РАЈ И ПАКАО ОБЕЋАНЕ ЗЕМЉЕ: „ПРВИ АРАПСКО-ИЗРАЕЛСКИ РАТ“

Пише: Данко Боројевић

Пошто није било изгледа ни за какво решење, британска влада је одлучила да палестинско питање изнесе пред Генералну скупштину Уједињених нација. Априла 1947. године Генерална скупштина је одлучила да оформи Анкетну комисију састављену од представника једанаест чланова. Државе које су сачињавале ову комисију биле су: Аустралија, Канада, Гватемала, Индија, Иран, Холандија, Перу, Шведска, Чехословачка, Уругвај и Југославија.

ИГРЕ УН ОКО СТВАРАЊА ИЗРАЕЛА

Сазнавши да ће један од чланова Анкетне комисије бити и Југославија, Централном комитету КПЈ су се једним телеграмом обратиле лево оријентисане ционистичке партије, замоливши да уложи свој утицај да се не донесе одлука о подели Палестине: “Ahdut Haavoda Poale Cion Partija и Hašomer Hacair радничка партија, које имају десетине хиљада чланова у градовима, селима и насељима Палестине… и које чине 40% чланства Генералне федерације јеврејских радника у Палестини, потресене су проношењем гласова да (се ради на подели Палестине)… Потписане партије овим апелују на партије радничке класе свију земаља да изврше свој политички утицај, да се поништи овај катастрофални предлог о подели земље. Цепање ће нанети тежак ударац економији земље, уништиће планове развитка, замрзнуће животни стандард арапских и јеврејских маса… (…) Учините све што је могуће да се поништи план цепања. Учините све што је могуће, да Палестина остане као целина, да се развија, да унапређује своје благостање, … и да успостави истински мирољубиве односе између народа који је насељавају.“ AJ, 507, KMO CK SKJ, 507, K-1, IX, 97/1-11.

Југославија је, по овом питању, већ имала формиран став. Свакако да га није променила после телеграма партија за које је сматрала да, како стоји у коментару телеграма“, … улазе у буржоаски ционистички покрет“ (АЈ, Исто).

На другој скупштини Генералне скупштине Уједињених нација у Њујорку, која је заседала у периоду од 16. септембра до 29. новембра 1947. године, о овом проблему се дискутовало дуго и жучно. У ноћи 29. новембра био је усвојен план о подели Палестине. За поделу Палестине су гласале тридесет и три државе, њих тринаест је гласало против поделе, а десет држава-чланица је било уздржано (између осталих, и Југославија). Треба нагласити да је југословенска делегација заступала принципелан став о могућности остварења федеративне државе на тлу Палестине, који је, из сопственог искуства примењеног у пракси, сматрала као најфункционалнијим и, уважавајући тренутну ситуацију, најреалнијим могућим решењем.

За план о подели су, између осталих, своје гласове дали и Совјетски Савез, Сједињене Државе и Француска, док су против њега биле све арапске државе, подржане још и Кубом, Грчком, Индијом, Пакистаном, Турском и Авганистаном. За спровођење овог плана била је задужена једна комисија од пет чланова. Као крајњи рок мандата који је Велика Британија вршила над Палестином је био одређен 15. мај 1948. године.

СТВАРАЊЕ ДРЖАВЕ ИЗРАЕЛ, ПОЧЕТАК РАТА

Ова одлука је, природно, изазвала велико незадовољство међу арапским становништвом које се одлучило да њено спровођење барем отежа извођењем оружаних акција. Њихове оружане снаге су биле прилично малобројне и поседовале су доста застарело наоружање. Једина формација са модерним наоружањем и командовањем била је “Арапска легија” из Трансјордана којом је командовао Глаб Паша. С друге стране, на слаб ефекат арапских побуњеника је утицало и постојање ривалства између три групе од којих је свака претендовала на руководство над целокупним акцијама намећући свој план као највреднији.

