Јуче 29. септембра обележен је дан, када је погинуо Народни херој мајор Милан Тепић далеке 1991. године. За старије генерације, познати официр и јунак, али за младе генерације, генерације које треба да наследе нас и воде ову Србију, Милан Тепић је потпуно непозната личност. У мору негативних јунака, срозаних друштвених вредности и искривљене историје којом нас засипају квази историчари, једино константним деловањем и јавним радом свих нас, можемо да сачувамо позитивна славна дела из наше историје. Велику одговорност у томе, имају Министарство одбране и Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања јер су они директни организатори и чувари свих државних важних догађаја. Једна таква церемонија, одржана је јуче у част Народног хероја Милана Тепића, приликом које су положени венци на споменик мајору Милану Тепићу. Споменик је подигнут у парку поред КБЦ Др Драгиша Мишовић у Београду.
Венце на споменик положила је породица покојног Милана Тепића, а испред Републике Србије, венце су положили и представници Министарством за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, државни секретар Лав Пајкић, делегација Министарства одбране коју је предводио Бригадни генерал Саша Петровић и делегација града Београда.
Такође венце су положили и бројни пријатељи, класићи из војне академије и војни ветерани. Истакли би Удружење пензионисаних подофицира Србије, припаднике 23. класе ТВА КОВ, Удружење 6. и 55. личке дивизије, Удружење бораца из ратова 1991.-1999. године, Удружење војних бескућника Србије и многи други поштоваоци лика и дела Народног хероја Милана Тепића.
Сада већ далеке, 1991. године, 29. септембра у време највећих борби у Републици Хрватској, догодило се једно херојско дело које је обележило цео један рат и оставило трајно сећање за све саборце из Југословенске Народне Армије и наук за будуће генерације српских војника.
ДА СЕ ПОДСЕТИМО
Рат је беснео у највећем делу Хрватске. Руководство Хрватске одлучило је да се насилним путем отцепи од Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. У свим републикама, имали смо до тада велику помешаност свих народа и српски народ у Хрватској, није желео да крене путем отцепљења, већ опстанка Југославије. Сукоби у Хрватској су трајали већ месецима и тадашња Југословенска Народна Армија, била је својеврсна мировна снага која је покушавала да раздвоји сукобљене стране и наведе их да до решења дођу мирним путем. Како је сукоб трајао, Хрватска је све више нападала и снаге ЈНА на терену јер их је означила као страну у сукобу. Тадашња ЈНА имала је вишенационални састав који је требао да гарантује непристрасност у сукобу и снагу да се превазиђу поделе, али на историјском испиту, ЈНА се распала првенствено по националним шавовима. Сваким даном, поделе су биле све веће и неразумевање је преузело главну улогу. Поред унутрашњих проблема које су имале ЈНА једнинице на терену и по гарнизонима, Команда из Београда, показивала је потпуну неспособност да влада ситуацијом и командује јединицама. Већину ЈНА јединица у Хрватској, делио је само корак до потпуног губитка контроле и пораза. Заборављени од свих, са нејасним наредбама и овлаштењима, многи Команданти нису могли да реше проблем своје јединице. Хрватска је у септембру, кренула у планску битку за касарне. Касарне су сваког дана падале, углавном због неспособности јединица за борбу у сваком смислу. Поједине јединице су пружаје отпор, организовале су одбрану својих касарни, људства и технике и браниле се са већим или мањим успехом. Имамо примере јединица које су издржале вишемесечне опсаде, али и случајеве где је предаја наступила после само неколико сати отпора. Поједине јединице, предале су се без отпора и представљају трајну срамоту за нашу војску.
Командант 265. механизоване бригаде, пуковник Ковачевић Рајко, у условима када су везе с Командом у Загребу биле прекинуте, људство је масовно напуштало јединицу и целокупна бригада била је опкољена у три објекта без реалних могућности за дуготрајну борбу, одбио је предају јединице. Упркос јасној забрани врха Хрватске државе, да се почне с нападом на војне објекте у Бјеловару, локални команданти су започели напад 29. септембра у јутарњим часовима. Веома брзо, заузети су сви издвојени објекти бригаде. Касарна бригаде је под нападом целог дана.
У таквој ситуацији, тадашњи капетан прве класе Милан Тепић (постхумно је унапређен у чин мајора), нашао се на командном месту издвојеног објекта „Беденик“. Без контакта с командом бригаде, а у својој одговорности имао је огроман објекат од великог значаја за непријатеља и само десетак војника на располагању за одбрану. Тепић процењује реално да су шансе да се објекат одбрани и сачува животе људства минималне. Капетан Тепић одбија предају која му је понуђена и пружа током јутарњих часова отпор нападу непријатеља. Цело јутро воде се борбе око објеката складишта. Делови хрватских диверзантских јединица које воде бивше колеге из бригаде, већ су ушли у делове комплекса магацина који брани. У тим тренуцима, схвата да је пораз неминован, те је сигуран губитак живота војника. Војника редовног састава који су се затекли у овој ситуацији потпуно невини. Капетан Тепић доноси личну одлуку. Одлуку коју војник само једном може да донесе. Или подигнеш руке и предаш се или одбијеш предају и бориш се до краја. Једна одлука доноси спас живота, али вечну укаљану част на својој униформи и свом имену. Друга одлука, води у сигурну смрт, али и у вечну славу твог имена и херојског дела. И оваква дилема, није била само пред Миланом Тепићем, већ је у многим вековима историје нашег народа, увек била пред војним војсковођама, генералима, официрима, наредницима и војницима. Исту одлуку морао да донесе и Кнез Лазар пред Косовску битку и војвода Синђелић на брду Чегар код Ниша, Танско Рајић док је бранио своје топове, мајор Гавриловић у одбрани Београда и Војвода Вук на Кајмакчалану и бројни знани и незнани јунаци из наше историје. Пут којим кренеш као Милан Тепић, води те у легенду, у вечну Славу и сећање као хероја.
Тог 29. септембра 1991. године око 11:00 часова капетан прве класе Милан Тепић, суочен са сигурним поразом и заробљавањем, одлучује да активира експлозив и уништи целокупан објекат који је бранио. Као частан официр, само је рекао својим војницима;
„ЈЕДАНПУТ ЉУДИ ДАЈУ РИЈЕЧ. ОНА ОСТАЈЕ ИЛИ СЕ ПОГАЗИ. ЈА САМ ДАО РИЈЕЧ ДА ЋУ ДА БРАНИМ ОВУ ЗЕМЉУ АКО ЈОЈ БУДЕ ТЕШКО!“
У том херојском делу, знао је да и он иде у смрт. Наредио је свим војницима да се склоне у сигуран заклон и тако сачувају животе, те да једног дана посведоче о овом догађају због истине и историје. Ипак, придружио му се један војник у намери да брани објекат и тако створи довољно времена да се други спасу. Војник Стојадин Мирковић бранио је објекат из оклопног транспортера, док није страдао од непријатељских метака и противтенковских ракета. Кад су утихнули рафали и експлозије, Милан Тепић је знао да објекат више нико не брани. Дошао је час вечне Славе. Одјекнула је експлозија! Експлозија која и данас грми и подсећа на његову одлуку, подсећа на снагу хероја, значај заклетве и да је постојао један официр, који није дозволио да његова држава и војска капитулирају у тишини.
То је део истине, коју треба да знају младе генерације, а ми његови саборци да памтимо и не заборавимо.
Вечна му Слава и хвала!