Трка тенкова М-84АБ и америчког Абрамса је прича о којој сви све знају, а заправо скоро нико ништа и не зна или погрешно шта се све и свашта причало на појединим телевизијама, од учесника до организатора.
Митови, басне, легенде и бајке о томе круже и даље. О томе је једини директно говорио тенковски стручњак Владимир Ивановић, кога знају сви они који треба да га знају. Познат од Кине, преко Пакистана и Ирана до Кувајта. Неки га сматрају живом енциклопедијом с обзиром да зна у душу сваки преостали М-84 од Словеније до Србије.
Захваљујући дозволи Владимира Ивановића реконструисаћu причу која заслужује више да се о њој напише књига него новинарски чланак. Кад се помене Абрамс крећу оде радости, а М-84 пљувачина, посебно из „сусједства“. Како је заправо дошло до трке између тенкова М-1 Абрамс тад је имао још топ калибра 105 мм и нашег М-84АБ, па да кренемо, заправо Владимир Ивановић ће то много боље да исприча:
„Шестог фебруара 1991 су нам бродом стигли тенкови из Југославије у луку Џеда. Након неколико дана деконзервације тенкова које смо радили у Џеди део екипе, моја маленкост, Звонимир Баретић, Данко Мартиновић и наш возач, обезбеђење, Кувајћанин Хамуд Сагири смо кренули попреко Саудијске Арабије према фронту, према Кувајту. Ишли смо преко Меке, па смо спавали у граду Бураида. Ту смо једва живу главу извукли. Спавали смо у кући од стрица овога Кувајћанина. Ујутру око пет, шест сати ја кренуо у WЦ, нека госпођа мете ту двориште, ја јој рекао „Добро јутро“, а она почела да вришти. Вришти као луда, а ја се препао. Излетели чланови породице, носе сабље, пушке, калашњикове итд. Ја немам појма о чему се ради. А она вришти јер сам јој видео лице. Осрамоћена је. Једино решење је да се оженим са њом. Након неколико минута смо ускочили у ауто и побегли. То вече смо дошли у највећи савезнички логор у Саудијској Арабији, ККМЦ, око седамдесет километа далеко од границе са Кувајтом. У близини Хафр Ал Батима.Други део екипе је дан пре нас кренуо на фронт са тенковима који су били на вучним возовима, тегљачима. Жељко Младар, Горан Пријић и Љубан Бекић. У близини Хафр Ал Батима су среку конвој ових наших тенкова М84АБ и конвој америчких Абрамса. И негде близу нашег логора у Саудијској Арабији, поред Хафр Ал Батима, близу границе са Кувајтом, један од тегљача у конвоју је пукао, пукла му је шасија, и тада је мој пријатељ Љубан Бекић скинуо тај тенк са те пукнуте шасије да би га пребацио на резервни тегљач. У том тренутку је наишао конвој тенкова Абрамс које је предводио тадашњи пуковник Ибрахим Хабиб, каснији генерал кувајтске војске. Ибрахим је тражио да се тркају наш М84АБ и Абрамс.У трци се тркао тенк М84 који је приликом утовара у луци Џеда спао са приколице. Тад су тенк на приколицу наводили неки Јеменци. Након тога тенк су на приколицу наводили наши. Горан Пријић из Ђуре Ђаковиће наводио је Љубана Бекића.
Љубан Бекић је ушао у тај тенк и оставио далеко иза себе тенк Абрамс. Резултати ове трке тенкова су ушли у историју и у легенду о тенку М84.
Увече, 13.02.1991 године долазе у ККМЦ. Гладни, исцрпљени и језиво уморни. Нису ништа јели, јер су Саудијци возили храну са собом, тј, на вучним возовима, на приколицама су возили живе овце, увече кад стану негде закољу овцу, очисте је на неки свој начин, без воде, испеку и поједу. Ова тројица нису то могла јести, те неколико дана нису ништа јели.
Иначе наредног дана 14. фебруара се Љубан вратио у Џеду са конвојем по другу туру тенкова. У хотелу Црвено море, где смо били некад смештени, среће Мирослава Лазанског који се шверцовао под нашом екипом, те му је испричао како је у трци тенкова победио тенк Абрамс. Иначе новинарима је било забрањено да иду ван градова, а све информације су добијали у прес центрима. Сутрадан Лазански у Политици објављује чланак како је М84АБ победио у трци тенкова. Бекић се враћа из Џеде назад у ККМЦ са новом туром тенкова“ испричао је у даху Владимир Ивановић трку М-84АБ и тенка Абрамс.
Кад смо ушли у Кувајт, након неколико дана, Љубан је претрпео тешку повреду. Дана 14.03.1991 године у Кувајт су долетели Будимир Лончар, амбасадор СФРЈ и у његовој пратњи је био Етхем Пашић, тадашњи преводилац за арапски (преводилац за фарси и хебрејски), а каснији амбасадор БиХ у Кувајту, Етхем је у разговору са тадашњим конзулом СФРЈ у Кувајту, Даком Остојићем сазнао да је Љубан Бекић тешко повређен, те су спаковали сами његове ствари у хотелу, те однели до авиона, те су Љубана Бекића, замотаног и угипсаног, транспортовали у Београд.
Љубан Бекић живи у селу Ашања поред Сурчина, Дако Остојић живи у Новом Београду, а Владимир Ивановић живи у Бања Луци и ради у Радио телевизији Републике Српске.
Напомена: Аутор текста се захваљује Владимиру Ивановићу на уступљеном материјалу и фотографијама