У самој Палестини била је формирана група која је себе називала “Снага за ослобођење Палестине” под командом генерала Фавзи ел Каукџија (Faouzi el Kaoukdji) која је, у ствари, деловала према упуствима и под командом великог јерусалемског муфтије. Ова група се борила за независну Палестину. Другу групу арапских милитантних снага чинила је група формирана уз подршку Трансјордана чији је крајњи циљ била анексија дела Палестине. Најзад, међу арапским милитантним групама које су претендовале на примат била је и група чије је формирање било подржано од стране Египта и која није крила да би била задовољна и уколико би јој успело да оствари контролу над територијом Негева и Јафе.

Насупрот арапским снагама, разбијеним у неколико група од којих неке нису сакривале постојање међусобне нетрпељивости и ривалитета, стајала је јеврејска војна организација “Хагана”, врло дисциплинована и добро наоружана савременим наоружањем, које јој је преостало из времена управо завршеног Другог светског рата, као и наоружањем које је, разним каналима, набављала из иностранства. Неравноправност у бројном стању сукобљених снага је повећавало ангажовање и добро обучених и сјајно мотивисаних припадника јеврејске милитантне групе “Иргун”.

Суочена са немогућношћу да контролише насталу ситуацију, Велика Британија је одлучила да, по истеку свог мандата, једноставно повуче своје војне снаге и остало људство из Палестине. Пошто су све арапске државе одлучно одбиле поделу Палестине, јеврејска страна је одлучила да 14. маја 1948. године на свом делу прогласи независну државу Израел. Председник новостворене државе постао је Хајим Вајцман, а председник владе Давид Бен Гурион.

РАТ ЗА НЕЗАВИСНОСТ/AL-NAKBA

Док су се сукоби појачавали, постало је јасно да Арапи немају никакву стратегију, док је главна ционистичка паравојна формација Хагана имала врло детаљно разрађене војне планове за операције у Палестини. Убрзо по проглашењу независности Израела, већ следећег дана арапске снаге улазе у Палестину. Према обавјештајним подацима израелске снаге бројале су укупно 67.000 људи окупљених у ционистичке паравојне организације Хагана, Палмах, Иргун и Лехи (Стерн). Арапске снаге из Египта, Трансјордана, Сирије, Либана и Ирака бројале су 15.000 војника из регуларних војски наведених земаља, уз још око 5.000 египатских, јеменских, саудијских и суданских добровољаца окупљених у милицији „Муслиманска браћа“. Касније се показало да су подаци о бројности израелских снага преувеличани и да се реална бројка кретала око 32.000 људи, али то није утицало на чињеницу да су Израелци били бројнији, боље увежбани и с далеко више борбеног морала од својих арапских супарника.

Рат 1948. године у арапском свету назван je Првим палестинским ратом, односно al-Nakba (што значи катастрофа). Јевреји су га назвали Ратом за независност, Ослободилачким ратом или Ратом за Оснивање. Рат је имао две главне фазе, прва је била грађански рат у Мандатној Палестини 1947.-1948. године, који је започео 30. новембра 1947. године, дан пошто су Уједињене Нације изгласале поделу територије Мандатне Палестине на јеврејску и арапску државу, и међународни Јерусалим, што је јеврејско руководство прихватило, а палестинскии арапски челници, као и арапске државе, једногласно су се успротивиле. Ову фазу рата историчари описују као „грађански“ или „етнички“ јер се водио углавном између јеврејске и арапске војске, уз подршку арапске ослободилачке војске из околних арапских држава.

Уз повремена затишја овај рат званично је трајао од 16. маја 1948. године до 25. јануара 1949. године.

Судећи према “Белешци о ситуацији у Палестини“, коју је С. Микунис, генерални секретар Комунистичке партије Израела упутио ЦК СКЈ 8. јуна 1948. године, “Проглашење државе Израел 14. маја 1948. године било је резултат: 1) јаког притиска народних маса, које су се супроставиле продужењу политике отступања и потчињавања маневрима англо-америчког блока; 2) доследне политике Совјетског Савеза и земаља народне демократије и њеног позитивног утицаја на борбено расположење радних маса и омладине; 3) извештаја Шертока – који је стигао из Њујорка, из којег је следило, да ће америчка влада бити принуђена да призна чињеницу постојања државе Израел, полазећи од рачуна предизборне кампање у Сједињеним Државама, као и од нужности “да се туче“ совјетски чврст став у палестинском питању.“ AJ KMO CK SKJ, 507, IX, 49/I-1-56/k1.

