Да би човек опстао и живео, мора бити заузет толико да нема времена за размишљање.
Борба за опстанак у савременом свету је таква да губиш свој идентитет, постајеш неко други, себе не препознајеш јер ниси исти. Друга лица те гледају у огледалу, са подочњацима, са неком сетом у очима.
Стална питања које постављаш, а одговор никада не добијаш.
Постајемо странци себи и другима. Мислимо да смо нешто значајно постигли, а нисмо се померили, јер из зачараног круга нико није изашао.
Сваки наредни дан очекујемо да ће нам се нешто лепо десити. Па и дешава се, прослављамо Нове године, бежимо из стварности у имагинарни свет који траје једну ноћ, сабирамо утиске, живимо за тренутак који је брзо прошао, а шта је после тога остало?
Све је пролазно осим сећања које се јављају у делићима мозаика, а никако да га склопимо, да коначно завршимо неко дело или лик који ћемо препознати.
Све је нестварно, извештачено. То нисмо ми, то су неки други људи који су нас заменили, постали нешто друго, немају ширину, само кратки одговори на дуга питања. Изгубили смо моћ расуђивања.
Појавило се зло које је ушло у народ. Променило свакога кога је могло на горе. Шта се десило са нама, како дозволисмо да нам мозак исперу, да од њега ништа не остане.
Омађијани људи, срећу се свуда, никога не познају, не виде, са телефонима на ушима, јуре некуд, ауто их прегази, али га они и даље чврсто држе јер неком нису све испричали. Како су нам кратки и бедни животи, празни, без емоција, а као свако некога има. Више причамо са собом него са другима.
Кад разум напусти човека, никада се више неће вратити, јер да је вредео, не би га ни оставио. Колико смо срећни били кад нисмо ништа имали, а сада када имамо све, није нам довољно, тражимо више?
Како објаснити тај феномен једног народа а да га свако разуме? Они који највише раде, најмање имају, а други који су нерадници само причају и господаре. Слуге живе за једну похвалу, али она увек изостане и они су јадни, тужни, као пас везан ланцем, ако га неко не помази.
Безгрешни када погреше, дају оставку или буду смењени, а друге одговорности немају. Неког погоди и тешка реч, а други и у затвору се снађу. Брзо изађу и постају још моћнији.
Лако је Србин бити у Србији. Најбоље је када све заборавиш и не размишљаш јер ионако од тебе ништа не зависи. Можда смо се због тога и променили.
Такви нисмо били пре двадесет пет и двадесет шест година. Србија је пролистала као дрво, са здравим корењем, имала плодове, а сада само лишће суво и увело које ветар носи.
Силе зла окупирали су колевку нашег постојања, Косово и Метохију, уништили сваки корен који нас је нераскидивом снагом везао, давао нам живот.
Наше мисли су биле бистре, овоземаљске, нисмо били у облацима, већ на својој земљи. Србијо, пробуди се из лажног сна, из агоније, твој народ на Косову и Метохији је окупиран, заробљен, обесправљен, уклет.
Да ли прославља Нову годину, Бадње вече и Божић, а да неко не страда у шуми, у кући? Сме ли српску заставу да постави а да не буде спаљена? Сме ли гласно да проговори или само шапуће, да не буде ухапшен? Шта о нама мисле свеци манастира које преводе у другу веру? Само за двадесет пет година, а то се није десило за пет векова под Турцима.
Ми смо несрећни народ, много трпимо и дозвољавамо. Живимо паралелне животе, двоструке личности постајемо, психијатријски случајеви.
Мајко Србијо, јеси ли то ти? Како си се променила, скинула црне мараме које си носила за својим најбољим синовима који су погинули на Косову и Метохији, храбрим борцима ПЈП-а и војске.
Јеси ли се помирила да њих више нема и да је све узалудно, да треба наставити живот и све заборавити? Ако си заборавила, ако су ти уништили мајчински инстинкт, као и љубав према сваком детету које је твоје, ветерани ПЈП-а и војске ће те стално подсећати. Они нису заборавили своју палу браћу. Нису заборавили њихову крв и непомична тела која су оставили на Косову и Метохији.
