Лични осврт, Пише: Данко Боројевић
Конфузна ситиуација почетком маја 1992. године у БиХ није слутила ништа добро. У Посавини борци 1. КК ВРС припремали су се за одлучан бој против снага ХВ. У то време јединице сада већ бивше ЈНА напуштају простор БиХ, прелазећи у новостворену државну заједницу Савезна Република Југославија (СРЈ). Српска територија је расцепкана, а народ физички угрожен.
ОПЕРАЦИЈА ХРВАТСКЕ ВОЈСКЕ ЛИПАЊСКЕ ЗОРЕ
Како је 17. маја одлучено да се јединице ЈНА повуку са Дубровачког ратишта до Цавтата. Остатак резервиста са подрчја Херцеговине повлачи се унутар БиХ, остављајући велики простор непокривен.
Због пада коте Лисац код Равног 28. маја, јединице 2. батаљона Требињске бригаде напуштају положаје изнад Сланог и повлаче се према Поповом пољу. Нова линија се протезала од врхова Зечије главе, Оштрог врха те даље према Завали, селу Чешљари и коти Острог изнад Завале.
Два дана после, 30. маја снаге ХВ улазе у Равно. Исти дан ХВ улази у Кијев До и наставља даље према Бобанима.
У то време формира се Херцеговачки корпус ВРС, који преузима одбрану српског народа у источној Херцеговини (званично формиран наредбом команданта ГШ ВРС од 16. јуна 1992. године).
У јуну 1992. године хрватске снаге овладаће долином Неретве. То је позната операција хрватских снага „Липањске зоре“, која је трајала од 7. јуна до 26. јуна уз ангажовање јединица из састава ХВ, ХВО и ХОС. Снаге ХВ су 6. јуна, заузеле села Пребиловце и Клепце и исти дан их спалиле. Следећи дан 7. јун, јединице ХВ и то 1. гардијска бригада „Тигрови“ (у то време означавана као 1. А бригада или једноставно Прва професионална) и 4. гардијска бригада „Пауци“ заузимају Завалу.
Јединице ТО из Билеће 9. јуна по наредби пребацују се на ратиште код Стоца, остављајући положаје на котама Зечија глава и Оштри врх без замене.
Два дана после 11. јуна ХВ и ХВО заузимају Зечју главу и село Домановићи на Столачком ратишту. Сутрадан 12. јуна хрватске снаге заузимају Оштри врх. Хрватска војска у Столац улази 13. јуна 1992. године.
Два дана после, 15. јуна муслимани „цивили“ из села Подвележје нападају на команду Мостарске бригаде и артиљеријске положаје на Мерџан глави и Светој гори. Приликом овог подмуклог напада гине командант бригаде пуковник Пушара.
Овај напад муслимана приморао је јединице ВРС да одговоре. Због тога су снаге ВРС из рејона Чобаново поље, биле приморане да крену у заузимање Подвележја.
Хрватска војска је 21. јуна овладала целим подручјем Мостара, тако да су хрватске снаге 26. јуна са завршетком операције „Липањске зоре“, овладале целом долином реке Неретве.
ХРВАТСКА ОПЕРАЦИЈА ТИГАР
Главне хрватске ударне снаге и тај су пут чиниле 1. и 4. бригада ХВ ( тада још увек ЗНГ). Тигрови су остварили почетни продор, који је настављен успешним овладавањем Столовима, Дебелом гредом, Голим врхом, Зелениковом и Смрековом главом, након чега су избили на јужни руб Попова поља на линију Патос – Осмар – Оштро брдо – Челињак – Овча – Вранилова глава. Четврта бригада након припремног деловања хрватске авијације и артиљерије такође успева потиснути српске снаге овладавајући простором Владнице те после жестоких борби и брдом Трескавац. Истовремено „Пауци“ су овладали стратешки важним Голубовим каменом, а борбе за заузимање нових кота су настављене. Четврта није посустајала ни у борбама за Кокотову главу, а заузет је и Запланик, као и брда Мали и Велики Планик. Продором у Орах пресечена је одступница српским снагама у околини Дубровника, након чега су те снаге биле присиљене на повлачење према Влаштици и иза ње. Бригада је завршила операцију на линији Срњак – Орах – Вукош, а затим је уследела фаза активне одбране.
Уз 1. и 4. бригаду, у операцији су суделовале и снаге 2. бригаде ХВ/ЗНГ, које су биле ангажоване на правцу напада према Влаштици и Иваници, док је Бојна Зрински била укључена у борбама за Голубов камен. Остале хрватске снаге примарно су имале задатак одбране достигнутих линија и нових положаја.
Већ крајем маја и почетком јуна 1992. године на Дубровачко-херцеговачком ратишту у делу према Требињу дејствовала су два авиона МиГ-21бис из састава РВ Хрватске, по положајима Војске Републике Српске (ВРС).
