ТВ Фронт/Др Драган Павловић
Време пролази, гази све пред собом, нема милости, ни емоција, сведено на бројке и неке податке који ничему не служе. Нема дубљих размишљања, ни анализирања, постали смо прагматични. Неком другом се то дешава, а ми се боримо за свакодневни опстанак у савременом свету.
Да ли нас је живот уништио, убио човека у нама или нас је толико растурио да нисмо свесни ни ко смо, ни шта смо?
Људска природа је таква да заборавља све оно што нас оптерећује, уноси немир у душу, враћа прошлост кроз снове, подсећа и стално опомиње.
Превише смо оптерећени послом, ситуацијом у свету, да нам фали још и тај повратак од пре двадесет четири године, као допуна нашој савести.
Какви би ми били људи, када би тако лако све то заборавили и потиснули? Да ли би били бољи или гори или би били исти као они који ништа од тога нису доживели, а све знају? Да ли је неко размишљао а породицама припадника ПЈП, када су одлазили на Косово и Метохију 1998. и 1999. Године?
Мајке и очеви, супруге, девојке, мала деца, који су испраћали своје синове, очеве у борбу против ОВК терориста на Косову и Метохији. Можда су се поздрављали последњи пут. Можда неће видети ни њихова тела да их сахране.
Нису кукали, да не би призивали зло, али се нису ни радовали. Њихови погледи са сузама су нас пратили. Увек су се питали: “А зашто баш ти, како други нису позвани, како се они увек извуку и нестану, баш када треба да иду, а ни за шта не одговарају?”
Сва њихова питања ће остати без одговора, али ће њихова туга стално расти, обузеће им и срце и тело, ући ће у њихову душу, слушаће вести и чекати, чекати да им неко јави да се њихов син неће вратити жив. Да ли су се молили, палили свеће за повратак или су у ноћи оплакивали своју судбину?
Никада нећемо сазнати јер они не причају о томе. Они су као и њихова деца, припадници ПЈП-а, који ћуте, јер их је позвала друга мајка, Србија, Косово и Метохија, да је бране, да оставе све што су имали, све своје емоције које су их раздирале и због којих су живели.
Каква је то моћ да као омађијани иду у борбу са терористима ОВК који једва чекају да их ухвате и да их муче, да им убију српско порекло, да сатру њихово постојање. То није борба, то је рат, али се тако не зове и не признаје. То је увођење реда и мира на нашој територији. Сви припадници ПЈП-а знају добро каква је била 1998. година.
Видели су своје погинуле другове, који су им на рукама умирали, са укоченим погледом из којег се гасио живот. Скупљали голим рукама делове мозга, који је пливао у крви. Какав је то осећај, кад нема помоћи? Како изгледају други, погођени у врат или срце, када крв шикља, као водоскок, црвен, а смрт се смеје јер односи стотину живота?
Свуда је земља натопљена крвљу ратника ПЈП-а. Како ићи по њој, када њихова црвена боја остаје на чизмама, трагове које не можеш избрисати, а мораш газити јер то је твоја земља? Коме пре помоћи, кад против-тенковска мина однесе у ваздух оклопно возило?
Мртве већ видиш, али живи, без ноге, контузовани без свести. Даш све од себе, оспособиш за транспорт, али нема десет литара горива који их морају возити до болнице. Чекаш пола сата, које изгледају као вечност, хваташ се за главу, јер није до тебе. Молиш се Богу, а када дође канистер са горивом, као да је стигао анђео спаситељ.
Како је живот јефтин, а тако драгоцен? Како смо немоћни када од нас ништа не зависи. Осећаш бол у грудима, бес који те обузима, проклињеш судбину, бориш се са смрћу, а све је на њеној страни. Ако преживе то није твоја заслуга, већ Божија воља. Ти си на терену, камењару, по шумама и пропланцима, то је твоја амбуланта. Враћаш се природи, као праисторијски човек који се бори за опстанак.
Ти ниси доктор, немаш бели мантил, имаш полицијску униформу, ти си човек, јер су сва твоја браћа иста, око тебе, падају и устају, са крвавим ранама, али иду напред. Како заборавити такве људе, са срцем јунака, са више живота? Огроман простор, акције на све стране. Света земљо, Косово и Метохијо, пишеш крвљу поему о ратницима ПЈП-а. Овековечи своје витезове, који се боре за сваки део твоје територије, јер нам је исто важан.
Други косовски бој је почео, на тековинама кнеза Лазара и његових витезова. Нису припадници ПЈП-а обрукали себе, ни тебе, свети Лазаре. Гинули су као и твоји витезови, били најбоље што је Србија имала. Борбе су биле страшне, крваве, али славне.
Војска која је раме уз раме са ПЈП-ом, разбијала терористе ОВК, те “јунаке”, тако опремљене, али неспремне да дају свој живот, већ само спремне да одузму српски. Они ликују када завију у црно српске мајке, затру им огњишта, униште породице.