Они су бранили и твоје порекло, настанак и опстанак. Веровали су ти. Тада си била храбра, грлила их и љубила, свеци су их целивали када су душу испуштали. Све је било другачије, много теже, а далеко лепше од оваквог живота. Били смо једна земља, једно тело, а сада су нас осакатили.
Без ногу идемо, душу смо оставили на Косову и Метохији, срце нам је искрварило. Да ли су нам животи проклети када не можемо да нађемо мир?
Душу смо оставили, срца немамо, само празан живот, без емоција, дрво без корена, без лишћа. Ветрови дувају, јаучу, доносе крике из прошлости. Доносе ратне покличе ПЈП-а и војске. Те моћне силе од које су бежали терористи ОВК, од које је НАТО алијанса стрепела јер је осетила да то нису обични полицајци и војници већ ратници и хероји који гину за слободу бранећи сваку стопу Косова и Метохије, земље Србије. Права мајка не оставља своју децу, ни када су тешко болесни, ни када им нема спаса, увек постоји нека нада и остаје до краја са њима.
Пати и плаче док је жива. Црни барјаци су свуда, да подсећају оне заборављене да се уразуме, да много бољи од њих нису више живи, зато што нису бежали, нису се скривали, већ су храбро јуришали и гинули. Њихова браћа ПЈП и војска их не заборављају. Удружили су се, као онда, када су ишли заједно да бране своју отадзбину, да бране свету земљу Косово и Метохију.
Најмлађе удружење ветерана ПЈП-а за кратко време израсло је у озбиљну хуманитарну организацију. Прави родољуби који су се доказали у рату имају способности у миру. Боре се за помоћ свим угроженим породицама палих бораца, за њихова права, за статус борца, за враћање части и достојанства свим припадницима ПЈП-а који су учествовали у одбрани Косова и Метохије и земље Србије.
Није се живот завршио учешћем у рату, треба се више борити у миру јер борци осећају и знају шта сваког припадника боли. Удружење је отворено за праве људе. Сви учесници ПЈП-а треба да се прикључе, јер тако могу остварити своја права и вратити углед који заслужују. Будите храбри у миру, као што сте у рату били.
Посебне јединице полиције покушали су да укину, да све њихове заслуге обесмисле, јер више нису били потребни. Хтели су да нестану, да их претворе у нешто друго, да им отму заставе и знамења по чему су били препознатљиви. Покушавају и даље, али удружење ветерана ПЈП-а је упорно, број чланова се повећава, одреди ветерана са својим командантима нису поражени. Они су изданак из посеченог корена.Они су дали живот осушеном дрвету које је олистало. То могу само они који виде далеко више од других обичних људи. То су борци, ратници, који настављају светлу традицију једног суровог рата, борбе против терориста ОВК 1998. И против агресије НАТО алијансе 1999. Године. Нису то људи кишобрани које ветар може савити и поломити. То су прави родољуби који имају свој став, исти и у рату и у миру. То није политичка организација, већ удружене патриота који имају све особине, које су многи изгубили, а питање да ли су их икада имали. Нису заборавили Косово и Метохију.
Нису заборавили своју браћу напаћену и заробљену. Они су гневни, а поносни. Сурови према себи. Кажњавају себе што су многе наредбе извршили а тако нису мислили. Најтеже им је било када је споразумом наређено да се повуку. Проклели су и себе и своје рођење јер су морали оставити свој народ да га окупирају, да га заробе, да га уништавају, да нам сатру манастире и претворе у друге верске објекте.
Тамо где се Срби окупљају, тамо ће се друге молитве певати. Ко то може мирно гледати? Кроз векове Срби су имали страшна страдања, зато нас има све мање, јер најбољи су увек гинули, али од повлачења ПЈП-а и војске са Косова и Метохије 1999. Када је проглашено примирје, па до данас, можда су и најгоре прошли.
