидер у области војног ваздухопловства у стању да испоручује водеће светске технологије својим купцима.
Све донедавно, било је разних информација који руски ловац Иран набавља. Међутим, после бројних преговора Иран се у марту 2024. године одлучио за 24 руска ловца Су-35. Истовремено, Иран је одабрао 40 пилота са ловаца Миг-29 који ће бити упућени на обуку у Русију на нови борбени авион, који је та држава набавила у Русији и тиме после 44 године започела набавку нових борбених летелица. Западни ембарго још увек траје, али га многе земље већ увелико заобилазе.