Пише: Данко Боројевић
На Земљи постоји много неуралгичних тачака, оних места (територија, праваца) која су вечита тема историчара, стратега и научника свих врста. На њихову црну славу која траје вековима на специфичан, суморан начин, поносни су и људи који тамо живе, па се и око те спреге спредају митови, легенде и заблуде, мешајући се с истином. Многи при том својатају непризнате вредности свог геостратешког положаја, узимајући славу која им не припада. Срби себе хвалисаво сматрају пупком света и најважнијом геостратешком тачком Европе; то исто за себе, вероватно, кажу Ирачани. Шта о себи мисле становници Панаме или Кубе, Гиблартара, Златног рога, можемо слутити. Међутим, становници Блиског истока, а посебно Израела и његовог окружења, стварно могу да кажу, да устврде како на врелом песку Обећане земље никада за ова два и по миленијума није било досадно. Погледајмо, укратко, како се догодио апсурд да Обећана, рајска, земља буде извор паклених мука и страдања свима онима који су намерили да на њој и од ње живе.
ОБЕЋАНА ЗЕМЉА КАО ВЕЧИТО ЖАРИШТЕ, ИЛИ РАЈСКИ ВРТ КАО ПРЕДВОРЈЕ ПАКЛА
На подручје данашњег Леванта, Јевреји су стигли око 1400 године пре нове ере и ту су земљу назвали Канан. У доба велике глади селе се у северни Египат где падају у египатско ропство. Године 1235. под вођством Мојсија одлазе из Египта да би се спасили од ропства и у Канан стижу предвођени Јошуом, при том ратујући против староседелаца.
Најважнији јеврејски краљ, Соломон подиже на брду Сион (Цион) јерусалимски храм. У вековима који су следили, Јевреји пролазе кроз непрекидне борбе, сукобе (спољне и унутрашње) и избеглиштва. У седмом веку Арапи потискују Византију из Палестине и допуштају Јеврејима повратак на огњишта. Током владавине ислама Арапи први пут постају већинско становништво, но ни ту се не завршава листа господара којима су Јевреји били потчињени јер том територијом касније владају султани Отоманског царства и Велика Британија. Већ током XIX века долази до повећаних миграцијских токова.
Пред почетак Првог светског рата подручје је подељено на неколико османлијских санџака са око 700.000 становника, од чега су преко 90% чинили Арапи. Почиње да се назире архитектура неуралгичне тачке која је направљена у складу са колонизаторском стратегијом “изласка кроз врата и уласка кроз прозор“.
Године 1947. резолуцијом Уједињених нација подручје Палестине подељено је на арапску и јеврејску државу, а Јерусалим је замишљен као град са међународном управом. Јевреји су ту одлуку, разуме се, прихватили, а Арапи су је резолутно одбацили. Велика Британија постаје мандатар са задатком оснивања новог јеврејског националног дома. Сталним насељавањем Јевреји од 11% у 1922. години нарастају на 30% у 1942. години. Модел који је примењен на племену Туарег (сахарски народ лењиром подељен да живи у пет држава) или на Курдима, примењен је и овде. Британија одваја већину територија мандатне Палестине и на том простору године 1949. оснива Трансјорданију (Цисјорданију), данашњу Западну обалу. Новонастала територија одмах мења име у Јордан.
Непобитна је чињеница да је стварање израелске државе и побуђивање палестинског питања проблем који се може пратити још из библијских дана. Исто тако јесте чињеница да су најмоћније колонијалне земље, експониране највише кроз Велику Британију, смишљено “решиле“ проблем тако што су понудиле – вештачку поделу . Она је озваничила затечено стање на најгори могући начин. Снагом оружја и распоредом моћи после Другог светског рата, Блиски исток је озваничио неуралгију и формално-правно. Настале су државе без природних граница, без поуздане садашњости, уз неизвесну будућност. Тако се догодило да тада три милиона тврдоглавих Израелаца (данас их има више) иритира око 300 милона исто тако тврдоглавих Арапа, при чему Израел стоји обема ногама иза леђа својих моћних патрона.
На фону крвавих историјских неслагања култура и уметност су нашли свој део колача. Стицај околности је такав да се готово свака страница Старога завета може употребити као одличан литерарни, драмски, музички и филмски предложак, при чему јој ликовност никада није недостајала. Драма два народа, осуђених да живе једни поред других (а понекад и једни с другима) тако је била и остала инспирација уметницима свих врста. Од “Јуде Бен Хура“, шаблонизованог, пригодног филма, преко романа многих савремених писаца (истакнимо посебно Леона Уриса), па до сакралних ликовних мотива, све је учињено да се судбина народа Израиља представи жртвеничком, а Арапа освајачком. Чак је и популарно такмичење “Еуросонг“ (код нас названо “Евровизија“) искоришћено у те сврхе. Нико се, одавно, не пита шта на такмичењу европских земаља (или у европским спортским куповима) тражи представник Израела, азијска држава. Пошто су ови редови само делић огромне историје односа Арапа и Јевреја, јасно је да се ово подручје може с правом сматрати најкризнијом светском тачком, местом с кога стварно може започети “Судњи дан“, како се, иначе, зове један од најпопуларнијих романа поменутог Леона Уриса.