У истој белешци се наводи: „Држава Израел се налазила у стању активне одбране од најезде трупа свих арапских земаља: главна и најозбиљнија снага је англо-арапска легија Абдалаха на челу са Глаб-пашом. Он и оперише на најозбиљнијем делу фронта – Јерусалим и околина, а такође на путу Јерусалим – Тел-Авив. У рејону Јерусалима дејствују и египатске трупе, оне нападају јужно побрежје. У рејону Луд – Рамле (15-18 километара до Тел-Авива) дејствују трансјорданске и ирачке јединице. Ушле су у акцију такође и јединице Саудијске Арабије. Ратна база у Самаријским планинама у троуглу Наблус – Туљ Карм Џенин заузета је од јединица из бивше армије “националног ослобођења“, добровољаца, а такође и од стране трансјорданских и ирачких јединица. Трансјорданске, ирачке и сиријске јединице оперишу у рејону Јорданске долине. Са супротне стране садејствују јединице локалних и иностраних банди из своје одсечене базе Акра – Назарет (као што је познато, Акра се налази у рукама јеврејских снага). На северу и северо-истоку земље оперишу либанске и сиријске јединице. У Негеву – потпуно египатске јединице“.

Затим се наводи; „Свака армија посебно и све заједно узете намеравају да отргну рејон Јерусалима, Негев и остале делове земље који су одређени одлуком ОУН за арапску самосталну државу, а за своје интересе и за интересе империјализма. Тако “Арапска лига“ испуњава задатак Бевина, који тежи да истакне Абдулаха у вези са плановима о стварању “Велике Сирије….“ АЈ, КМО ЦК СКЈ, Исто.

Према истом извору, Израел је главну одговорност за отпочињање овог напада видео у охрабрењу које је за то арапским агресорским државама давала Велика Британија. Ни САД нису биле, у овој белешци, поштеђене оптужби да су, својим нечињењем такође биле одговорне за напад. Са друге стране, очекивала се помоћ од Совјетског Савеза. “…Постоји одређени прелом у односу Америке. Јаке илузије на америчку помоћ уступају место разочарењима и неповерењу. Политика америчког империјализма иступа све јасније као политика споразумевања с британским империјализмом на делу… ( … ). Народне масе све више прожима свест о главној одговорности британског империјализма за упад арапских снага и о дволичном карактеру америчке политике. Оне дају све за рат против интервената и дају све од себе за то. Војници се херојски боре на свим деловима фронта и на разбацаним положајима без обзира на недостатак авијације, тенкова и тешке артиљерије. Људи иду у борбу… без гунђања и са осећањем своје дужности. Омладина срља у бој са одушевљењем и она се жртвује за добро народа и националне независности…. Херојски стоји и држи се мученички Јерусалим и његова околина. (…) гладан и са малим залихама воде (издаје се 150 грама хлеба и пар литара воде дневно) он привлачи пажњу целе земље својом постојаношћу и одлучношћу да се одржи до пробоја блокаде..(…)… Осећај признања и дубоког поштовања према Совјетском Савезу и земљама народне демократије обухватају најшире слојеве становништва….(…) Овај развитак присиљава чак и буржоазију и крајњу десну штампу да иступа пријатељскије према Совјетском Савезу… AJ, KMO CK SKJ, 507, IX, 49/I – 1- 56/k1.

Арапске земље су, на почетку ратних сукоба позвале све арапске становнике Израела да привремено напусте своје домове, како би војска арапских земаља имала “чист терен“ за потпуно уништење јеврејског живља. Било им је обећано да ће ускоро бити у ситуацији, не само да могу да се врате у своје домове, већ им је било обећано да ће добити и сву јеврејску имовину. На тај начин је велика маса палестинског арапског живља била подстакнута да напусти територије на којима се ратовало и да се склони у суседне арапске земље. На овај начин је био створен проблем арапских избеглица који је претио да прерасте у хуманитарну катастрофу већих размера, будући да арапске земље у које су се склонили нису, претходно, извршиле неопходне припреме за њихов прихват. После завршетка ратних сукоба, већина ових избеглица се није била у могућности да се врати својим кућама и тиме се општа хуманитарна слика у овим арапским земљама битно погоршала.

