Лични осврт, Пише Данко Боројевић
Не каже се узалуд, да је истина у почетку болна али пожељна и далекосежно лековита.
Нећу улазити, у данашње тумачење блиске нам прошлости, о томе ко је кога издао и слично. Заморно је, а и непотребно јер многи већ одавно имају изграђене ставове и они не могу да схвате истину, ма колико она била болна.
Република Хрватска као држава данас постоји, и ту нема поговора. А исто тако видљиво је голим оком, да простор који је Хрватска у „Олуји“ вратила у свој уставно-правни поредак 1995. године и данас је ненастањен или слабо настањен. Међутим, није Хрватска само на том простору остала празна, остала је и у Славонији па и Далмацији.
Међутим, није то проблем само Хрватске данас, и комплета простор СФРЈ је испражњен. Вратили смо се на број становника, који је имала Краљевина Југославија уочи Другог светског рата и још се овај простор празни.
Него да прескочимо то и пређемо на „причу“ на задату тему.
Како се Хрватска наоружавала? Па делом набављала је лако наоружање из иностранства, међутим, већи део наоружања је преузела од бивше ЈНА по заузимању касарни заједничке нам војске. У Хрватској је то заузимање касарни ЈНА познато као „Рат за војарне“. А операција за заузимање касарни почела је 14/15. септембар 1991. године.
Освајање касарни (vojarni) имало је пресудан значај за одбрану Хрватске (или сецесију, зависно с чије тачке гледишта), јер је освојено (отето) више од 230 тенкова, 150 оклопних транспортера, 18 различитих бродова, 400 већих артиљеријских оруђа, 180.000 пушака, огромна количина муниције и друга војна опрема, укупне вједност у износу од 700 милиона америчких долара.
Хрватска је своју назависност од СФРЈ прогласила 8. октобра 1991. године. Прва држава која је признала Хрватску била је Украјина, која је то учинила 11. децембра 1991. године. Три дана после, 14. децембра 1991. године, Хрватску је признала и Летонија. Русија је признала Хрватску 17. фебруара 1992. године, док су САД Хрватску признале 7. априла 1992. године.
Део наоружања Хрватска је набавила из Румуније, пре свега њихове самоходне вишецевне бацаче ракета АПР-40 (APR-40) калибра 122 мм, док су из Аргентине стигли топови Цитер 155 мм Л-33 (CITER Cañón 155 mm L 33 Modelo Argentino) калибра 155 мм.
Док је наоружање КоВ било углавном из „ратног плена“ одузетог од ЈНА и нешто набављено у иностранству, прича о набавци технике за Ратно ваздухопловство Хрватске, доста је занимљивија.
НАБАВКА ВАЗДУХОПЛОВА И СТРУКТУРА РВ И ПВО ХРВАТСКЕ У РАТУ
Озбиљнију набавку ваздухоплова за потребе свог ваздухопловства, Хрватска отпочиње крајем 1992. године. Тад почињу испоруке хеликоптера Ми-8Т и Ми-8П/ПС. Ескадриле базиране на аеродромима Лучко и Дивуље прве хеликоптере тог типа примиле су крајем 1992. године.
Поред „Старе фрајле“ која вуче корене из ЈНА, од словачког авиопревозника Слов Ер (Slov Air) набављена су два хеликоптера (1 Ми-8П и 1 Ми-8Т), из совјетског Аерофлота набављена су два хеликоптера Ми-8Т, док је из пољског Аеропола (Aeropol) набављен један хеликоптер Ми-8ПС. У операцији „Масленица“ која је вођена од 6. до 27. јануара 1993. године, ови хеликоптери превозили су хрватске снаге на положаје које су биле угрожене од стране Српске Војске Крајине (СВК). Велики број летова изведен је у акцијама подршке регуларним снагама ХВ и Хрватског вијећа обране (ХВО) у средњој Босни током 1993. године.
