Првог фебруара 2023 године САД су најавиле да ће Кијеву у оквиру војног пакета помоћи послати и вођене, односно планирајуће авио бомбе GLDSB домета 150 км које би требале да промене ток рата у Украјини. Од тога није било ништа, у међувремену у рану јесен Кијев је добио тактичке балистичке ракете ATACMS, за самоходне вишецевне ракетне лансере М-270 МЛРС и Х-142 ХИМАРС.
Сан Кијева да добије ове планирајуће авио бомбе постао је реалност и та заслуга да су ове авионске бомбе на путу према Украјини као стратешко оружје за удар на руску војску саопштила је архитекта пуча у Кијеву 20214. године помоћница државног секретара САД Викторија Нуланд.
Шта су вођене или планирајуће авионске бомбе GLDSB?
Неки их називају и крстарећим ракетама, неки планирајућим авионским бомбама великог домета које су развили заједнички америчка компанија Boing и шведска SAAB.
GBU-39/B Small Diameter Bomb Increment I (SDB I) је званични назив за ову авионску бомбу настала је укрштањем Боинговог крстарећег пројектила Small Diameter Bomb (SDB) која је спојена са ракетним погоном, односоно бустер са ракете М-26 коју користе самоходни вишецевни лансери ракета МЛРС М-270. Замисао је била добити пројектил који би се лансирао са авиона и који би имао велики домет.
Идеја за развој иначе је нађена била Weapons of Minimum Destruction (WMD) ili Low-Collateral Damage (LCD) који су развијани били после операције Пустињска олуја 1991. године. Циљ је био да се добије могућност да се мета погоди једним поготком без много непотребног расипања и дејствовња по околини. Мисли се пре свега на спречавање настанка непотребних цивилних жртава у тренуцима када је мета потенцијалног напада окружена цивилима.
Идеја је нађена на крају 1990-тих када су УСАФ увеле вођену авио бомбу oint Direct Attack Munition (JDAM) која је први пут употребљена била у НАТО агресији на СРЈ март-јун 1999. Идеја се развија и после агресије на Авганситан 2001 и Ирак 2003 године, када је и створена замисао да се на вођену бомбу дода рактни мотор са којим би могла да погоди циљ на великој удаљености ван визуелног домета авиона-носача од циља и тако спрече непотребни губици у пилотима или борбеним авионима.
Испоставило се да овакав тип авионских бомби има велику тежину 227 кг, па чак до 907 што је стварало велика разарања по сам циљ, али и околину.
Програм је почетком 2000-тих добио званични назив Component Advanced Development for the Small Diameter Bomb са којим би требали бити опремљени борбени авиони 5. генерације Ф-22 Раптор и Ф-35. Оно што су планери били замислили јесте да се добије оружје малих димензија, које би могло да стане у носаче у самом трупу са чиме не би биле угрожене стелт карактеристике ових летелица.
У октобру 2001 компанија Boeing постаје званични произвођач Small Diameter Bomb Increment I а у овом послу придружује се и низ других компанија: Rockwell Collins (ГПС и Harrisov Selective-Availability Anti-Spoofing Module (SAASM) пријемник отопран на ометање; компанија Honeywell систем лета пројектила отпорног на ометање, компанија KDI Precision Products развој новог типа упаљача за пројектил који се електорнски може програмирати у зависности од врсте циља да делује као: контактни, близински или упаљач са одложеним деловањем, компанија HR Textron развила је репну секцију; компанија MBDA крилну секцију на пројектилу и TAM Garland компанија која је направила различите врсте бојевих глава тежине од 13 па до 93 килограма.
Као носач и лансер овог пројектила искориштен је Boeingov BRU-61/A који има пнеуматски систем одбацивања.Спајањем са Small Diameter Bomb Increment I (SDB I) добијен је јефтин, али моћан пројектил који може бити лансиран не само из авиона, него и из ракетних лансера, ратних бродова али и импровизованих ракетних лансера, једном речју универзална платформа. Испоставило се да овај пројектил може да се качи и на тактичке и стратешке беспилотне летелице, а прави пример је амерички MQ-9 Repair.
Високи степен прецизности добијен је захваљујући Accuracy Support Infrastructure (ASI) који је развила компанија SRI International. ASI је заправо земаљска станица која са удаљености чак од 2.400 км исправља корекцију ГПС локације мете и побољшава прецизност промене деловања порјектила који користе ГПС навигацију приликом напада.
Први поројектили борбене су употребљени у Ираку 2006 и Авганистану 2007 године и од 37 лансирања чак 35 је погодило из прве свој циљ. Борбена лансирања су вршена да висине авиона од 10.000 м а мета је гађана на растојању до 88 км.
Димензије пројектила
GBU-39/B Small Diameter Bomb Increment је дужине 1,8 м, пречник је 19 цм кад су крила склопљена. Маса бојеве главе је 93 кг, а укупна маса пројектила са ракетним мотором 130 кг.
Пре лансирања у пројектил се уносе тачни подаци о циљу као и позицији самог лансера. Подаци о нападу на стационарне циљеве командам места, бункери, положаји оклопних једница, базе уносе се пре полетања борбеног авиона. У случају промене или корекције подаци о циљу и прозицији пројектила пре лансирања се уносе на осонову података добијених од летелице пратиоца лансера.
Сам пројектил нема велику брзину неки просек време лета на циљ који се налази 70 км од места лансирања потребно је 8 минута лета, што даје снагама непријатеља ако су у питању мобилни циљеви да промене ватрени положај, зато се ова врста одужја искључиво користи за изненадне нападе на непокретне циљеве чија је позциија унапред позната авио базе, складишта, инфрстурктурни објетки електране, мостови, бункери. Бојева глава од 93 кг може да пробије скоро 1 м армираног бетона.
Према неким проценама САД има у свом наоружању више од 30.000 ових пројектила, али у оперативној у потреби се налази и у РВ: Италије, Јапана, Јужне Кореје i Холандије, а од сада и Украјине.