У операцији Тигар суделовала су два борбена авиона МиГ-21, која су деловала по српским положајима. Било је то и прво борбено деловање хрватских авиона у рату.
Операција ХВ Тигар трајала је од 1. до 13. јула 1992. године.
Хрватске снаге су 5. јуна заузеле погранично село Иваница шест километара од Дубровника. У то време српске снаге имају великих проблема приликом мобилизације у Требињу, иако је град био непосредно угрожен.
Други моторизовани батаљон из састава Невесињске бригаде ВРС 9. јула 1992. године, заузима комплетан плато Подвележја и избија на положаје на Светој Гори и Мерџан глави. Борбе у Подвележју вођене су од 15. јуна до 9. јула и предстаљају по броју људских губитака највећи пораз ХВО у Херцеговини.
Већ 12. и 13. јула хрватске снаге састављене од специјалне јединице „Црне мамбе“ из састава 2. гардијске бригаде „Громови“, заједно са 4. гардијском бригадом „Пауци“ нападају доминантне врхове на коти Влаштица. Јединице ХК ВРС успешно одолевају нападу хрватских снага.
Дана 13. јула хрватске снаге заузимају Чулу брдо у близини села Хум. Исти дан јединице ХК ВРС покушале су заузети град Столац, али покушај није успео.
ХРВАТСКА ОПЕРАЦИЈА ОСЛОБОЂЕНА ЗЕМЉА
Хрватске снаге су наставиле напредовања према рубним деловима Попова поља истовремено су заустављале протуудара ХК ВРС. Операција заправо укључује низ акција хрватских снага које су се углавном одвијале на простору Бобана. Нападна
деловања предводиле су снаге 1. и 4. бригаде, које су заједно с осталим хрватским снагама настојале овладати новим доминантним положајима. Тако је 1. бригада с осталим снагама овладала врховима Висока глава – Илијино брдо – Лисник те ослободила Градину, Зелениковац и јужне падине Стрмичких брда.
Нове помаке остварила је и 4. бригада, након чега је успоставила линију одбране Лушница – Осмар – Оштро брдо – Град – Копиљ брдо. Уследила је фаза активне одбране и заустављања непријатељских противудара те успостављање нових повољнијих тактичких положаја за нова напредовања.
Тако је 1. бригада заједно с другим јединицама овладала котама Равањ, Пјешивац, Безимени вис, Градина, Стрмичко брдо и деловима на Келину осоју.
НАСТАВАК БОРБИ, ПОВЛАЧЕЊЕ ИЗ ЦАВТАТА
Хрватске снаге 26. августа 1992. године покрећу операцију „Барбара“. Нападнути су положаји ХК ВРС, Зелиновац, Келино осоје и Стрмичка брда.
Јединице ВРС успевају да одбију противничке нападе. Поновни напад на наведене положаје ВРС поновиће се и 7. септембра, али линије одбране нису пробијене.
Последњи покушај хрватских снага да се разбију јединице 2. моторизованог батаљона на правцу Пољице – Седлари десиће се 15. септембра 1992. године. У рејону Житног дола изнад села Седлари откривена је већа група хрватских снага где је разбијена и уништена. После пуних месец дана ХВ одустаје од напада у правцу Пољица и прелази у одбрану на достигнутим линијама.
Дана 24. септембра потписан је споразум о повлачењу ВЈ из Цавтата. Споразум су потписали генерал ВЈ Павле Стругар, генерал ХВ Јанко Бобетко и испред Европске мисије генерал Дејвид Кренстон.
На основу овог споразума, у Женеви је 30. септембра 1992. године потписан договор Ћосић – Туђман о повлачењу ВЈ из Цавтата.
Почетком октобра 1992. године снаге ВРС су потисли јединице АБиХ са Тјентишта, чиме је комуникација Гацко – Фоча стављена под контролу ВРС.
Дана 20. октобра 1992. године јединице ВЈ врше повлачење из Цавтата у складу са потписаним договором.
СИТУАЦИЈА УОЧИ ПРВЕ МИТРОВДАНСКЕ ОФАНЗИВЕ
Током септембра и октобра 1992. године, хрватске снаге врше ужурбано довлачење свежих пешадијских, оклопних и артиљеријских јединица.
Процјењује се да је однос снага у том моменту био 10:1 у корист ХВ, ХВО и ХОС. Специјално су довучене: јединица за специјалне намене Лудвиг Павловић, јединица Анте Бушић, АТЈ, широкобријешка кажњеничка чета, „Црне мамбе“, хрватска Херцеговачка бригада и мостарске бригаде. Било је јасно да се нешто припрема.
