ТВ ФРОНТ/Бошко Јовановић
Бројни су аналитичари били који су када су почела актуелна дешавања на Блиском истоку, која прете да прерасту у регионални рат спомињали библијска времена, последњих 30 година, али никао да спомену дешавања на Блиском истоку после Првог светског рата где су две колонијалне силе Велика Британија и Француска у најгорем облику империјализма тај простор поделили лењиром занемарујући верске, националне, етничке елементе који су после Другог светског рата, а пре тога Балафурове декларације зацементирали стварање државе Израел.
Магистар међународних односа Бошко Јовановић осликао је утицај Велике Британије на овај простор, односно британски утицај на Блиски исток.
“ Да би се схватио Блиски Исток неопходно је да се зна да највећи, најдубљи утицај имају Британци. Они су осмислили Блиски Исток онако како га ми данас познајемо. Британци су преко својих људи директно исцртали границе на Блиском Истоку. О овоме нико не прича и нико није причао.
Британска империја настала је прво на контроли поморских путева а онда на заузимању територија. За ову причу је битно да су Британци били животно заинтересовани за Суецки канал. Као што Немци имају амбицију да дођу до нафте, и Британци имају исту амбицију. Британској флоти је била потребна нафта, потребна јој је била енергија да би могла да апсолутно влада морима. Британска војна доктрина се заснивала на такозваној „равнотежи снага“ а то значи: увек у сукобу помагати слабијег да јачи не би могао да победи. Они су имали и такозвану „златну изолацију“.
Немачка и Велика Британија биле су на супротним странама у Првом светском рату. Турска империја се простирала на три континента – Азија, Африка и Европа, с тим иако је ислам уједињавао велику већину становништва постојала је граница, нешто што је постојало између Турака и Арапа, а која се продубила доласком младотурака на власт 1908. године, јер они као турски националисти нису баш пуно уважавали Арапе. То је касније искористио, нико други него, Лоренс од Арабије. Почиње рат, Русија тражи Дарданеле а ту да би Черчил престигао Русе, почиње чувена битка на Босфору и Дарданелима која почиње 1915. а завршава се 1916. године уз огромне губитке Британаца, Аустралијанаца и Новозеланђана.
То је био први покушај обликовања Блиског Истока по жељи Британаца. Британци онда шаљу три врло способне особе да дигну буну међу Арапима, најпознатији од њих је Лоренс од Арабије. Лоренс од Арабије диже устанак, прави диверзантске акције, приморава Турке да пребаце значајне војне снаге на Арабијско полуострво, односно прецизније, на Блиски Исток и он руководи арапским устанком. Велику помоћ Британцима је пружио Хусеин Бин Али краљ Хеџаза или како је познат међу Арапима Хусеин бин Али или Шериф Хусеин, Шериф је титула управника светог места Меке, за муслимане. Зашто је он битан? Зато што је он очекивао да ће од Енглеза да добије помоћ да се створи Арапска држава на територији тадашње Месопотамије, то јест данашњег Ирака и Саудијске Арабије; Он се називао Хашемиту и одатле један његов син Абдулах оснива Хашемитску династију у Јордану, а други син Фејсал Ирачки оснива династију у Ираку.
Данашњи Ирак је створен као независна држава и њено оснивање (границе) је осмислила Гертруда Бел. Енглези су практично успели да остваре све своје циљеве стварањем Ирака јер Ирак је заузимао простор од Киркука и Мосула на северу до Басре на југу, иако су Французи имали амбиције да контролишу Мосул, значи данашњу Сирију, Либан и северни Ирак.
Французи су у овој причи јако битни.
Енглези ступају у контакт преко Џона Филбија са вахабитима који су у то време били да кажем племе, секта на полуострву и касније они постају владајућа династија.
Џон Филби је способан обавештајац који вреди, како се каже, као армија од милион људи. Енглези крајем 1915.године почињу преговоре са Французима, и Марк Саикс који је био секретар лорда Кичиндера, секретар за одбрану у Британској влади, је био посланик Конзервативне странке и доста је путовао по Блиском Истоку и представљао се као стручњак за то.
