Конверзија стратешких нуклеарних подморница од носача интерконтинеталних балистичких ракета (SSBN) у носаче крстарећих ракета (SSGN) није нова. Уследила је у другој половини 1990 тих када је Хладни рат завршен и када су пред америчком морнарицом појавиле нове претње. Од почетка 1990-тих Морнарица САД се интензивно бавила трагањем за оперативним захтевима и одговорима на нове изазове, односно да реакција снага буде бржа и ефикаснија.
Подморнице од када су развијене и почеле да улазе у Ратне морнарице света показеле су се као ефикасни борбени системи како у 20. тако и у 21. веку. Данашње какратеришу велике могућности, низак ниво откривања, да се крије у дубинама океана.
Доношење нове стратешке доктрине Sea Power 21 (Морска моћ 21) коју чине три елемента: морски удар, морски штит и морске базе, Управо ова доктрина предвиђала је све значајнију улогу подморница у оквиру које су примат добиле нападне нуклеарне подморнице класе Вирџинија.
У оквиру „Морске моћи 21“ и стратешке нуекларне подморнице класе „Охајо“ добиле су важну улогу. Наиме, том доктрином предвиђала се њихова конверзија, прво као транспортно-логистичких платформи за танспорт подводних и ваздушних платформи без људске посаде и употреба крстарећих ракета и напредних борбених система.
После окончања Хладног рата Морнарица САД постепено је почела да смањује број подморница. Те 2004. године број оперативних подморница је био 71, од чега 53 су биле нападно нуклеарне, а само 18 стратешке нуклеарне подморнице. Број је касније повећан са уласком нападно нуклеарних подморница класе Вирџинија.
Посебно стање било је критично у стратешким нукеларним подморницама. Шест је већ тада био одлучено да буду отписане и исечене. Међутим, та одлука је промењена захваљујући новим околностима на морима и масовној употреби крстарећих ракета за ударе са мора. Зато је била донета одлука да је време да се управо подморнице класе Охајо конвертују у носаче крстарећих ракета BGM-109 TOMOHAWK.
У питању су биле четири подморнице и то најстарије из класе Охајо: USS Ohio SSBN 726; USS Micihigan SSBN 727; USS Florida SSBN 728 и USS Georgia SSBN 729.
Идеја упркос скептицизму неких морнаричких стручњака је била одобрена.
Главни зататак била је конверзија такетних силоса за интерконтинеталне балистичке ракете у лансере за крстареће ракете Томохавк. Наиме у сваки цилинар ракетни а има их 22 од 24 могло је да стане по 7 крстарећих ракета.
Посао је добила компанија General Dynamics Electric-Boat, који су конструисали и изградили ову класу нападних нуклеарних подморница. Уговор је потписан 2002 године и вредан је био 443 милиона долара, са којим се горепоменута компанија обавезала да за четири године припреми решења за потребне борбене системе и технологију за конверзију четири америчке стратешке подморнице. Осим наоружања уговор је предвиђао и замену нуклеарног горива.Посао се комплетно обавио у бродоградилишту Норфолк, а прва подморница која је конвертована USS Ohio SSBN 726 ушла је поново оперативна у састав подморничарске флоте морнарице САД 2007 године. Размак између уласка сваке подморнице у оперативну употребу био је између 6 и 8 месеци.
Кључан детањ конверзије било је уклањање интерконтитанталне балистичке ракете типа Тридент и конверзија лансера у носаче подводних крстарећих ракета BGM-109 TOMOHAWK. Посао који је био склопљен вредан је био 34 милиона.
Међутим, нису сви силоси претворени у носаче. Лансери 1 и 2 који се налазе одмах иза командног моста претворени су у улазно-излазну комору за потребе припадника Специјалних једница морнарице САД, али и копнене војске и ратног ваздухопловства. Комере омогућавају улазак и напуштање подморнице одједном за две групе припадника специјалних јединица и то по 5 припадника. Из њих улазе у суви док, који је причвршћен на труп подморнице, а у њему се налазе подводан или средства за надувавање површинска пловила за превоз припадника специјалних снага.
Преостали ракетни силоси њих 22 (бројеви 3 до 24) су конвертовани тако да је у њих смештен ракетни модул MAC са седам крстарећих ракета BGM-109 TOMOHAWK ( тежина 1.225 кг; дужина 10,36, пречник: 1,9 м).
Од додатног наоружања подморнице су сачувале на прамцу четири торпедне цеви
Проста рачуница каже да свака од четири конвертоване стратешке нуклeарне подморнице класе Охајо у носаче крстарећих ракета може да носи одједном 154 крстареће ракете. Иначе нападне нукеларне подморнице класе Los Angeles, Sea Wolf и Virginia могу да носе само по 12 крстарећих ракета BGM-109 TOMOHAWK.
То говори само по себи колику убојну моћ имају ове подмронице у случају да само једна испали сву салву крстарећих ракета одједном, што је много више него што може УГН-а.
Такође што се тиче интензивних спецојалних операција предвиђено је постављање додатних сувих докова, модула нас силосима од броја 3 до 10 са чиме се обезбеђује додатни простор за опрему специјалаца и њихово искрцавање. У класичним условима број припадника специјалних једница који је укрцан на подморницу износи 66, а накнадном конверзијом износи 102 припадника.
У случају додатног укрцавања припадника специјалних једница број ракета се смањује на 98.
Такође осим у наоружању унутар подомрнице такође су врешене одређене припреме да се побољшају радни и смештајни капацитети како посади тако и укрцаним припадницима специјалних једница. Тако је за одржавање тренаже и оспобољености подоморница добила и ласерско стрелиште.
Укупни трошкови конверзије са свим уградњама износили су 3, 9 милијарди долара и ли просечно по подморници 975 милиона.
На конвертованим подморницама остале су ознаке посаде „плава“ и „златна“ које се током пловидбе мењају.
Две подморнице су тако добиле матичну базу у пацифичкој, а две у Атланској флоти Морнарице САД.
USS Ohio SSBN 726; USS Micihigan SSBN 727 у бази Bangor -Washington i USS Florida SSBN 728 и USS Georgia SSBN 729 у бази Kings Bay -Georgia.
Како је превиђеном оперативним планом 65 посто расположивог времена провешће на мору.