Колапс регионалног утицаја Ирана током 2025. године отворио је нови спектар потенцијалних сукоба у Сирији, Јемену и Либану који ће обележити 2026. годину.
Нова година на Блиском истоку донела је ескалацију више дуготрајних криза. То укључује сукобе у Јемену и Сирији, као и унутрашње протесте у Ирану. Поред тога, нерешени конфликти у Гази и Либану између Израела и Хамаса, односно Хезболаха, држе регион у сталној напетости. Даље на југу и западу, грађански ратови у Судану и Либији и даље трају.
Кључно питање које се надвија над регионом јесте да ли коалиција држава, од којих су многе савезнице Сједињених Држава, може да обузда ове конфликте. Многи од ових сукоба нижег интензитета последица су опадања иранске моћи у региону, док друге државе и групе настоје да попуне настали вакуум.
Јемен: троугао сукоба без победника
Већина ових конфликата има дубоке корене и иза себе деценије подела. Јемен је, на пример, подељен између Хута, које подржава Иран, и ривалских група које подржавају Уједињени Арапски Емирати и Саудијска Арабија. То је довело до тространог сукоба који је ескалирао крајем децембра 2025. године, када се Јужни прелазни савет (STC), који подржавају Емирати, сукобио са Председничким руководећим саветом (PLC), који подржава Саудијска Арабија.
Сада се чини да PLC, који представља међународно признату владу Јемена, има предност, док се Емирати повлаче из директне подршке STC-у.
Ниједна од зараћених страна у Јемену нема капацитет да освоји и контролише целу земљу. Ипак, слабљење STC-а могло би омогућити PLC-у да консолидује власт над значајним делом територије. Са друге стране, наставак сукоба између STC-а и PLC-а ослабио би обе стране које би иначе могле да ограниче доминацију Хута над великим делом планинског севера.
Хути су током протекле деценије показали колико могу бити опасни – нападали су бродове у Црвеном мору и изводили ударе на Саудијску Арабију и Израел. Релативно слабљење Ирана након сукоба са Израелом 2025. године могло би да отежа Техерану да настави снажну подршку својим партнерима у Јемену.
Иран: унутрашњи притисци и спољно слабљење
Иран се од децембра 2025. године суочава са новим таласом протеста. Режим у Техерану је и раније пролазио кроз сличне кризе, обично их пуштајући да трају неколико недеља пре него што крене у оштар обрачун.
Овога пута изазов је већи: режим је слабији него раније, са дубоким економским проблемима и смањеном способношћу да пројектује моћ у иностранству. Због тога опозиционе групе осећају да је одвраћајући ефекат режима мањи. Курдске опозиционе организације виде прилику да изврше додатни притисак, док ирански престолонаследник у егзилу, Реза Пахлави, настоји да утиче на ток протеста.
Сирија: нова власт и стари ризици
Још један „тињајући“ сукоб налази се у Сирији. Сукоби између сиријске прелазне владе и курдских снага у два курдска насеља у Алепу прете да измакну контроли. То би могло да увуче и Сиријске демократске снаге (SDF) у источном делу земље – курдску милицију коју подржавају САД и која се борила против Исламске државе.
Окшаји у Алепу између сиријске војске и SDF-а довели су до више десетина погинулих ове недеље. У међувремену, Сједињене Државе подржавају разговоре између Израела и Сирије са циљем успостављања механизма за стабилизацију односа.
Пад Асадовог режима у децембру 2024. године довео је до формирања нове власти у Дамаску. Та влада настоји да консолидује контролу, али се суочава са трвењима са Израелом, SDF-ом и друзском мањином.
Израел је саопштио да жели да подржи друзску мањину на југу Сирије. Истовремено, извео је више упада и задржао контролу над тампон-зоном дуж границе након пада Асадовог режима. Година 2026. показаће да ли ће Израел и Сирија успети да постигну прагматичнији договор који би смањио тензије – иако је пуна нормализација односа мало вероватна.
Газа и Либан: нерешена питања
Израел се суочава и са ризиком обнове сукоба у Гази и Либану. У Гази су Израел и Хамас у октобру постигли крхко примирје. Бела кућа жели напредак ка успостављању новог управљачког оквира који би подразумевао разоружање Хамаса и реконструкцију енклаве.
Међутим, Хамас одбија да се разоружа и и даље задржава тело једног преминулог израелског таоца. Поред тога, нови модел управљања захтевао би размештање међународних стабилизационих снага, за шта регионалне државе још увек не показују спремност. Док се то не реши, Газа остаје у стању неизвесности.
Слична ситуација је и у јужном Либану. Након примирја из новембра 2024. године, којим су обустављене борбе између Израела и Хезболаха, поставља се питање да ли ће и Хезболах бити разоружан. Иако Бејрут изражава намеру да то учини, не постоји јасан механизам како би се то спровело. Израел наставља ваздушне ударе, тврдећи да Хезболах крши услове примирја. Без конкретног помака ка разоружању, постоји ризик од нове ескалације.
Година прецртавања мапе
Сви ови сукоби повезани су заједничким темама: настали су након распада државних структура и вакуума моћи. Многи су директно повезани са падом иранског утицаја и борбом других сила да попуне ту празнину.
У Јемену су две савезнице САД – Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати све више у несагласју око своје деценијске политике. У Сирији су нова власт у Дамаску, Израел и SDF блиски партнерима Вашингтона. У Гази и Либану главни изазов остаје разоружање група које подржава Иран.
Како се заједнички непријатељ – Иран – повлачи у позадину, потенцијални партнери све чешће се налазе једни насупрот других.
Година 2026. биће период у којем ће се преговарати о новој политичкој мапи Блиског истока. Да ли ће она донети стабилизацију или нове линије подела, остаје да се види.