Други је Франсоа Жорж Пико, француски дипломата и правник и они су цртали тамо те мапе, ко ће шта да узме.Енглези су хтели да узму од Багдада до Басре, а Французи од Багдада до Киркука на северу. Значи да се данашњи Ирак тако подели. За Французе је битно било да контролишу данашњу Сирију и Либан због јаког католичког утицаја на француске политиче, да би се Француска представила као заштитница хришћанства на Блиском Истоку. Међутим те мапе, разноразне , које су они исцртавали, на крају нису биле битне јер се премијер и министар рата Жорж Клемансо одрекао француског дела данашњег Ирака због да би Британија пристала на подржи репарације које Немачка треба да исплати Француској.
Идемо и на оно што многе сада занима, а то је Палестина.
У Палестини су живели и Арапи и Јевреји.
Долазак Јевреје почиње после Првог Светског рата, када је одлучено да Јеврејска држава буде у Палестини а не на Мадагаскару, јер је постојала и та идеја, и Британци шаљу војску 1917. године која истерује Турке из Палестине. Тада Британски министар спољних послова Балфор доноси „Балфорову декларацију“ у којој се каже да ће на територији Палестине да се створи Јеврејска држава али да ће да се створи и Арапска, односно Палестинска држава. Британије је хтела да контролише Палестину, не због Јевреја, него због Суецког канала. Они су тим каналом били опседнути и све су урадили да Франсцуска попусти, а Француској није био толико важан Сајкс- Пиков споразум колико јој је било битно да опустоши (осиромаши плаћањем ратне репарације) Немачку. Онда почиње насељавање Јевреја у Палестини док Британци ту одржавају поредак… У међувремену почиње Други светски рат и у Африци се води сукоб између Бернанда Мондгомерија команданта Британске Осме армије Немачког маршала Ромела „Пустињска лисица“.
Немци су покушали да дођу до Каира и Александрије али никако нису успевали. После рата, од 1945.године, и после холокауста креће још веће насељавање Јевреја у Палестини, али Енглези са великом муком одржавају ред…
Нећу да се бавим сукобима у Палестини ни Израелско- Арапским ратовима, већ само оним што је у историји познато као англо-француско- израелска агресија на Египат из 1956.године.
Тадашњи премијер Велике Британије, Ентони Идн се јако плашио да пуковник Гамал Абдел Насер не национализује Суецки канал, и то му је била опсесија. Кад је Насер то урадио, Идн је одмах Французима предложио план како да се изврши инвазија у зони Суецког канала и да се преузме контрола над каналом. Ту је Израел „замољен за помоћ“, да он крене напад на Египат да би привукао Египатске снаге. Израел је извршио десант и кренуо, снагама којима је командовао Моше Дајан, а онда су се укључили Енглези и Французи под изговором да агресија Израела на Египат доводи у опасност Суецки канал, и цену нафте и тако даље, и тако даље… и онда су они послали своје трупе. Египћани су се одбранили код Порт Саида, то је град на уласку у Суецки канал. Та агресија је пропала због тога што су се Ајзенхауер и Хрушчов договорили да рат зауставе и натерају Лондон, Париз и Израел да одустану. Тако је рат завршен победом Египта а на Синај су дошли“плави шлемови“.
Како било да било, Британци су успели и до данас успевају да управаљају Блиским Истоком и Медитераном.
А ево и зашто и како…
Британија има на Кипру војно-ваздухопловну базу и прислушну базу. Све што су имали по свету затворили су али су на Кипру задржали базу. Из прислушне базе могу да контролише и прислушкује сав саобраћај у Европи и Африци. Енглези и њихова служба „MI 6“; обратите пажњу, прво је створена „MI5“ контраобавештајна служба па обавештајна „MI 6“, успевају да са мало уложених средстава имају енормно велике резултате.