Пишем о терористима ОВК, а не о обичном албанском народу који је страдао од заједничког непријатеља. Колеге, албански доктори, су ми помогли, дали ми пет адреналина када је требало зауставити крварење.
Нису сви људи исти, они су део мирног албанског народа који је доживео судбину као и ми. Осим оних монструма, које не сматрам докторима, који су учествовали у трговини органима у чувеној “Жутој кући”.
Они су отпадници своје професије, зло које се ставило у службу демона, због пара и своје злочиначке патологије. Нико од њих није одговарао, јер су српским органима у сарадњи са НАТО савезницима спасавали светске милијардере. Били су “хумани”, јер је српски живот безвредан, а спасава неког моћника који ће свој живот продужити и уживати у свом богатству.
Колико милијардера није доживело сто година? Као да су пронашли извор живота, обнављали своју младост од органа српског народа. Ко може то да заборави? Зашто се стидљиво прича о томе? Зашто свет ћути и чека да време прође, као да се ништа није десило? Саучесници, никад неће признати такве злочине, јер су умешани, као и доктори који су скинули хируршке рукавице и дубоко их закопали, а забранили ископине. То је и разумљиво са њихове стране, али није са наше.
Где су питања која ће остати без одговора? Нисмо ми досадни, да стално понављамо исто, јер то дугујемо ПЈП и обичном српском народу који живи на Косову и Метохији. Зашто је за ПЈП и војску, 1998. година толико значајна, тешка, а тако славна? Зато што су донели слободу српском и обичном албанском народу, јер су терористи ОВК побегли главом без обзира преко планина у своју матичну земљу, у Албанију.
Злочин над српским народом без казне. Зашто смо осуђени да стално гинемо и да најбољи јунаци нестају.
Зато што се разликујемо, што осећамо сваки део Косова и Метохије, као своје тело, ако нам га исеку и поделе, то нам узимају на живо органе и деле другима, да би они живели, а ми полако умирали и нестајали.
Ту славну победу ПЈП-а и војске, њихови пријатељи, НАТО савезници, нису нам могли опростити. Освета је стигла врло брзо, 1999. И НАТО агресија на суверену земљу, тадашњу СР Југославију. Гробови ратника ПЈП-а, били су још свежи, а њихове мајке, окамењене, без суза, стајале су немо, јер им је срце препукло гледајући у хумке, где њихови синови почивају, бранећи другу мајку, земљу Србију.Почео је прави рат, а ово претходно је било завођење реда и мира на Косову и Метохији. Сви припадници ПЈП-а и војске, који су преживели, поново су се одазвали. Нису се обазирали на своје породице, на старачке руке својих мајки, које су их грлиле и немо преклињале да више не иду. Косово и Метохија је поново звала, ратне трубе су се чуле по целој Србији.
Пратили смо тај звук у колонама по тамним ноћима, сада у сигурну смрт. Сетили смо се наших погинулих пријатеља, храбрих полицајаца ПЈП и војника и једва чекали да се придружимо. Зашто су они бољи од нас? Па и ми имамо животе, дошло је време да их дамо. Како преживети толику светску силу а не погинути? Како ће нам породице проћи, јер је цела Србија бомбардована?
Каква је душа сваког полицајца ПЈП-а? Да ли смо немоћни, изгубљени, спремни на предају? Све оно што су о нама мислили и били убеђени, да је одбрана немогућа, да ћемо сви изгинути и да ће Србија бити окупирана, преварили су се. Нису то били обични полицајци, који су одржавали јавни ред и мир, саобраћајци, то су били прекаљени ратници. Косовски дух је ушао у нас, команданти одреда су причали, то није био глас, то је била грмљавина “Светог Илије”. Та наређења су Божијом руком вођена.
Када припадници ПЈП-а исто осећају, када снага стиже из још крваве косовске земље, која се није осушила, а жељна је да се натопи, да постане још светија, да нам позавиде сви погинули витезови, да кнез Лазар буде поносан на његове потомке јер су достојни његове славе. Живот је престао да постоји. Част и храброст су лебдели изнад земље, а смрт је била побеђена. Као обична прехлада, била је свакодневна. Јасно је било да жртве морају бити велике, али ко је мислио о томе? Одбрана слободе је циљ, до последњег борца ПЈП-а и војника.
Тако смо мислили, а мислимо и сада, после толико времена. Славни команданти војске и ПЈП-а, ви сте достојни да уђете у историју српског народа, заједно са својим борцима који су погинули, са рањеницима, али и са онима који су преживели. Не сме се никада заборавити ко су били ратници ПЈП-а и њихови команданти. Ако се каже да је то дужност и обазеза, да бранимо своју отадзбину, када је у рату, па како то није важило за многе друге, који су другачије мислили и сматрали нас будалама? Ко је у праву, историја ће судити свакоме, према заслугама.