ПОВРАТАК У ПАЛЕСТИНУ
Веза Јевреја расутих по свету с Палестином одржавала се непрестано обичајима и религијом. Јевреји су у свим земљама и у свим временима наставили молити Бога да киша пада у годишње доба повољно за Палестину. Иако су виногради престали постојати, вечни закон налагао је јеврејској деци да славе бербе грожђа у Палестини. Јевреји у избеглиштву покушавали су у сваком веку да се врате у Палестину. Њихов поздрав вековима је био „Догодине у Јерусалиму“.Доктор Теодор Херцл својом књигом „Хебрејска држава“ и оснивањем Првог светског ционистичког кионгреса, у Базелу 1897. године, поново буди наду.На том конгресу, Јевреји окупљени из целог света, донели су одлуку да се у Палестини створи „огњиште за јеврејски народ загарантовано законом“. Делегати су изабрали међународни извршни орган, основали хебрејски национални фонд и банку за куповину земљишта. Установљена је и застава (плава Давидова звезда, на белој подлози) и хебрејска песма Нада (Hatikva) као национална химна.
Тако су постављени темељи модерне државе Израел. На откупљеној земљи исушују се мочваре и граде насеља (jisuvi). За овакве подухвате регрутују се добровољци, радно способни мушкарци који у првој фази радећи тешке послове припремају терен за долазак чланова породице.
НАОРУЖАВАЊЕ ЈЕВРЕЈА И БРИТАНСКЕ СПЛЕТКЕ ОКО СВЕТЕ ЗЕМЉЕ
У то време домаће, арапско становништво пружа отпор илегалном усељавању Јевреја па се Јевреји наоружавају и оснивају прве полувојне организације ради заштите становништва и њихове имовине.
Тако је 1909. године основан „Чувар“ (Hashomer) који је формирао кампове за обуку људства. Оружје се набављало илегалним каналима из источноевропских земаља (Русија, Пољска….). Чувар обезбеђује радове у новим насљима и штите досељенике од упада Арапа тактиком – „ограда и стражарница“.
Током Првог светског рата Јевреји формирају своју „легију“ која је позната као Zion Mule Corps, јединицу која ће са 5.000 добровољаца учествовати у борбама код Галипоља, борећи се на страни савезника под властитом заставом.
Група арапских младих студената, 1916. године оснива организацију Al-Fatat (младе девојке) са намером да се ослободе од турске власти, чиме је направљен птрви корак ка препороду арапског национализма.
Како би покренула Арапе на побуну против Османског царства, Велика Британија се обавезала да ће подржати арапске територијалне захтеве приликом оснивања велике независне државе. Међутим, Британци истовремено потписују тајни уговор са Французима, који је познат као Сајкс-Пико Споразум (Sykes–Picot Agreement), који и са њима деле управо оне територије које су обећали Арапима.
Додатну забуну уноси Балфорова дејкларација (Balfour Declaration) у којој се, сада Јеврејима обећава повратак у „Свету земљу“, тачније оне исте територије обећане Арапима, а потајно подељене са Французима.
Истина, Балфор пише: „да се не би смело дпгодити ништа што би било штетно за грађанска и религиозна права становника Палестине који нису Јевреји“. Тих становника била је тада десет пута више од изабраног народа, а Палестина је Арапима (рођацима Јевреја, који имају истог племенског оца Аврама) била исто тако света као и Јеврејима.
Међутим, Балфорова декларација, која је и данас камен спотицања у односима Израелаца и Палестинаца, била је само предигра војне интервенције.
У децембру 1917. године, Британци заузимају Јерусалим и завршава се 400-годишња владавина Турака. Следећих 30 година, пет месеци и четири дана Велика Британија ће одлучивати о судбини Палестине.
Већ 1920. године, Јевреји формирају Хагану (Haganah), полувојну, илегалну организацију из које ће настати Оружане снаге Државе Израел, тачније Израелске одбрамбене снаге или Цахал (Tsaal). Затим се формирају и друге оружане формације, као што су „Борци за слободу Израела“ (Lohamei Herut Israel) а која ће у историју ући као Стернганг (Stern Gang), Irgun Zvai Leumi, војна национална организација и друге.
С друге стране, Британци те 1920. године оснивају Арапску легију ради заштите својих нафтовода у Ираку. Ова формација бројала је од 1.200 до 6.000 дисциплинованих и добро обучених бивших турских официра и била је елитна јединица у том региону. Она ће касније израсти у Оружане снаге Краљевине Јордан (по стицању независности 25. маја 1945. године).
Наставак следи
РАЈ И ПАКАО ОБЕЋАНЕ ЗЕМЉЕ: „РАЂАЊЕ ИЗРАЕЛА“
За израду текста коришћен текст у рукопису: Данко Боројевић, Драги Ивић, РАЈ И ПАКАО ОБЕЋАНЕ ЗЕМЉЕ, Обећана земља као вечито жариште, или: рајски врт као предворје пакла, Историјски, друштвени и културолошки осврт