Лични осврт, Пише: Данко Боројевић
Из неког мени непознатог разлога, још пре почетка рата који је вођен, деведесетих година прошлог века на овим нашим просторима, говорио сам да: „Рат води политика, политику кроје цивили, док је војска само инструмент те политике“.
Међутим, та моја мисао временом је добијала смисао. Не само због дешавања на овим нашим просторима, већ и због дешавања широм света.
А ко би рекао, да ће Јереван тако олако да поклекне и пусти свој народ у Републици Арцах на милост и немилост Азерима? Нормално нико, осим оних добро информисаних или добрих познаваоца историје уопште.
КРАТКИ ПОГЛЕД НА РЕПУБЛИКУ АРЦАХ
А ко је познавао или познаје историју, исто зна да Јерменија никада није признала постојање Нагорнокарабашке републике или Републике Арцах, још од Првог рата за Нагорно Карабах. У овој енклави у југозападном Азербејџану, између Републике Азербејџан и већинских Јермена из Нагорно Карабаха уз подршку Републике Јерменије, вођен је први рат од фебруара 1988. године до маја 1994. године. На референдуму који је одржан у Нагорно Карабаху већина гласача је гласала за припајање Јерменији, док су референдум бојкотовали азербејџански становници Нагорно Карабаха. Како се распад Совјетског Савеза приближавао, почели су све насилнији сукоби између Јермена и Азера, што је довело до етничког чишћења с обе стране.
Проглашење независности Азербејџана од Совјетског Савеза увело је овај регион у још већи конфликт. Како је Азербејџан прогласио независност од Совјетског Савеза, јерменска већина у Нагорно Карабаху гласала је да се отцепе од Азербејџана и прогласила непризнату Републику Нагорно Карабах. Чак 230.000 Јермена из Азербејџана и 800.000 Азера из Јерменије и Карабаха су расељени као резултат сукоба. Руским посредовањем потписано је примирје у мају 1994. године. Али нико није признао постојање Републике Арцах, па ни Јерменија.
Током Азерско-јерменског рата 2020. године, Азербејџан је освојио јужне делове Арцаха, укључујући и гради Шуши, други по величини град у Арцаху. За време и након рата, азерске снаге су извршиле етничко чишћење јерменског становништа у освојеним подручјима. Након потписаног примирја, јерменске снаге морале су да се повуку из подручја око Арцаха и препусте их Азербејџану.
Руски мировњаци су распоређени дуж Лачинског коридора.
Сувереност Републике Нагорно Карабах није признала ниједна суверена држава или међународна организација (укључујући и саму Јерменију).
На том простору 2015. године живело је 150.932 становника, да би већ 2021. године, тај број спао на 120.000 становника. О броју војника Републике Арцех могло се само нагађати, али се зна да је пре 2020. године, војска бројала између 18.500 и 25.000 људи.
У сваком случају, без подршке Јерменије Арцах није могао да се одбрани, као што на крају и није.
КРАЈ СТАРОГ ИЛИ ПОЧЕТАК НОВОГ РАТА
Међутим, јуче 19. септембра око поднева дошло је до новог сукоба око Нагорно Карабаха. Азери су кренули у како су је они назвали „антитерористичку операцију“. Ни прошло ни 24 часа, војска Азербејџана која је бројала око 126.000 људи овладала је отцепљеном републиком.Народ, који је остављен на цедилу од стране Републике Јерменије спас је потражио на аеродрому у Степанакерту и у бази руског мировног контингента.
Вест о предаји Нагорног Карабаха Азербејџану и пропасти непризнате Републике Арцах одјекнуло је као бомба међу локалним становништвом, које се већ окупља на локалном аеродрому.
Локалне власти су прихватиле у среду 20. септембра капитулацију и изразили спремност да се преда све наоружање, расформирају јединице и да сви напусте територију Нагорно Карабаха.
Почело је ново етничко чишћење, на тако страно просторима Кавказа.
Задатак руских мировњака биће сигурно, да разоружају поражену војску и да изврше евакуацију преосталог становништва из бивше републике.
За то време, Јереван ће оптуживати Русију за издају и слично. Јер будући да тај исти Јереван, прстом није мрднуо да заштити цивилно становништво, по њиховом тумачењу то су морали урадити Руси иако им то није у опису мировног мандата.
Међутим, кривац се увек вади на изговоре и искључиво оптужује друге за сопствену несрећу. Увек је неко други крив а не они.
Тако, да се не треба искључити ни наратив о руској кривици, то је увелико позната ствар. Увек су Руси дужни да неког бране, а да тај исти константно гледа према другима. Од Балкана до Кавказа и даље. Ништа страно на овој планети.
Да ли ће ти исти који очекују да Руси одраде њихов посао, док они удобно бораве заваљени у фотељи и за тастатуром шире мржњу, ишта добро урадити за себе? Да ли су ти исти, способни да ураде ишта, не чекајући да неко други уради њихов посао, све се бојим да нису, напротив!
А друг јерменски премијер Пашињан, сад може да пише стихове о супериорности „белих слонова“ с Кавказа и не само он. Јер, Јереван је заборавио своје Јермене ван Јерменије, још током Првог рата с Азерима. Стога не треба, да се чуди и понашање премијера и саме Владе Јерменије у ова последња 24 часа.
Решили су се проблема званог Нагорно Карабах. За то су криви Руси, јер ко ће други. Народима који нису достоји себе, увек је неко други крив, па и њихови рођаци.
Е да, а шта ћемо са територијом Азербејџана, која нема физички контакт с већим делом територије Азербејџана? Та је територија позната, као Нахичеван и налази се између Ирана и Јерменије!
Азербејџан се своје територије није одрекао, Јерменија је признаје као територију Азербејџана. Шта ћемо с њом?
Можда се ту сад умеша Иран, са својим Пасдаранима?
Све је могуће.
За све су криви Руси и кад криви нису.
А за нас с ових простора, ово мора бити наук.