Наша савест је мирна, јер сви они који су дали своје животе за одбрану, могу почивати у миру, а ми који смо остали живи, можемо да им завидимо и да им се дивимо. Да ли су борци ПЈП-а и њихови команданти свесни свог херојског чина? Неки јесу, а многи и нису. Зашто је Србија ћутала, толике године се одрекла својих храбрих бораца ПЈП-а, као да нису ни постојали, као да се земља бранила сама. Заборављени, ућуткани, са својим ратним траумама, са уништеним породицама, са патњама које вређају и саму реч, да си човек. Па шта си онда ти, ратниче ПЈП-а, шта су твоји команданти који су спасили одреде из целе Србије од уништења?
Ко вам је ближи и дражи, они што су погинули и преживели, или они што су нас бомбардовали и убијали? Зашто су толике дилеме у души бораца ПЈП-а? Зашто су толико чекали да проговоре, да оснују своје удружење?
Кад неми најзад проговорише, када глуви ставише слушне апарате и само понеку реч чуше. Зашто сваки дан умиру борци ПЈП-а? Епидемија малигних болести, леукемија, карцинома и то највише оних који су били на Косову и Метохији, где су гађани радиоактивним уранијумом, касетним и прљавим бомбама.
Како објаснити узрок и последице? Шта је са стручњацима, научницима из разних области, који формираше комисију да све то испитају? Да ли су се икада састали? Или су заборавили и да су постављени да докажу истину која је потребна српском народу, да знају због чега умиру борци ПЈП-а? Ко је кривац и ко треба да плати животе умирућих ратника? Када је сила признала своју кривицу и покајала се?
То нико од њих и не очекује, јер смо ми били експеримент који ће се касније примењивати на другим ратиштима. Да ли ПЈП треба да се осећају као пацови, јер су послужили за уништавање других народа? Кога се то плашимо или стидимо да и даље истражујемо?
После толико година, држава Србија је почела са признавањем “статуса бораца”, прве, друге и треће категорије, зависно од тога колико су времена провели за време НАТО агресије. Породице погинулих, као инвалиди рата, ћутали су и чекали, носили свој бол и тугу, нису се жалили. Оплакивали своје најмилије, заједно са ветеранима ПЈП-а, који су се сећали својих палих другова и обележавали дан њихове погибије.
Достојанствено су одавали почаст и полагали венце са својим обележјима, говорећи речи утехе, како њихови синови и очеви нису заборављени. Удружење ветерана ПЈП-а је патриотска снага правих родољуба који знају шта је слобода, који никада неће напустити мајку Србију, Косово и Метохију.
Учествују у свим манифестацијама, изложбама палих ратника, као и у делегацијама пријатељских земаља. Заставе и обележја ПЈП-а се вијоре и на Крфу и Солуну и у Словачкој.
Објављена монографија ПЈП-а је историјско дело које има вредност и значај за будућа поколења, да смо и ми постојали, да нисмо безимени, као и имена свих погинулих и отетих припадника ПЈП-а на подручју Косова и Метохије.
Морамо допрети до свести наших потомака, да схвате да наша борба није била узалудна. Зашто се о томе мало прича, а много обећава? “Статус борца” је донет, али је подељен по категоријама. Шта нам то доноси, а шта односи? Како неки учесници нису на списковима а били су? Како је могуће, да команданти који су водили одреде, нису још остварили категоризацију? Ко је онда командовао ПЈП-ом, а полицајци су неки остварили то право?
Много питања и двоумљења, “споменице” и неке бенефиције породицама погинулих, ратним инвалидима, борцима са оствареним статусом и категоризацијом се деле, што је добро и чини да се човек осећа поносним што је био учесник у одбрани отаџбине. Шта са другима који имају проблем да докажу, колико су дана провели на Косову и Метохији за време НАТО агресије?
Ветерани ПЈП-а су били јединствени када је требало, када се гинуло и бранило, када су крварили и писали историју Косова и Метохије. Морају остати такви и у миру, бранити своју част и достојанство. Нема поделе, спискови који су вођени, када су слати у рат, морају бити нађени, јер то сви који су били учесници заслужују.
Превише је било ћутања, проговорите ветерани ПЈП-а, да вас сви чују, гласом који ће сваки родољуб разумети. Сувише споро споменице се деле, ако их ви не дочекате да их примите, можда ће неко од ваших наследника добити на крају.
Ветерани ПЈП-а, са вашим командантима, будите увек оно што сте били, храбри ратници у рату за одбрану земље Србије, Косова и Метохије, а у миру достојанствени и часни, јер сте својом крвљу исписали странице историје, а они који одлучују о вашем статусу, нека се замисле, какву поруку шаљу вашим синовима, унуцима, ко ће бранити земљу Србију, ако буде нападнута.
Све док по земљи ходамо и док имамо чиме да мислимо, остаћемо онакви, какви смо и били, непобедиви.