Дана 22. октобра 1992. године отпочиње хрватска операција „Влаштица“. Прва А бригада ХВ „Тигрови“ напада положаје Требињске бригаде из правца Цавтата према селу Главска. На положаје ВРС из правца Дубровачке Жупе и Ивањице према положајима ВРС Малаштица, Попрж до, Дријен, Илијина глава напада 163. бригада ХВ из Дубровник, помогнута са тенковима из 2. гардијске бригаде „Громови“. Док 4. гардијска бригада „Пауци“ заједно са 3. бојном из Имотског напада од правца Ивањице, коте Вукоша и села Ораха положаје ВРС у правцу коте Влаштица и села Бобовишти. Све правце напада брани 3. батаљон Требињске бригаде.
Дана 23. октобра, хрватске снаге заузимају село Главска и коту Малаштица, те напредују према селу Рупни до. Исти дан ХВ покушава пробој уз подршку тенкова и оклопних трансопортера, од правца Ивањице магистралним путем према Попрж долу и Дријену у рејону Влаштица. Српска војска је све нападе успешно зауставила.
Већ следећег дана 24. октобра хрватске снаге заузимају село Рупни до и разбијају бок јединицама ВРС, које се због тога повлаче у правцу Бувавца и организују одбрану, на овој малој али врло битној коти у рејону Влаштица. На Влаштици јединице ХК ВРС успешно одбијају напад хрватске пешадије. Исти дан Гатачка бригада ВРС заузима положаје према Ивановом крсту код села Пољице и ту остаје до комплетирања 5. батаљона Требињске бригаде. У 23:00 часа наредбом ГС ХВ прекидају се сви напади у рејону брда Влаштица.
У 05:00 часова 25. октобра по наредби команде ВРС напуштају се положаји на Влаштици. Истог дана у послеподневним сатима последње јединице напуштају положаје на Дријену и Бувавцу.
Сутрадан 26. октобра ХВ је овладала планином Влаштица, где 163. бригада ХВ прелази у активну одбрану и ту остаје све до јануара 1996. године, кад положаје предаје јединицама ХВО.
Исти дан доласком Гатачке бригаде ВРС на Тјентиште, где се сусреће са Фочанском бригадом ВРС стабилизује се Требињско ратиште.
ПРВА МИТРОВДАНСКА БРИГАДА
У раним часовима 8. новембра 1992. године отпочиње хрватска операција „Бура“ којом јединице ХВ, ХВО и АБиХ покрећу напад на положаје Невесињске и Билећке бригаде ВРС. Баш због тога што је операција покренута на српски православни празник Митровдан, сама операција код Срба је и позната као „Прва Митровданска офанзива“.
Офанзива хрватских снага и АБиХ отпочела је ураганска ватра из свих артиљеријских оруђа. Вишецевни ракетни бацачи, далекометни топови, хаубице, минобацачи од 60, 82 и 120 мм, као да је експлодирао вулкан. Артиљерија је деловала из правца Буне, аеродрома Мостар, Козице, Гораната и Благаја. Артиљеријска припрема за напад трајала је више од шест сати. Након артиљеријске припреме кренуо је пешадијски напад фронтално и напад убачених диверзаната. Нападало се из неколико праваца Благај – Врањевићи – Камена, Благај – Рабина, Залик – Шиповац те Бијело поље – Земље.
Током самог артиљеријског напада већина бораца је била кући (славећи крсну славу Свети великомученик Димитрије или Митровдан), а они што су били на првим линијама били су заштићени и добро укопани. Те су тако избегнуте веће жртве код браниоца. Борци који су славили, прекинули су прославу и кренули су у испомоћ својим саборцима на линији одбране.
Најжешће борбе биле су на чувеној коти 690 – Шћепан Крст. Тај положај држали су припадници Невесињске бригаде. На њих су кренули специјалци из јединице „Лудвиг Павловић“ заповједника Божана Шимовића који је и погинуо на тој коти истог дана нагазивши на мину.
Напад је успешно одбијен после пет дана жестоких борби. Једна је од највећих битака Херцеговачког корпуса. Однос снага је био десет према један, артиљеријска припрема је била жестока, трајала је пуних шест сати. Међутим, управо то што је био Митровдан и што су редови Невесињске бригаде били проређени показало се као срећна околност, јер су избегнути велики губици у том првом удару.
Погинула су 42 борца Невесињске бригаде и преко 350 је рањено. Губици непријатења ни до данас нису познати или нису званично потврђени.
За израду текста коришћена је следећа литература:
Данко Боројевић, Драги Ивић, Војска Републике Српске, 12. мај 1992. године – 31. децембар 2005. године, СРВЧ, Београд, 2014.
Marinko Karačić, Abeceda oslobađanja juga hrvatske i deblokade Dubrovnika, Broj 642, Reportaža 28.10.2021