Андреј Млакар
Четвртак 25. април 2024 године означио је историјску прекретницу за Хрватско ратно ваздухопловство које је коначно у пензију послало преосталих осам ловаца МиГ-21 у заслужену пензију. Са Рафалима дошла је нова прекретница у развоју хрватске војне авијације који после 32 године изводе заокрет са орјентацијом на западну борбену технику, што је и логично с обзиром да је Хрватска прво постала чланица НАТО, а касније и Европске уније.
Прослава доласка првих шест летелица је протекла у слављеничкој атмосфери, са приказом летелица. Ако изузмемо талабасање „пука“ по Јутјубу на лајв стриму уживо дочека. Чак ни са српске стране није било много злурадих коментара.
У сваком случају за ту земљу велики искорак који ће се тек за три године приказати да ли је био или није исправан у погледу трошкова ових вишенаменских борбених авиона који спадају по технологији у сам светски врх, што нико није никада доводио у сумњу.
И у медијима је било нормалних тонова гледајући пре свега хрватске, а онда и српске.
На сајту Хрватске телевизије освануо је у четвртак увече око 20. 40 текст гостовања у централном дневнику Хрватске телевизије министра одбране Хрватске Ивана Анушића иначе једног од јастрбова у ХДЗ-у, једног од кандидата за новог премијера Хрватске, ако се актуелном Андреју Пленковићу укаже животна прилика да оде у Европску комисију као неки комесар, пошто су шансе за главног наследника Урсуле фон дер Лајен осредње, ако не и скоромне, али су и ту изненађења могућа. Такође у студиу ХРТ-а гостовао је и командант Хрватског ратног ваздухопловства бригадни генерал Михаел Крижанец.
Крижанец је као главнокомандујући вида изнео све оно што чека будуће пилоте Рафала, да ће још једно време пилоти морати да спроводе обуку како би се достигла оперативна обученост пилота и земаљског особља. У сваком случају сасвим нормална прича.
Међутим за пикантерију се побринуо Иван Анушић који је у једном моменту свог излагања које је почело сасвим нормално споменуо један детаљ који преносимо у извроном облику и у целости без превода:
Анушић је рекао да: „шаљемо поруку да смо партнер који разумије своју обавезу и своју улогу у једном таквом партнерству као што је НАТО“.
„Порука свим онима који ово гледају, а нису чланице НАТО-савеза, а земље су које су у нашем окружењу и земље које нису у нашем окружењу, али које на неки начин кроз своју геополитику сматрају да можда наша политика није онаква како они очекују да би требала бити, је порука одвраћања. Хрватске оружане снаге и хрватска војска и цијела политика се заснива на одвраћању и на спрјечавању некаквих будућих сукоба. Оно што је циљ, што је боља жеља и моја особна жеља, наравно свих нас који смо овдје, бити толико снажни и јак да једноставно ником не пада на памет било какав проблем имати с нама. То је циљ, додао је Анушић.
С обзиром, да Србија ни у једном свом стратешком документу не види Хрватску као противника, него као земљу са којом се покушавају упркос оптерећујућим проблемима решити сви спорови мирним путем, право је питање, одакле овакав Анушићев став индиректне претње Србији. Исто тако визија званичне државне политике је да се са Хрватском развијају добосуседски односи. Са овом изјавом је не директно, али индиректно јесте Анушић обележио Србију као претњу и сврстао је у блок са Русијом, јер Србија води неутралну политику, што очито Хрватској смета с обзиром да Србија није увела Санкције Русији, а Хрватска јесте и при томе и даље купује руску нафту и војно помаже Украјину.То што Анушић прети Русији је мање више познато и ништа ново, али је занимљиво да с обзиром да се бивши ветеран и такозвани „бранитељ“ није се ослободио фокуса на Србију која је и даље по њему највећа претња Хрватској.
Иначе Анушић је био иницијатор враћања војске у Подунавље и постављање механизоване бригаде опремљене борбеним возилима пешадије Бредли М2 ОДС на тромеђу Србије, Мађарске и Хрватске, Србија постаје његова опсесија.
Овакве претње било индиректне, а можда и директне су сасвим оправдани разлог да Србија крене у реорганизацију постојеће војне структуре и укидања бригадне организације Војске Србије која је претворена у време ере раформатора у експедицону формацију за сафари туризам (мировне мисије УН и ЕУ).
Такође нужно ће бити враћање одређених једница у Војводину пре свега формирање нове оклопне бригаде, две механизоване и једне артиљеријске уз преструктуирање речних снага у трећи вид Војске Србије и формирања још једне противоклопне хеликоптерске ескадриле (Ми-35П).
Заправо време је за враћање Новосадског корпуса који би са Београдским чинио кичму одбране Срема и Бачке с обзиром на границу према Хрватскоји отворених претњи Србији од стране њиховог државног врха биле оне стварне или имагинарне.
У сваком случају овакве приче доливају само уље на ватру и подижу тензију, а Србија постаје фактички кривац у очима Загреба за све. Формално улога дежурних Руса на Балкану је дата Србима, а они који треба да обуздају Србе су Анушић и компанија јер Срби прете Хрватској иако у тој држави су сведени на пуку статистичку грешку и додељена им је улога дежурног кривца за све проблеме од политичких до социјалних.
У сваком случају ако НАТО одлучи да интервенише у Украјини можда ће Анушић имати идеалну прилику да борбене способности Хрватске војске да се опробају на пољима Украјине.