Потреба да се замени фамилија застарелих тенкова М-48 и М-60 новим и модернијим тенком натерала је Американце да крену у нов пројекат, али не самостално него са Немцима са којима су договорили заједничку производњу тенка под ознаком М70 Американци и КПз70 Немци.
Иако је заједничка студија порпилично одмакла, дошло је до разлаза и две стране су одустале о заједничког порјекта. Немци су наставили развој под ознаком КПз70 који је касније добио назив Леопард 2, а амерички пројеакт ХМ-1, који је у серијској производњи добио назив М1 Абрамс.
Американци су конструкторима поставили у пројектовању строге захтеве које су поунате као „великих шест“ шта се очекивало од новог тенка: 1. смањење силуете и обезбеђивање повољне масе; 2. повећање веће ватрене моћи уградњом савршеног система за управљање ватром и квалитетног топа; 3. постављањем боље оклопне заштите која у случају поготка тенка обезбеђује тенку опстанак на бојном пољу; 4. стварањем повољних услова за живот и рад посаде у свим условима; 5. обезбеђивање простора за смештај веће количине мунуције и 6. опремање тенка свим неопходним алатима.
Посао је поверен фирмама: Defense Division“ i „Chrysler Defence“ које су направиле два прототипа различитих карактеристика.
Chrysler Defence је 1972. почео развој тенка ХМ-1 и он се највише уклопио у ових „великих шест“ захтева. Конструкција је завршена 1978, а две године касније Корпус морнаричке пешадије и Копненој војсци САД пристигли су први тенкови, из којих је касније настала широка палета модернизваних тенкова М1А1.
Корпус Морнаричке пешадије и Копнена војска заједно имају око 6.800 тенкова М1 Арбамс. Сам тенк доживео је 18 различитих модификација, две земље га производе по лиценци, а у Европи ове тенкове у својим редовима имаће Пољска и Румунија.
Неки стручњаци тенк М1 Абрамс дефинишу као тенк треће послератне генерације.
Унутрашњи распоред тенка је класичан: напред се налази управљачко одељење са возачем у средини, који је смештен у необичном полулежећем положају, на средини тенка је постављена купола са борбеним одељењем командир, нишанџија и послужилац, док се иза налази моторно трансмисионо одељење.
У почетку основно наоружање тенка М-1 Абрамс био је топ калибра 105 мм М68Е1 са изолучене цеви, са стабилизацијом у обе равни вертикално и хоризонтално са борбеним комплетом од 55 граната подкалибарни APDS-T и APFSDS-T, кумулативних HEAT, распрскавајућих противоклопних HESH/HE и димних (WP) код којих је пробојност различита од 120 до 540 мм. Почетна брзина граната је 1.500 м/с, а са брисаног простора са дометом 2.000 м. Подкалибарни пројектили су имали језгор од осиромашеног уранијума.
Модернизоване верзије после Операције Пустињска олуја добиле су топ калибра 120 мм М256 глатке цеви што је захтевало и одређене модификације на тенку. Наиме проширена је купола и обруч око лежишта, постављен је нови штит топа, уградили су преграде између посаде и нише где су смештене тенковске гранате, побољшана је оклопна заштита, уграђени уређаји за НХБ заштиту и противпожарну што је довело до повећање тежине тенка на 57,1 тону.
Помоћно наоружање на тенку Абрамс чине два митраљеза калибра 7,62мм. Један је спрегнут са топом, а други се налази на турели командира, као и митраљез калибра 12,7 мм. На бочним странама куполе постављени су бацачи димних кутија два пута по шест комада. Иначе борбени комплет митраљеза 7,62 мм износи 8.800 комада, а за калибра 12,7 мм 900 комада.
Систем за управљање ватром обухвата осматрачко-нишанске справе командира и нишанџије, електронски дигитални балистички рачунар, ласерски даљиномер и метео сензор.
Ласерски даљиномер је фирме Rugers. Балистички рачунар прерачунава потребне елементе, даљину до циља што се приказује на екранима командира и нишанџије. Термовизијски уређаји обезбеђују детекцију циљева до 4.000 м, идентификацију до 2.000м. Ласерски даљиномер мери даљину и по ноћи јер је усклађен са функцијом термовизијског канала.
Балистички рачунар ХМ-21 обухвата електорнску јединицу, пријемник података и пано за проверу. Захваљујући Систему за управљање ватром и стабилизацији топа и уз помоћ нишанских справа одступање нишанске ливије приликом гађања на циљ у покрету на 2.000 м је од 0,6 до 0,9м.
Командир у куполи има шест перископа који покривају видно поље у скетору од 360 степени. Главна нишанска справа AN VVG-2 је интегрисана са теромовозијом и делује на пасивном и активном термовозијском каналу. Помоћна нишанска спава делује на дневном каналу. Командни блок за усмеравање и лансирање је у облику ручке, а приоритет пуцања има командир.