СТВАРАЊЕ ИЗРАЕЛСКИХ ОДБРАМБЕНИХ СНАГА И ПОЧЕТАК ОПЕРАЦИЈЕ ВЕЛВЕТА (VELVETA)

Израелске одбрамбене снаге настале су прогласом Привремене владе Израела, 28. маја 1948. године, у којој је установљено стварање копнених, ваздушних и поморских снага. Проглас је објављен 31. маја, а генерали су положили заклетву новој војсци 28. јуна исте године.

Израелска војска је у овом сукобу показала већу дисциплинованост и ратничку вештину, а нарочиту ударну снагу представљало је њено ваздухопловство које је било далеко надмоћније од оног које су имале све четири удружене арапске земље. Осим властитих ваздухоплова, којима је располагала из ранијег периода, Израелска војска је успела да се, у току самог одвијања ратног сукоба, снабде и авионима из Чехословачке (Спитфајер и С-199).

Набавка ових авиона је била од пресудне важности на целокупан исход ових ратних сукоба. Авионе је израелска војска тајно купила од Чехословачке. Међутим, пошто је Чехословачка била удаљена довољно далеко да прелет авиона до Израела не би био могућ без успутног спуштања и допуњавања резервоара горивом, требало је пронаћи земљу чија би била вољна да допусти да неки од њених аеродрума послужи у ту сврху. Југославија је била вољна да Израелу учини ту врсту услуге, иако је, тренутно, била у сукобу са две највеће силе које су се противиле мешању у текући арапско-израелски сукоб – СССР и Великом Британијом.

Због тога је читава операција, позната под називом “Велвета“ била изведена супертајно. Као успутна станица за чехословачке авионе је служио мали аеродром на Капином пољу, поред Никшића. Авиони су слетали, са њих су бивали, због потребе смањења тежине, скидани митраљези и уграђивани додатни резервоари за гориво. Будући да је Југославија у саставу властитог ваздухопловства имала неколико авиона сличног типа, пристигле авионе су, да не би изазвали подозрење Британаца који су били присутни у јадранским водама, на никшићком аеродрому бојили у југословенске боје и стављали одговарајуће ознаке.

Централни комитет КПЈ је 10. јуна 1948. године строго поверљивим дописом био, од стране КП Израела, обавештен о потребама државе Израел за војним потребама за успешно вођење рата.“… Велика је оскудица у свим неопходним потребама: у бомбардерима, ловачким авионима, у противавионској одбрани, тенковима и тешкој артиљерији„.

Даље се наставља: „Велики је недостатак у штабским официрима, у артиљерцима, пилотима, тенкистима, механичарима, сигналистима и радистима – у специјалностима свију родова оружја. … Наша је партија истакла захтев да се влада Израела званично обрати Совјетском Савезу и земљама народне демократије ради закључивања уговора о пријатељству и узајамној помоћи… (…) на састанку са министром-председником Бен-Гурионом, 24. маја, ја сам ( генерални секретар КП Израела ) му поставио то питање. Одговор је гласио, да се обраћају за помоћ а да “форма“ није важна….(…). Постоје нека питања конкретног карактера у погледу помоћи Израелу од стране Југославије… Питања су следећа: а) дати могућност једне аеро базе транзитне за транспортне авионе, који би узлетали из војне аеро базе у Чехословачкој. То ће дати могућност да се увећа оптерећење авиона од 4 на 6 тона. Влада Израела даће бензин. Пилоти ће бити из „Хагане“.; б) да нам се прода 160 пољских топова (са муницијом)… Ако је то немогуће, онда да ли би југословенска влада могла купити то у Швајцарској и предати нама?! Девизе ће дати влада Израела. ц) продати нам 10 или више минобацача (са гранатама). Предлажемо да са иницијативом јеврејских друштвених установа почне сакупљање новца у корист борбе Израела…“ AJ KMO CK SKJ, 507, IX, 49/I-1-56/k1.

