Lockheed Martin/Boing F-22 Raptor спада међу најсавременије ловачке авионе 21. века у саставу Америчког ратног ваздухопловства.
Идеја авиона са ознаком ATF, којег су касније назвали F-22 Раптор, реализована је 1981. године прошлог века, када су војно-политички и геостратегијски положај у свету били много другачији.
То је био период сталних тензија између САД и Совјетског Савеза и невероватне трке у наоружању. У тадашњем СССР-у појавили су се ловачки авиони МиГ-29 и Су-27, тактички бомбардер Ту-22М и фронтовски јуришник Су-24, а противаздушна одбрана СССР почела је да уводи савремено противавионско оружје.
У исто време су Американци почели да уводе у употребу свој вишенаменски борбени авион Ф-15, који је требало да буде спреман да пружит отпор палети совјетских борбених авиона. Убрзо су се, међутим, појавили захтеви за модернизацију борбене авијације у будућности. Зато је и покренут пројекат ATF напредног ловачког борбеног авиона, који ће почетком 21. века заменити ловце Ф-15.
Новом ловцу одмах је постављен низ захтева које мора да испуни: веома мали радарски, визуелни, топлотни и акустични одраз; могућност супер крстарења (мора да премаши брзину звука без укључења додатних комора за сагоревање); одличне маневарске особине (као при подзвучним, тако и надзвучним брзинама), велики долет и употреба широке палете најсавременијег оружја.
У конкурентску борбу за пројекат ATF укључиле су се две екипе: Lockheed Martin/Boing са пројектом F-22 и Northop/McDonell Douglas са пројектом F-23. Обе екипе су 1985. добиле позамашна средства да изграде по два прототипа тј. технолошка демонстратора YF-22 и YF-23.
Прва упоредна испитивања обе летелице обављена су 1990. године, а већ 1991. донета је одлука о победнику за нови ловац УСАФ. То је био F-22 фирме Lockheed Martin/Boing, чији први портотип YF-22 је полетео 7. септембра 1997. године.
Окончање хладног рата и губитак идеолошког противника довели су до тешкоћа са војним буџетом, као и промену потенцијалних ризика по безбедност САД. Многи критичари, очарани новонасталом ситуацијом, сматрали су да је F-22 непотребан, као и да постојећи ловац Ф-15 може успешно да обаља све планиране задатке, те да нема потребе трошити новац на нешто ново. Одлучено је да се новац преусмери у модернизацију `петнаестица`.
Пентагон је почетну наруџбну од 648 авиона редуковао на 227, а 2006. година та бројка је самњена на само 181 летелицу. УСАФ је упрокс овим смањењима сматрао да им је за оперативну употребу потребан 381 авион, како би била одржана премоћ у авијацији над свим противницима.
Прекретница је за нови ловац настала нападом Ал Каиде на Њујорк 2001. године и уласком САД у рат против тероризма. У Пентагону се изненада пронашао новац за пројекте високе технологије тако да је изненада будућност F-22 била много извеснија.
Завршна тестирања су била напречац завршена и први примерци F-22 нашли су се у оперативној употреби од 2003 године, а прве летелице добио је 325. ловачки пук у бази Тиндал на Флориди у коме је била спроведена обука летачког и техничког особља. Један број авиона завршио је у бази Нелис за истраживање и обуку у тактици борбене употребе ових ловачких авиона.
САД су од 2007. године са Рапторима пренаоружале три ексдрона са по 24 авиона 1. ловачког пука стационираног у бази Ленгли у Вирџинији.
Опис Раптора
Аеродинамика F-22 је класична са уобичајеним концептом крила и репних површина. У предњем делу летелице смештени су пилотска кабина, мотори и усисници ваздуха, а у задњем делу налази се репни стабилизатор. Испод трупа авиона налази се простор за смештај наоружања.
Сви делови авиона предстаљају складну целину састављену од косина без оштрих површина и зазора који би могли дати неповољан радарски одраз. Делта крила на крајевима имају закрилца, што авиону омогућава велику ефикасност дејства при малим брзинама. Велики размах крила додатно смањује блесак мотора, а уграђени сензори стабилизатора правца дају слаб радарски одраз. Постављени су вертикално, велике су површине и служе за прикупљање података о циљевима и за одржавање комуникације.