Од вађења органа, убијања цивила, ни гробови им се не знају, до свакодневног хапшења, једног безакоња од стране ослободилачке ОВК. Циљ је етнички чисто Косово и Метохија. Јасно је то целом свету, зато то и раде. Земља остаје онима ко је на њој. Нису Срби на Косову и Метохији кукавице које ће побећи јер им је живот сваког дана у опасности, као и њиховој деци.
Они су тренутно једини чувари свете земље. Они су апостоли земље Србије. Ко прича о границама, о поделама, о ентитетима? То сигурно нису ПЈП и војници, њихови ратни команданти који су се борили за целовитост наше земље.
Они не тргују, они верују да ми без било ког дела наше територије нисмо достојни наших славних предака. Ако је српски народ спреман да се одрекне земље натопљене крвљу, толико изгубљених живота, онда не треба ни да постоји јер није достојан своје историје. Како сачувати земљу, како пробудити свест младима да нису они настали од јуче, нису клонирани, али су тренутно залутали у свет магије, нису постали чаробњаци, већ су и они потомци храбрих бораца, за Србију, за Косово и Метохију. Удружење ветерана ПЈП и борачка организација воде борбе у миру да сваки учесник добије статус борца. То није обична легитимација, то је доказ да нисмо сви исти. Да се разликујемо.
То је мач светог кнез Лазара који подсећа ко је био када је требало бранити Косово и Метохију и земљу Србију. Потомци палих бораца и оних који су преживели знаће шта то значи. Биће поносни јер њихови очеви и дедови нису бежали и крили се, већ су се одазвали, ратовали и гинули. Зашто то толико смета другима који су рат гледали из других земаља, јер они су за мир, они су пацифисти?
Србија је била нападнута, без одобрења Уједињених Нација. Погажена су сва међународна права док су нас пре тога санкцијама исцрпљивали и само нам бес појачавали.
Били смо мета која није стајала укопано, него се померала и жестоко нападала. Удружење ветерана ПЈП и војске у свим градовима и местима праве изложбе бораца погинулих и живих хероја, да стално подсећају, да и глуви прочују, а слепи да виде, ко су били прави родољуби а да су то и остали. Нека се стиде сви они који умањују значај ПЈП-а и војске. Нека не отимају њихове заслуге и знамења, јер ми смо још живи. Заставе и обележја ПЈП-а и војске ће се увек вијорити и обележавати.
Породице погинулих су поносне када се сети неко њихових синова, очева, постају чланови удружења. Када се лавина родољубља покрене, када смо истрајни и говоримо само истину, онда ћемо имати и пријатеље који се прикључују и учествују у хуманитарним акцијама, где свака помоћ добро дође, ако је искрена и од срца.
Земљо Србијо, не одричи се своје деце, буди увек уз њих, јер им је тешко, били су одбачени годинама, проговорили су доста касно, а сада неће да ћуте. Немамо ни разлога да се стидимо већ да се поносимо. Ко не схвата и неће да разуме значај ПЈП-а и војске, он ће такав увек и бити.
Шта је потребно да нас погоди, да отрезни све оне опијене лагодним животом, да за један трен све то може да нестане и да се пробуде у ратном вихору. То се и нама десило, али нас није изненадило. Били су изненађени наши непријатељи, јер ми смо рођени за велика дела, као и наши потомци, који ће чувати легитимацију борца својих очева, дедова, као амајлију, јер она чува слободу, она је симбол вредности због којих се треба борити. Ветерани ПЈП-а и борачке организације, вратиће част и достојанство српском народу као и свим учесницима који су бранили Косово и Метохију.
Србијо, захваљујући њима ти си слободна, а Косово и Метохија наша рана жива окупирана. Физички одвојена, мученички напаћена. Сви они који су га бранили, сигурни су да тако свето место мора бити враћено српском народу.