Југославије је помагала државу Израел од њеног проглашења у мају 1948. године, а односи између Израела и Југославије одлично су се развијали.Чињеница да је тадашња Југославија помагала и политички и оружано стварање јеврејске државе, данас је потпуно заборављена. О тој помоћи у домаћој литератури или историографским делима готово да нема ни помена или их има веома мало.

У овом рату, који је окончан 1949. године, и сам СССР је оружјем, преко Чехословачке, помагао Израел јер су за циљ имали проширење утицаја у региону после одласка колонијалних сила Велике Британије и Француске. Али није само СССР „испод руке“ помагао настанак Израела, ту су биле САД па и Француска. Једино је Велика Британија у тим данима више нагињала ка Арапима.

ИЗРАЕЛСКА ПОБЕДА

Дан пре истека примирја, 8. јула 1948. године египатске снаге под командом генерала Мухамеда Наџиба обновиле су рат нападом на Негеву. Следећег дана израелске ваздухопловне снаге покренуле су истовремено офензиву на сва три фронта, од Кунеитре до Ариша, а египатско ваздухопловство бомбардовало је град Тел Авив. Током борби Израелци су успели пронаћи спас за бројне опседнуте кибуце. Борбе су трајале десет дана док Веће безбедноси УН није објавило Друго примирје 18. јула 1948. године.

Израелска војска је 9. јула напала сиријске положаје у близини Мишмар-Хајардена покушавајући их одбацити преко реке Јордан. То није успело, али још је једна офанзива, кодног назива операција Декел (Operation Dekel), успела заузети низ села и градова, посебно Назарет, доводећи тако Доњу Галилеју, из залива Хаифа у Галилејско језеро, под израелску контролу. На југу се израелска војска брзо кретала да заустави Египћане који су ујутро 8. јула покренули низ напада покушавајући учврстити блокаду Негева.Следећих осам дана вођене су тешке борбе с египатским снагама. У ноћи 16. на 17. јула, док се назире још једно примирје, израелска војска је успела пробити египатску линију и отворити благи пролаз према изолованим насељима Негев. Али главна офанзива израелске војске у том периоду била је усмерена против Арапске легије, у покушају заузимања стратешких градова Рамле и Лода, које су УН доделиле арапској држави, пре кретања против Латруна и Рамале с циљем разбијања опсаде Јерусалема. Под кодним називом Операција Дани, на челу с Јигалом Алоном, командантом Палмаха (елитна јединица израелске војске), израелске су снаге напредовале те су истовремено затварале градове са северозапада и југозапада. Кад је друго примирје у организацији УН ступило на снагу 18. јула, Израел је заузео око 1.000 километара квадратних.

Већ, 15. октобра 1948. године израелска војска кренула је у до тада највећу офанзиву у рату и у року од две седмице тешких борби поновно је успоставила пуну комуникацију са насељима Негев. Непосредни повод офанзиви био је последњи у низу египатски напад на израелске конвоје. Ипак, то је одражавало све већи Бен Гурионов страх да ће израелски континуирани неуспех да успостави свој суверенитет над тим подручјем, који му је уступљен „Резолуцијом о подели“ из УН, проузроковати одвајањем од јеврејске државе. Британци су већ дуго покушавали окупити међународну подршку за уступање Негева својим арапским клијентима, Трансјордану и Египту, супротно Резолуцији о подели.

То је било потпуно неприхватљиво за Бен Гуриона, који је на Негев гледао као на израелско стратешко и демографско залеђе, неплодна пустиња која је требала процветати за милионе потенцијалних јеврејских имиграната. Стога је одобрио план који су припремили шефови генералштаба израелске војске Јигаел Јадин и Јигал Алон за пробијање египатске обрамбене линије која се протезала од Медитерана до брда Хеброн.