Главна нишанска справа нишанџије у сектору је 360 степени је дневно-ноћног типа и делује у пасивном термовозијском каналу, интегрисана је са ласерским даљиномером и рачунаром СУВ. Ласерски даљиномер мери даљину од 200 до 8000 м са прецизношћу+/-5 м. Нишанџија има и пасивну мерну справу телескопског типа са дневним каналом. Возач има три перископа за осматрање, бочни перископ је окренут за осматрање позади, због широког угла осматрања. Средњи перископ је замњив са пасивним перископом и појачивачем друге генерације за ноћно осматрање и вожњу. Идентични перископ има и пунилац топа на тенку.
Погон тенк је гасна турбина AGS-1.500 јачине 119kW. Мотор је вишегоривни и тек са њим може да достигне брзину од 72 км/х. Аутономија кретања тенка је 500 км са брзином од 32 км/х које достиже за 6,2 секунде. Мотор је интегрисан ја хидродинамичком трансмисијом у блоку Х-1000-3Б, мењач и справа ѕа управљање су здружени у јединствену кинематичку целину са хидродинамичким преносом у главном погону и хидростатичком преносником у помоћном погону. Мењач има три степена преноса и пет склопова 4+2, а пребацивање протиче без прекида дотока снаге.
Систем вешања је торзијски са ротацијским амортизерима на 1, 2, и 7 подпорном точку и омогућава лагано кретање по неравном терену. Лењивци су спера, а на бочним страбнама су по два точка носачи гусеница, који су лакши и израђени од лаких материјала. Чланци гусеница имају гумене облоге.
Оклоно тело тенка направљено је од варених панцирних плоча, док је са стране постављен вишеслојни оклоп. Вишерсолојни оклоп постављен је и на чеоне плоче куполе. Еквивалент оклопне заштите је преко 600 мм хомогеног челика. Бочне стране и задњи део тенка су ојачани панцирним полочама. Дно тенка је на предњем делу двоструко због заштите од противтенковских мина.
Једна од битинијих прича када се говори о оклопној заштитит тенка је и о оклопу од осиромашеног уранијума. На раним серијама тенкова Абрамс до 1984. године није било таквог додатног оклопа. Први званични наступ тенкова М1 Абрамс са оклопом од осиромашеног уранијума догодио се 1988, када је америчка војска увела верзију Абрамса М1A1 HA ( HA је ознака Heavy armor- тешки оклоп). То возило је добило нови оклоп са употребом од осиромашеног уранијума. Јавнодоступних података о еквивалнту отпорности тога оклопа нема, наведени су приближни подаци, који су непоуздани и струка мисли да су пуни претеривања.
Друга генерација додатног оклопа од осиромашеног уранијума појавила се на верзији М1А2 која се налази у оперативној употреби од 1992. године. Трећа генерација оклопа од осиромашеног уранијума појавила се 1999 и постала је стандардан опрема на верзији тенка М1 А2 SEP (Sуstem enhancment package-improved system package) и њихових даљих модификација.
Једна од тренутно најважнијих модификација абрамса је верзија SEP (System Enharment Package) која је настала 1999 када је уграђен уређај за командира и нишанџију команди систем FBCB2 и камере 2. генерације. Уследлила је модификација SEP 2 која је настала 2008 када су у тенк уградили нове екране за праћење тактичке ситуације , затим нишанску справу ца електрооптичким и ИЦ каналом, увели систем унушташњих веза. надоградили командирову борбену једницу CROWS II.
Верзија SEP 3 добила је оклоп треће генерације.
Верзија M1A2 SEPv4 Додатна побољшања ће укључивати напредне метеоролошке сензоре, пријемнике за ласерско упозорење/детекцију, бацаче димних граната и интеграцију новог КСМ1147 напредног вишенаменске гранате калибра 120мм.
Негативна искуства из употребе тенкова у урбаним подручјима у Ираку и Авганистану натерала је Американце да направе TUSK (Tanuk Urban Survival Kit) комплет за преживљаваље тенка у урбаним подручјима са којима је повећана отпорност тенкова на противоклопне ракете. На боковима учвршћен је реактивни оклоп, а на задњој страни решетке, које штите пред бојевим главама РПГ. Митраљез на куполи је добио штитник, а уместо митраљеза поставњена је и даљински управњива борбена станица. На спољној страни поставњен је и телефон преко кога комуницира пешадија са посадом тенка.
Американци имају у употреби 1.600 тенкова верзије М1А2 SEP 2 и 390 једница SEP 3, док се у складиштима налазе 3.450 верзија М1А2 и М1А1 са уранијумским оклопм.
Осим САД тенкове Абрамс у свом наоружању имају: Аустралија 59 комада верзија М1А1; Египат 1.360 М1А1; Ирак 321 М1А1; Кувајт 218 М1А12, Саудисјка Арабија 373 М1А2С, Mарко 221 M1A1; Пољска 336 М1А1 и М1А2 (у току набавка) Румунија 53 тенка, a 31 тенкова добиће и Украјина.
Тактичко технички подаци за тенк Абрамс
Маса 62,5-75,5 тона
Посада 4 члана
Димензије: дужина 7,93 м, ширина 3,66 м, висина 2,43 м
Мотор: Гасна турбина
Аутономија: 465 км
Наоружање. топ 120 мм