ЕВОЛУЦИЈА ИРАНСКЕ АВИЈАЦИЈЕ ОД ИСЛАМСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ ДО ЕМБАРГА 2020. ГОДИНЕ, ДЕО I

Приредио: Данко Боројевић

После Исламске револуције у Ирану 1979. године, свргавања династије Пахлави која је била усклађена са Западом и престројавања спољне политике Техерана од западног блока, земља је престала да купује системе наоружања америчке производње и била је спречена да набави делове за сервисирање постојећих платформи.

За иранско ваздухопловство, које се ослањало искључиво на ловце произведене у САД, укључујући лаки ловац F-5E Tiger II, средњи ловац F-4D/E Phantom II и врхунски ловац F-14А Tomcat тешке категорије, ово је претило да остави већи део флоте приземљену у року од пет година – што су увелико предвиђали западни аналитичари. Новопроглашена Исламска Република, суочена са инвазијом великих размера из суседног Ирака само неколико месеци након формирања, била је принуђена да уложи велика средства у своју војну авијацију како би заштитила свој ваздушни простор од противничких авиона и избегла потпуни губитак надмоћи у ваздуху. Ове инвестиције су се фокусирале не само на развој домаћих капацитета за производњу резервних делова, што је омогућило флоти да лети кроз цео иранско-ирачки рат, већ и на омогућавање домаћег реновирања и модернизације старијих авиона и њихово опремање новим домаћим сензорима, системима за електронско ратовање и оружјем које траје до данас.

Значајна технолошка база коју је Иран развио за сервисирање старијих авиона представљала је непроцењиву одскочну даску са које је даље ојачао своју индустрију војне авијације. Чак и након што се иранско-ирачки рат завршио 1988. године, ово је у великој мери било подстакнуто нуждом пошто Иран није успео да набави нове авионе после 1991. године. Током три периодичне године Исламска Република је започела трансфер ка совјетском и кинеском наоружању, дајући наређења за набавку две ескадриле МиГ-29А и једну ескадрилу совјетских авиона Су-24М и још једну ескадрилу кинеских ловаца Ј-7. Покушаји подношења даљих наруџби од Русије након распада Совјетског Савеза, при чему је Иран показао интересовање за даљу набавку ловаца МиГ-29 и Су-24 и наводно и за тешке пресретаче МиГ-31 Foxhound, посебно су спречени због природе нове руске владе која је била далеко подложнија притиску Запада. САД су посебно отишле толико далеко да су се обавезале да ће платити Русији да неће продавати оружје Ирану ако буде потребно, а обим напора је на крају оставио Северну Кореју као јединог великог иранског снабдевача оружјем – с тим што су Корејци обезбедили прве борбене тенкове за постреволуциони Иран, хаубице и балистичке ракете. Иран је био у могућности да од Русије набави системе противваздушне одбране великог домета С-200 и производну линију за тенкове Т-72, али виши хардвер, укључујући све класе борбених авиона четврте генерације, није био дозвољен.

Иран ће наставити да улаже у модернизацију свог постојећег инвентара, повлачећи америчку ракету ваздух-ваздух великог домета AIM-54, која је тада била једна од најспособнија ракета на свету великог домета, у корист побољшаног аутохтоног деривата – Fakour 90. Нови сензори и системи за електронско ратовање били су уграђени не само на ловце F-14 који су носили ове ракете, већ и на МиГ-29 које је испоручио Совјетски Савез, који су били једини млазњаци четврте генерације у служби са способношћу вођења борбе у ваздушном простору. Иако Иран није имао проблема са набавком резервних делова за своје совјетско оружје, велики део флоте F-14 остао је у складишту током иранско-ирачког рата и у наредне две деценије. Тек након тога, углавном захваљујући напретку у технологијама 3D штампања, Иран је био у могућности да доведе више своје флоте F-14 у службу на првој линији – веома цењену имовину и једину класу тешких ловаца у земљи са способношћу вођења ваздушних борби ван визуелног домета. На F-14 се ослањало ради заштите најцењеније потенцијалне циљеве за противничке ваздушне нападе, укључујући нуклеарна постројења и главни град Техеран, а распоређивање које је чувало прве довело је до извештаја о веома необичним инцидентима где су млазњаци наводно били изазвани од стране напредних противничких авиона за надзор.

Иран би такође могао да претворио значајан део своје флоте F-4, који је био застарео у улози ловца, у поморске борбене ловце опремљене лиценцираним дериватима кинеске противбродске ракете C-802. Међутим, упркос домаћим побољшањима, до раних 2010-их, квалитативни јаз између иранске флоте и оних њених водећих потенцијалних противника, посебно Сједињених Држава, знатно је порастао остављајући флоту занемарљиве офанзивне опције. Иран би у великој мери компензовао заостале способности ваздухопловних снага набавком напреднијих дизајна севернокорејских ракета као што су Musudan и Khorramshahr, и низом прикривених нападних и извиђачких дронова развијених од америчке платформе RQ-170 коју је оборио Иран електронским ометањем 2011. године. Извештава се да је Кина помогла иранском програму беспилотних летелица, при чему су се беспилотне летелице показале веома корисним против противваздушне одбране америчке производње и изводе више операција ван граница Ирана.

Наставља се