Током примирја, Египћани су артиљеријском ватром редовно блокирали пролаз конвоја до северних насеља Негев, супротно условима примирја. 15. октобра напали су други снабдевачки конвој и покренута је већ планирана операција Јоав. Циљ израелске војске био је уклинити се између египатских снага дуж обале и пута Бершева-Хеброн-Јерусалим, те отворити пут до насеља Негев. На челу операције био је командант Јужног фронта Јигал Алон. Операција је била успешна, разбивши редове египатске војске и присиливши египатске снаге да се повуку са северног Негева, Бершеве и Ашдода. У међувремену, 19. октобра, започела је операција Ха-Хар јерусалимском коридору. Дана 22. октообра ступило је на снагу треће примирје, али већ 22. октобра , успркос налогу Савета безбедности УН о прекиду ватре, јединице израелске ваздухопловне логистике (ALA) упале су на положаје шеика Абда на врху брда, над Кибуцом Манаром. Затим, 24. октобра, израелска војска покреће операцију Хирам и заузима целу горњу Галилеју, која је првобитно била дедељена арапској држави Планом поделе. Крајем октобра Израел је заузео целу Галилеју и напредовао 8 миља (8,0 км) у дубину Либана до реке Литани.

Још док су ратне операције биле у току, Уједињене нације су радиле на предлогу планова за могуће трајније решење ситуације на Блиском истоку. Била су понуђена два плана, од којих ни један није био прихваћен и ситуација је, практично, била враћена на статус quo, на план који био врло сличан оном из 1947. године, са извесним повољностима за израелску страну. Пошто су се у Јерусалиму сада налазиле изрелске и трансјорданске снаге, више није могла да буде обновљена идеја о интернационализацији овог града. Наиме, обе стране су ту могућност одлучно одбиле.

Израелска војска је 22. децембра 1948. године започела операцију Хорев. Циљ је био окружити египатску војску у појасу Газе и присилити Египћане да окончају рат. Операција је завршила израелском победом, а израелски напади на подручје Ницане и Синајски полуоток натерали су египатску војску у појас Газе, где је била опкољена.

Израелске су се снаге повукле са Синаја и Газе под међународним притиском и након што су Британци запретиле интервенцијом против Израела. Египатска влада објавила је 6. јануара 1949. године да је вољна приступити преговорима о примирју, а 7. јануара 1949. године постигнуто је примирје.

Рат је формално завршен потписивањем споразума о примирју између Израела и четири арапске зараћене стране: Египта (24. фебруара 1949.), Либана (23. марта 1949.), Трансјордана (3. априла 1949.) и Сирије (20. јула 1949.). Ирачани и Саудијска Арабија су одбили ући у преговоре о примирју.

ЈУГОСЛОВЕНСКА УЛОГА У НАСТАНКУ ДРЖАВЕ ИЗРАЕЛ

Поред наоружавања Израелаца, Југословени су умногоме заслужни у настанку саме израелске државе.

Једна од првих држава која је званично признала независну државу Израел била је Југославија. Учинила је то 19. маја 1948. године, само пет дана након што су у дворани Музеја у Тел Авиву представници јеврејског народа, предвођени Давидом Бен Гурионом, објавили Декларацију о независности. Пре Југославије су DE FACTO признале Сједињене Америчке Државе, а DE JURE Савез Совјетских Социјалистичких Република.

Овакав став југославенске владе је наишао на негативну реакцију у арапским круговима. О томе нам речито сведочи телеграм који је из југословенског представништва у Каиру био послат 16. фебруара 1949. године, у коме се извештава да је “… Палестинска влада доставила (…) ноту којом жали што је признање Израела од стране … (југословенске владе уследило) пре коначне одлуке Организације Уједињених Нација (ОУН). Признање Израела (наводи се у ноти) значи непризнавање природних права Арапа на своју земљу. Влада је противна подели Палестине и успостављању независне израелске државе. Истоветну ноту примиле су и остале демократске земље. Палестинска влада је приликом опседања Газе у децембру, од стране израелских трупа, побегла у Каиро (….)