Захтевне високе маневарске могућности авиона достигнуте су интеграцијом ефикасне аеродинамичке конфигурације са употребом веома моћних мотора, па је добијена квалитетна размера масе и потиска. Наводно размера између масе и потиска је за 25 до 30 одсто повољнија него код ловца Еурофајтер Тајфун.
Авион је направљен од поликарбоната, титана, алуминијума и композитних материјала, а ради смањења ИЦ и радарског одраза прекривен је специјалним апсорпционим материјалом.
Погон:
У Раптор су уграђена два до сада највећа турбовентилаторска мотора Pratt and Whitneya F119-P&W-100 од по 156 kN са додатним сагоревањем. Када се његов потисак упоређује са моторм F100- P&W-200, који је уграђен на Ф-15 – он је сто посто моћнији без додатног сагоревања и 50 посто моћнији применом додатног сагоревања. Оно што овај мотор разликује од других авио-мотора, који су у употреби, јесте и брзина замене јер обучени техничари стари мотор новим могу да замене за 20 минута.
Приликом производње мотора није све текло глатко због ривалства два произвођача Pratt and Whitneya и General Electric, али је био изабран први произвођач. У почетку се, при развоју мотора, појавило неколико проблема. Рецимо, турбина је морала да буде модификована због великих вибрација.
Дискови вентилатора и компресора су израђени из једног дела, са чиме се избегло удвајање ваздушне струје, која је посредно смањивало моћ мотора. Лопатице компресора имају виткост, а турбина има мобокристалне лопатице које су двоструко обрађене и веома чврсте.
Са овако снажним моторима, F-22 може да крстари на око 1,5 маха без допунског сагоревања и да истовремно улази у маневре са оптрећењем од 9 Г.
Издувници мотора су санбдевени дводимензионалним уређајем за промену вектора потиска.
Авионика срце вишенаменског авиона
F-22 Раптор међу другим ловачким авионима издваја `интеграција пилота и авиона`.
Пилотска кабина замишљена је као `радно место`, где интегрисани системи електронике не оптерећују пилота и тиме увећавају ефикасност везе пилот-летелица. Интегрисана авионика делује преко сензора, а ограничења су одређена физичким могућностима пилота.
Наиме, пилот има могућност да захтева одређене информације, њихову количину и бројни ред, а систем има задатак да те информације у најкраћем времену пружи пилоту.
Систем има могућност да и сам, без интервенције пилота, самостално оцени тактичку ситуацију у ваздуху и предложи најоптималнију употребу оружја.
Интегрисана електроника ради потпуно аутоматски путем сензора и на шест LCD показивача од течног кристала. Сви подаци се преносе помоћу оптичког кабла и повезани су са рачунаром високе технологије и поузданости.
Систем авионике интегрисан је у JIAWG ( Joint Intergrated Avionics Working Group), који је компатибилна са другим системима употребљеним на другим авионима и хеликоптерима, као што је угашени пројект RAH 66 KOMANČ. Систем NNS омогућава обраду података у реалном времену, идентификацију летелица и приказивање целокупне тактичке ситуације.
Систем JIAWG чине три подсистема: вишефункционални радар AN/APG-77, најсавременијег типа и малог радарског одраза, који пилоту омогућава употребу наоружања пре него што га противник осмотри, систем за вођење електорнског рата који је састаљен од пријемника радарског захвата летелице и детектора пројектила ваздух-ваздух и земља-ваздух и комуникацијко/идентификацијско/навигацијског система, који укључује податке о летелици, тактички положај авиона и детектор за распознавање свој-туђ.
Контролу свих сигнала активних и пасивних сензора, обавља систем ЕМСОN, а за управљање летом авиона уграђен је систем VMS, који управља са 14 површина летелице-хоризонталним репним површинама, кормилима правца на оба вертикална репа, закрилцима, крилима и преткрилцима.
Борбено наоружање
Ф-22 Раптор за одбрану и напад поседује ракете ваздух-ваздух: две ИЦ вођене ракете АИМ-9Х (ушла у наоружање 2011. и у спрези са нишанско-навигацијским системом монтираним на пилотској кациги, која има способност бочног захвата циља (домета око 15 км) и шест радарских вођених ракета АИМ-120Ц АМРААМ домета око 50 км. Иначе, све ракете ваздух-ваздух смештене су унутар трупа авиона.
Бомбардерско наоружање овог авиона је веома оскудно и чине га свега две авио-бомбе ГБУ-31, 32 ЈАДАМ.