Неретко, поставља се питање који је авион бољи? Ово лаичко питање, често нервира стручну јавност. Углавном, одговор на тако комплексно питање, које постави лаик често остаје без одговора. Неретко је одговор, обојен идеолошки, пре свега ко је за коју страну и слично.
Својевремено, кад су Американци испитивали авионе Ф-86 и МиГ-15 у потрази који је бољи, исте су упоредили и у симулацији ваздушне борбе. Протагониста тих испитивања, био је један од најпознатијих пробних пилота САД, пилот Чарлс Елвуд Јегер познат као Чак Јегер.
Током првог лета, у авиону Ф-86 био је Јегер. Током симулације борбе са МиГ-15, Јегер је успео да однесе победу. По слетању, Јегер је заменио кабину Сејбра кабином МиГ-15. У поновљеној симулацији борбе, Чак је поново однео победу. Одговор Чака био је, да није до авиона већ до пилота, авиони су слични.
Ових дана, САД су у Сирију упутили своје ловце пете генерације Ф-22А Раптор. Насупрот њих, у Сирији су већ дуже време стационирани руски ловци четврте плус плус генерације, СУ-35С.
СУ-35С задржао је основни аеродинамички дизајн и већи део структуре авиона СУ-27, али се виде значајна аеродинамичка побољшања са потпуно новим моторима и дигиталном авиоником. Значајне промене укључују уклањање леђног дорсала, повећање капацитета унутрашњег горива и постављање нових одбацивих допунских спољних резервоара за гориво. За погон су изабрана два турбовентилаторска мотора Сатурн АЛ-41Ф-1С (Сатурн 117С) са могућношћу суперкрстарења, који овом авиону дају велику предност у односу на потенцијалне противнике у режиму ваздушне борбе. Максимална брзина авиона је 2,26 маха, док је долет 4500 км.
Авионика је потпуно дигитална. У носу се налази радар Тихомиров НИИП Ирбис-Е који омогућава детекцију 30 циљева на удаљености од 400 км и симултано гађање до осам циљева. У режиму ваздух-земља (море) радар обезбеђује мапирање терена, омогућује истовремено напад на четири површинска циља са прецизним наоружањем ваздух-земља (море) док истовремено сканира простор у ваздуху у потрази за претњом, на коју може да лансира активно радарски вођене ракете ваздух-ваздух. Циљ величине 3 метра квадратна детектује на удаљености од 350-400 км, док циљ величине од 0,01 метар квадратни детектује на удаљености од 90 км. Осим тога у репној „жаоки“ се налази радар Н012 који је намењен за претраживање задње полусфере. Тај уређај није намењен само за упозоравање пилота на опасност већ и за употребу вођених ракета ваздух-ваздух за одбрану из задње полусфере. Наиме, после лансирања ракете Р-73 мењају курс за 180 степени и после тог нападају циљ који авиону прети из задње полусфере.
Авион има уграђен топ калибра 30 мм ГШ-301 са 150 граната. Као ловац носи до 12 ракета ваздух-ваздух Р-27, Р-73 и Р-77. Као ловац-бомбардер носи до 8000 кг убојног терета на 12 носача на крилима и трупу. Ракете Р-77 домета су 110 км.
Насупрот њега, Ф-22А има радарски одраз који се може поредити са малом птицом као код наменског „стелт“ авиона Ф-117А. Сви детаљи конструкције били су усмерени на минимизирање одраза. Сви делови авиона су повезани у складну целину састављену од косина без оштрих површина. То се посебно добро види код поклопца израђеног од комада поликарбоната који сасвим прати линије авиона. Панели и врата простора за наоружање савршено налажу без зазора који би дали нежељени радарски одраз. Смањење радарске видљивости постигнуто је попречним пресеком предњег дела авиона у облику дијаманта, чиме је постигнуто одбијање радарских сигнала у одабране правце. Смањење топлотног зрачења постигнуто је скретањем млаза, хлађењем издувних гасова и слично. Искуство компаније Боинг (Boeing) у развоју крила које се прилагођава задатку помогло је при избору крила за Ф-22. Уводници ваздуха су са фиксном геометријом и оптимизирани су за крстарење надзвучном брзином. За друге услове предвиђени су одушни отвори на горњим површинама уводника.
За погон овог ловца изабран је мотор Прет и Витни Ф-119 (Pratt & Whitney F-119-PW-100). Ракете ваздух-ваздух, десет АИМ-9М (АIM-9M) или шест АИМ-120Ц АМРАМ (AIM-120C AMRAAM) су смештене у носаче унутар трупа. Оружја већих габарита која су намењена за нападе на површинске циљеве носи исто у трупу. Као ловац-бомбардер носи максимално до 9000 кг убојних средстава. Ракете АИМ-120Ц домета су 105 км.
Пилот ловца Ф-22А у потрази за циљевима ослања се на интегрисани систем авионике заснован на рачунару високе технологије и поузданости. Сви сензори авиона су кроз преноснике високе брзине повезани са рачунаром задуженим за обраду података и презентацију информација и предузимање електронских противмера. Поред радара АН/АПГ-77 (AN/APG-77) са антеном са активним електронским сканирањем, главни извор информација на Ф-22А је пасивни систем АН/АЛР-94 (AN/ALR-94). Он се користи приликом продора у подручје у којем се очекује контакт са противничким авионима. Пасивни систем авиона Ф-22А тражи зрачење радара противника на удаљености од чак 463 километара. Радар АПГ-77 има радни домет од 160 до 240 км, мада неки подаци указују на то, да је домет радара 400 км. Максимална брзина авиона је 2 маха, долет 3219 км.
Карактеристике и могућности авиона Ф-22А плаћене су високом ценом, али се на материјалу није штедело, те је због тога Конгрес САД забранио извоз овог авиона чак и поузданим америчким савезницима.
Него да се вратимо Јегеру. Поставља се питање, који је авион бољи, Су-35С или Ф-22А?
Можда је Јегер дао најбољи одговор – све је до пилота.
Међутим, има и она, да рат добија квантитет а не квалитет.