Поред вербалног негодовања, објекат у којем је било смештено дипломатско представништво Краљевине Југославије у Јерусалиму (како је још увек био званичан назив овог дипломатског представништва), иако видно обележен националном заставом, био је у неколико наврата жестоко гранатиран од стране Палестинаца. Ови напади су били толико озбиљни да је зграда Представништва била озбиљно оштећена, а двоје чланова дипломатског особља теже повређено. Особље се, љубазношћу чехословачких дипломатских представника, преселило у чехословачки конзулат, где су им биле додељене неопходне просторије да би могли да наставе с радом. Ово је само унеколико умањило невоље југословенских дипломатских представника. Наиме, Палестинци су били додатно огорчени оваквим поступком и солидарношћу чехословачких дипломата с њиховим југословенским колегама, наслућујући да би ова мала дипломатска солидарност могла бити предзнак благонаклоног става чехословачке државе и њену спремност да се и она и званично изјасни за признавање независне државе Израел. Због тога су са несмањеном жестином наставили да гранатирају чехословачки конзулат. О овом инциденту су и југословенске и чехословачке дипломате уложиле оштар званичан протест Уједињеним Нацијама.

Непосредно по проглашењу државе Израел и успостављања дипломатских односа, ФНРЈ је установила своје Представништво у Тел Авиву, актуелној престоници нове државе. Представници ФНРЈ у Израелу, у посматраном периоду, били су Никола Милићевић, Душан Братић и Никола Брозина. Сем представништва у Тел Авиву, постојала су и конзуларна дипломатска представништва, установљена још у време Краљевине Југославије, у периоду од пре отпочињања Другог светског рата. Били су то: генерални конзулат у Јерусалиму и почасни конзулат у Тел Авиву. У Хаифи је интересе Југославије заступао помоски агент ФНРЈ Виктор Штарк.

Не улазећи многу у детаље, треба навести да су односи између Југославије и Израела били на високом нивоу. Југославија је била на страни Израела и током рата који је вођен 1956. године. До прекида односа између Југославије и Израела долази 1967. године, после завршетка Шестодневног рата. Разлог томе треба сагледавати, пре свега у добрим односима између Југославије и Египта, као и југословенске водеће улоге у Покрету несврстаних. Тада су се приоритети у спољној политици Југославије променили. Односи су обновљени 1991. године, ли тада Југославије више није било.

МЕЂУНАРОДНО ПРИЗНАЊЕ ДРЖАВЕ ИЗРАЕЛ И ПАЛЕСТИНСКО ПИТАЊЕ

Савет безбедности ОУН признао је Уговор о примирју 11. августа 1949. године. Израел је из Првог рата између Арапа и Јевреја изашао са територијом већом за око 6700 километара квадратних, од оне која му је Одлуком УН додељена.

У рату се Израел одржао на око 78% територија бивше Палестине (20 699 км²), а остатак је заузео Египат (појас Газе) те Трансјордан (источни Јерусалим и Западна обала).

Са свим територијалним добицима, Израел је као самостална држава од стране ОУН признат 11. маја 1949. године, од кад је члан те организације до данас.

Не уважавајући одлуку Уједињених нација у погледу још увек формално нерешеног статуса Јерусалима, израелска влада је 14. децембра 1949. године објавила да ће, од сада једини главни град њене државе бити Јерусалим куда ће се преселити комплетна влада, парламент и остале државне институције. Са своје стране, упркос противљењу земаља Арапске лиге, краљ Абдулах од Трансјордана је извршио окупацију целокупне територије арапског дела Палестине, и на њима прогласио државу. Ова одлука је била ратификована од стране Јорданског парламента 24. априла 1950. године. Арапска лига се није усудила да протестује против овакве одлуке.

У Паризу је, септембра 1951. године била одржана још једна у низу конференција на којој је било покушано да се коначно реши проблем који је још увек тињао између Израела и његових осталих арапских суседа.

Непријатељство између Израела и његових арапских суседа је било латентно присутно и у периоду после договора на Родосу. Повремено су били обнављани ситни погранични сукоби, нарочито са Сиријом. Ови сукоби и инциденти су нарочито учестали током априла и почетком маја 1951. године, када је израелска војна авијација извршила бомбардовње једног сиријског села у пограничном појасу. Сирија, подржана осталим земљама Арапске лиге, уложила је протест у Уједињеним нацијама. Уједињене нације су 17. маја 1951. године донеле резолуцију којом се Израел осуђује за инциденте.

