Андреј Млакар
На данашњи дан 18. априла 1942. године, 16 двомоторних бомбардера Б-25 полетело са палубе носача USS Hornet и извршило први амерички ваздушни напад на Јапан. Напад је изведен само 132 дана након јапанског напада на Перл Харбор.
Бомбардовањем Перл Харбора Јапанци су желели да елиминишу Пацифичку флоту и остваре превласт на Пацифику и даљу ескпанзију на Пацифику и Азији. САД су ушле у рат са Јапаном и Немачком, али освета за изненадни напад на Хаваје постала је императив.
План који је изложио капетан Френиси Лоу да САД узврате тако што ће бомбардовати Токио чинио се немогућим и сулудим. План је предвиђао да се за то преуреде амерички бомбардери, који су требали да полете са носача авиона и изведу напад.
Стицајем неких околности војни планери пред председником Рузвелтом изложили су план, за који се он заинтересовао и дао зелено светло за његово извођење. Иначе, ваља споменути да је ова смела акција америчких пилота приказана у холивоудском блок бастеру Перл Харбор који је приказиван 2001. године.
Планери су после Рузвелтовог зеленог светла кренули да замисао постане реалност. Амерички стручњаци су се одлучили да Токио нападне шеснаест средњих бомбардера Б-25 који су били у стању да носе бомбе од једне тоне и да узлете са релативно кратке писте. У фабрици авиона у Минеаполису извршена је адаптација ових бомбардера тако што су са њих скинути сви сувишни делови, укључујући и тешке митраљезе како би могли да сваки носи још хиљаду литара више горива. Односно резерве горива су повећане на 5.200 литара са чиме је маскимални долет овог авиона био 2.800 километара. Сваки авион добио је по три бомбе од 225 килограма плус још једну запаљиву бомбу.
За ову смелу акцију искључиво су изабрани добровољци и то из 17. бомбардерске групе армијског ваздухопловства. У сваком авиону биле су петочлане посаде. Ради застрашивања јапанских ловаца на репу уместо тешких митраљеза имали су дрвене, који су префарбани у црну боју.
Летелице је на далеки пут понео носач авиона „Хорнет“ чија је дужина полетно-слетне палубе износила 246 метара што је било довољно за узлетање, али не и за повратак и слетање. То је било немогуће.
Због тога смео план предвиђао је да се носач авиона што више приближи обали Јапана, најмање око хиљаду километара, да са тог растојања полете у бомбардовање Токија и после тога се упуте ка Кини, где се налазио један амерички аеродром на територији коју нису контролисали Јапанци.
Тог 8. априла 1942 на Батанском полуострву амерички и филипински војници су капитулирали пред трупама генерала Хоме, а за то време из Перл Харбора испловила је америчка ескадра под командом адмирала Хејсија. Међу бродовима се налазио и носач авиона „Ентерпрајз“. Хиљаде морнара нису знале куда су се запутиле, осим да иду на североисток. По томе где се крећу многи су мислили да је Совјетски Савез дао зелено светло да се на Курилским оствима која су најближе Јапану изгради америчка база и аеродром за напад на Јапан.
Ујутро 12. априла 1942. већа ескадра срела се са носачем авиона „Хорнет“ на чијој палуби се налазило 16 авиона Б-25. То је било први случај у историји поморског ратовања да тако један велики авион буде укрцан на носач авиона. Бомбардерима је командовао пуковник Џејмс Дулитл. Он је израчунао да се носач авиона треба да се приближи на 700 километара и одатле крену у напад. Дан Д за почетак акције означен је 18. април.
Да би бомбардовање било фактор изненађења било је потребно да овај повелики састав што дуже остане неоткривен. Међутим, како то бива Марфијев закон је одиграо своје и један јапански патролни брод октрио је пловни састав и кренуо према њима. Већ је било касно и из страха да је посада обавестила о америчком флотном саставу наређено је полетање. Удаљеност пловног састава била је 1.300 километара од Токија.
Са носача авиона Ентерпрајз полетели су авиони који су елиминисали јапански патролни брод и још два пратећа пловила. Док су се авиони обрачунавали са патролним бродом пуковник Дулитл полетео је са носача авиона. Акција је почела 10 сати раније од предвиђеног термина и растојања које је било дуже за 300 до 600 километара од зацртаног. Да би избегли јапанске радаре и смањили опасност од противавионске артиљерије посадама бомбардера је наређено да избаце бомбе са висине од 500 метара.
С друге стране Јапанци нису очекивали никакви напад. Сматрали су да такав сценарио није могућ ни у најцрњим сновима и фактички немогућ, јер Американци немају капацитет за такво нешто.
Кад су се појавили бомбардери на небу изнад Токија, грађани су мислили да је у питању једна од серије вежби противавионске артиљерије која је почела да дејствује. Грађани су махали авионима, који су отворили бомболуке и избацили своје бомбе.
Узбуна је дата тек у 12.15 сати када су се већ на Токио сручиле запаљиве бомбе- Читав напад трајао је само 10 минута и за то време 16 бомбардера направило је велику материјалну штету на војним и индустријским објектима, погођна су складишта и индустријска постројења. Највећи део објеката страдао је у ланчаној експлозији. Авиони су наставили пут, прелетели су Источно кинеско море и покушали су да се спусте на територију под контролом Чанг Кај Шека и кинеских партизана.
Због лоших временских услова многи авиони су принудно слетели. Том приликом неки од пилота су погинули. Неколико авиона није успело да се домогне Кине и принудно су због разних оштећења слетели на територију Јапана, а један је пао у море.
Само један авион успео је да прелети и да се спусти у околини Владивостока. Амерички пилоти касније су се преко Ирана вратили у САД. Од укупно 80 пилота више од половине се вратила у САД.
Два бомбардера са комплетоном посадом која су се спустила негде у Јапану заробила је војска. Пилоти су изведени пред преки војни суд. Два поручника и један поднаредник су осуђени на смрт и обезглављени, а остали су послати у заробљеништво где је њих 10 умрло од мучења коме су били изложени, а само четворица су дочекала крај рат и капитулацију Јапана.
Радио Токио после бомбардовања упутио је преко својих сигнала радио поруку САД: „Американци имајте на уму да сваки авијатичар који се појави над империјом цара Хирохита узима улазницу за пакао. Повратне карте се не издају“.
Само бомбрадовање Токија није имао неки стратешки значај, али сам чин изненађења имао је велики психолошки и морални удар на Јапан, који је захватила екстаза због војних успеха широм Пацифика.
Међутим, Американци осокољени овом акцијом извели су и нападе на Кобе, Нагоју и Јокахаму. То јесу била симболична бомбрадовања, али је пропагандни ефекат превазишао причињену материјалну штету.
Јапанска Врховна команда до краја рата није успела да сазна како је изведен напад на Токиjо, а то нису успели да сазнају ни од оборених пилота. Адмиралили Јамамото и Тођо су сматрали да су авиони полетели са неког острва и после дуже анализе закључили су да је то могло бити једино острво Мидвеј на коме су се налазиле америчкe базе са којих је био могућ напад на Јапан.
Због тога адмирал Јамамото је затражио да се сместа прихвати његов план о наметању Американцима судбоносне битkе у централном делу Тихог океaна баш на подручју Мидвеја.