Пише: Данко Боројевић
Од самог свог настанка Тајван је ослоњен на помоћ и подршку САД. Тајван фактички функционише као независна држава иако Народна Република Кина то стање не призна, и сматра Тајван саставним делом своје територије. Службени назив Тајвана је Република Кина, иако се у свету користи назив Република Тајван. Тајван је проглашен самосталном државом 1949. године, пошто су острво заузеле снаге националистичке странке Куоминтанг после пораза у кинеском грађанском рату. Тајван је од самог свог настанка био одскочна даска за ширење утицаја САД у том делу света.
Моћ свог ваздухопловства Тајван је заснивао на америчким борбеним авионима. Због удаљености Тајвана од Кине од само 150 км, у блиској прошлости Тајван се у неколико наврата сукобио с Кином. У тим сукобима Тајван је био успешнији. Данас односи између Тајвана и САД а самим тим и америчка заштита тог острва, зависе од тренутних односа америчких мултинационалних компанија и кинеске привреде. Непоуздана америчка заштита, присилила је Тајванце да сами производе оружје за сопствену одбрану. Потреба за ловцем IDF (Indigenous Defensive Fighter) појавила се почетком осамдесетих година XX века, пошто је Конгрес САД забранио продају јефтиног, али одличног ловца Northrop F-20 Tigershark, којим је Тајван планирао да замени своје
старе ловце F-104 Starfighter и F-5A Freedom Fighter. Затим су САД одбиле да продају Тајвану и ловце F-16A/B, што је довело тајванско ваздухопловство у прилично незавидан полоћај у односу на кинеско ваздухопловство, које је било у сталном јачању.
Забрана Конгреса САД није се односила на извоз напредне технологије, већ само на авионе као готове производе, те је самим тим америчким компанијама било дозвољено да учествују у пројекту тајванског домаћег одбрамбеног ловца. За развој и производњу 250 авиона планирано је да се потроши четири милијарде долара. На пројекту су сарађивале и три познате америчке компаније: на конструкцији General Dynamics, на електроници Smits Industry Aerospace и на мотору Garet Turbine.
Програм IDF је покренут 1982. године, а AIDC је постепено савладавао бројне техничкепроблеме и прототип авиона IDF је завршен 10. децембра 1988. године, а свој први лет обавио је 28. маја 1989. године. У међувремену је добио име Ching-Kuo по бившем председнику, чији је ауторитет стајао иза одлуке о почетку развоја. Укупно су испитана четири прототипа FSD A1, FSD A2, FSD A3 и FSD A4.
Први прототип FSD А1 имао је удес 29. октобра 1989. године који се поломио у полетању, после пуцања гуме на нози главног стајног трапа. Други прототип FSD А2 срушио се 12. јула 1991. године, због лома левог хоризонталног стабилизатора после пробијања звучног зида.
Испитивања су настављена са два преостала прототипа, који су задовољили тајванско
ваздухопловство и 10. фебруара 1994. године је одрţана церемонија предаје два једноседа F-1CK-1А и два двоседа F-1CK-1B 7. ловачком сквадрону, који је постао прва оперативна јединица опремљена овим авионом. Службено авион је уведен у наоружање тајванског ваздухопловства децембра 1994. године, кад је 7. ловачки сквадрон попуњем овим авионом до пуног бројног стања. Са 130 авион Ching-Kuo опремљено је шест ловачких сквадрона тајванског ваздухопловства.
испоруку 150 ловаца F-16A/B и испоруке 60 француских ловаца Mirage-2000-5.
Без обзира на велике почетне тешкоће и знатно поскупљење програма, Тајван није одустао од своје намере да произведе домаћи ловац. Ловац Ching-Kuo користи FBW командно-контолни систем компаније Lear Siegler. На бази добро познатог радара АN/АPG-67 (са ловца F-20) и неких компоненти са радара АN/АPG-66 (са ловца F-16А) развијен је радар Kam Lung-53. У режиму претраживања домет му је 150 км, а способан је да осматра и издаје потребне податке за гађање наниже.
Паралелно са авионом развијене су тајванске ракете ваздух-ваздух. Технологија ракете АIМ-9P Sidewinder искоришћена је за развој ИЦ вођене ракете малог домета Thien Chien I, а технологија ракете AIM-7M Sparrow и искоришћена је за развој ракете средњег домета са активно радарским вођењем и ласерским близинским упаљачем Thien Chien II. За уништавање бродова авион Ching-Kuo користи противбродске ракете Hsiung Feng II, домета 80 км. За борбу против циљева на земљи ту су америчке ракете Maverick. Авион је развијен као ловац једносед, двосед за преобуку и ловац за нападе на радаре. Својом електроником ловац Ching-Kuo приближио се модерним ловачким авионима, док се за максималну брзину од 1,2 маха (иако је она већа и износи између 1,65 и 1,8 маха кад је авион чист) може рећи да је скромна.
За израду текста коришћена је књига: Данко Боројевић, Драги Ивић, Енциклопедија млазних ловачких авиона, Ауторско издање, Пожаревац, 2012.