Свој глас за резолуцију је дала и Југославија. Поводом таквог става Југославије по питању израелско-сиријског сукоба, израелски представник у Београду, Моше Ишај је уложио протестну ноту на коју му је било одговорено: “Гласали смо за резолуцију због тога што бисмо се и сами могли наћи у ситуацији да захтевамо поштовње одлука Савета безбедности, обзиром на претње информбироовских земаља.“ AMIJ, KMJ, I-3-b/357.

Изрелска страна је у потпуности била задовољна одговором и разумела овај чин Југославије, тако да су дипломатски односи остали добри.

Израелска страна је пристајала на закључење пакта о ненападању, док је арапска страна то условљавала давањем дозволе свим арапским избеглицама из претходног рата, које су постале оптерећујући елеменат за њихову привреду, да се врате натраг, у Израел. Међутим, напуштене области су већ биле насељене придошлицама из целог света, тако да, већ из тог разлога, није било могуће удовољити захтевима арапских земаља. Израел је показао добру вољу тиме што је пристајао на повратак лимитираног броја избеглица, у мери коју би његова привреда могла да поднесе, наглашавајући да управо земље Арапске лиге сносе одговорност што су се ти људи уопште нашли у положају избеглица. Тако се и ова конференција, као и многе пре ње, завршила без конкретних резултата.

Палестински егзодус с територија Израела догодио се током рата. Тај је егзодус започео након Резолуције УН у новембру 1947. године, а наставио се после датума Израелске декларације о независности у мају 1948. године, када су арапске војске напале Израел. Узроци егзодуса су контроверзни, будући да су се догађаји одвијали у жару рата, а већина извјештаја је политички мотивисана, арапски извори оптужују јеврејске снаге за усклађену терористичку кампању усмерену на уклањање палестинског становништва, а израелски одговор је указати на документоване арапске позиве становницима тог подручја да напусте домове и створе пут за арапску инвазију.

Преко 700000 Палестинаца је избегло, највише у Газу, на Западну обалу и у Либан, а око 580000 Јевреја је избегло је из арапских држава у Израел после 1948. године. После примирја 1949. године, Израел је непрестано био изложен герилским акцијама и терористичким нападима различитих палестинских групација, чија су упоришта била у суседним арапским државама.

Арапске су државе почетком 1949. године у тајности започеле разговоре с Израелом о трајном примирју. Између фебруара и јула 1949. године Израел га је склопио са свим суседним арапским земљама, али ни једна није признала право Израелу на постојање.

Тако је палестинско питање, остало да виси у ваздуху и да буде камен спотицања миру на Блиском Истоку све до данас.

Наставак следи:

РАЈ И ПАКАО ОБЕЋАНЕ ЗЕМЉЕ: “КРИЗА НА СУЕЦУ 1956.“

За израду текста коришћен текст у рукопису: Данко Боројевић, Драги Ивић, РАЈ И ПАКАО ОБЕЋАНЕ ЗЕМЉЕ, Обећана земља као вечито жариште, или: рајски врт као предворје пакла, Историјски, друштвени и културолошки осврт.

Bojan B. Dimitrijević, JNA od Staljina do NATO pakta, , 2005, Beograd,

Dr Mladenka Ivanković Institut za noviju istoriju Srbije, Nastanak Izraela. Uloga Jugoslavije u tom procesu i određivanje prema njemu.

Sveučilište u Zagrebu, Filozofski fakultet Ćorić, Matea, Diplomski rad 2021, Arapsko-izraelski ratovi od Rata za neovisnost (1948. – 1949.) do Jomkipurskog rata (1973.)

Boris Havel, ARAPSKO-IZRAELSKI SUKOB, Religija, politika i povijest Svete zemlje, Ljevak, Zagreb, travanj 2013.

Martina Ardalić i Slaven Kliček, ARAPSKO – IZRAELSKI SUKOB