Током 1993. године и поред ембарга на испоруку наоружања од стране УН, који се односио на целокупан простор бивше СФРЈ, интензивирана је набавка борбених средстава и војне опреме за ХВ. Набављени су побољшани хеликоптери Ми-8МТВ-1 за потребе ХРВ. РВ и ПВО Хрватске и МУП Хрватске су у свом саставу једно време имали 28 хеликоптера Ми-8С, Ми-8П, Ми-8ПС, Ми-8Т, Ми-8МТВ-1:
Х-101 (H-101) „Стара фрајла“ сер. бр. 10989 (бивши ЈРВ 12271) заробљен код Петриње 22. септембра 1991. године повучен из наоружања 1999. године (Ми-8Т),
Х-102 сер. бр. 10826 (бивши 9A-HAA, бивши OK-DXN Slov Air) повучен 1999. године (Ми-8П),
Х-103 сер. бр. 10824 (бивши 9A-HAB, бивши OK-DXN Slov Air) коришћен од стране МУП РХ, повучен 1993. године (Ми-8Т),
Х-104 ,,Свети Никола“ сер. бр. 99254291 (бивши 9A-HHH, бивши Аерофлот РА-25775), сада Х-274 (Ми-8Т),
Х-105 сер. бр. 992542272 (бивши 9A-HIH, бивши Аерофлот РА-25774), сада Х-275 (Ми-8Т),
Х-106 сер. бр. 10662 (бивши 9A-HAE, бивши Aeropol SP-SZR) бивша салоника, сада Х-276 (Ми-8ПС-11),
Х-151 сер. бр. 9733418 био у саставу Мјешовитог хеликоптерског (зракопловног) ескадрона 1. Хрватског гардијског здруга, повучен 1999. године, изложен у Земунику (Ми-8Т),
Х-201 сер. бр. 95969 бивши хеликоптер Аерофлота без регистрације (Ми-8МТВ-1),
Х-202 сер. бр. 95968 бивши Аерофлот СССР-95968 (Ми-8МТВ-1),
Х-203 „Свети Влахо“ сер. бр. 95967 бивши Аерофлот СССР-95967 (Ми-8МТВ-1),
Х-204 ,,Свети Дује“ сер. бр. 95837 у употреби (Ми-8МТВ-1)
Х-205 сер. бр. 95665, пао код села Оток Свибовски 22. новембра 1996. године (Ми-8МТВ-1),
Х-206 сер. бр. 95666 бивши Јакутавиа СССР-25443 (Ми-8МТВ-1),
Х-207 пао у Дивуљама 20. јула 2004. године (Ми-8МТВ-1),
Х-208 сер. бр. 96004 (бивши OLVI RA-22941) пао на Велебиту 26. фебруара 1993. године (Ми-8МТВ-1),
Х-209 изгорео на Лучком 4. децембра 1994. године (Ми-8МТВ-1),
Х-210 ,,Свети Иван“ (Ми-8МТВ-1),
Х-211 ,,Свети Донат“ сер. бр. 96053, бивши OLVI RA-22537 (Ми-8МТВ-1),
Х-212 сер. бр. 96054, бивши OLVI RA-22538 (Ми-8МТВ-1),
Х-213 сер. бр. 96055, бивши OLVI RA-22540 (Ми-8МТВ-1),
Х-214 сер. бр. 95878 (бивши СГА СССР-27044) постао нови Х-253 салоника Владе РХ, пао у Вуковару 10. јула 2007. године (Ми-8МТВ-1),
Х-215 „Свети Марко“ сер. бр. 96212 (Ми-17-1ВА),
Х-251 сер. бр. 95987 био у саставу Мјешовитог хеликоптерског (зракопловног) ескадрона 1. Хрватског гардијског здруга (Ми-8МТВ-1),
Х-252 сер. бр. 95935 (бивши Аерофлот СССР-27111) био у саставу Мјешовитог хеликоптерског (зракопловног) ескадрона 1. Хрватског гардијског здруга, предат 25. септембра 1993. године ХВО, касније улази у састав снага Војске Федерације БиХ (ВФБиХ) као ВФ-2514, данас у саставу ОС БиХ као А-2604 (Ми-8МТВ-1),
Х-253 сер. бр. 95986 био у саставу Мјешовитог хеликоптерског (зракопловног) ескадрона 1. Хрватског гардијског здруга предат ХВО у БиХ 25. септембра 1993. године, враћен у састав ХВ пао на Лучком 18. септембра 1997. године (Ми-8МТВ-1),
Х-254 сер. бр. 95876 (бивши 9A-HRH)) председнички хеликоптер (Ми-8МТВ-1),
9A-HAC сер. бр. 95978 (бивши Аерофлот СССР-27155) коришћен од стране хеликоптерске јединице МУП РХ, касније продат (МИ-8МТВ-1),
9A-HAD сер. бр. 95988 (бивши Аерофлот СССР-27138) коришћен од стране хеликоптерске јединице МУП РХ, пао на Велебиту у јулу 1995. године због отказа једног мотора (Ми-8МТВ-1).
Од преосталих хеликоптера Ми-8МТВ1, Хрватска је 14 примерака испоручила Украјини у јуну 2023. године.
Набавка хеликоптера Ми-24 започета је још половином 1993. године у Украјини. Два месеца пре доласка првих авиона МиГ-21, у јуну 1993. године, у Ваздухопловно-техничком заводу – ВТЗ (зракопловно-технички завод – ЗТЗ) стижу прва два борбена хеликоптера Ми-24Д која добијају евид. бројеве Х-301 и Х-302. Коришћени су углавном за преобуку пилота те у тренажне сврхе, док су хеликоптери Ми-24В примарно коришћени у борбеним дејствима. Прва два хеликоптера Ми-24Д испоручена су 15. и 16. јуна 1993. године и на аеродрому на острву Крк монтирани су и пребачени у ВТЗ.
Интезивне летове увежбавања на хеликоптерима Ми-24Д убрзо су приметили посматрачи УНПРОФОР па је од Хрватске затражено службено објашњење о пореклу тих хеликоптера. Због хрватског одговора да су хеликоптери Ми-24 купљени још 1991. године када није на снази био ембарго на увоз оружја, ради неборбене употребе у евакуацији рањеника, постепено су на хеликоптерима Ми-24Д стављене ознаке црвеног крста на трупу и привремено скинути четвероцевни митраљези ЈакБ-12,7 калибра 12,7 мм.
Први примерци хеликоптера Ми-24В који су били добро оклопљени и имали велику ватрену моћ набављени су крајем 1993. године у Украјини, одакле су авионом АН-124 Руслан, тада највећим транспортним авионом на свету, пребачени на аеродроме у Пули те на острво Крк. Након раздобља увежбавања борбени хеликоптери Ми-24 су током друге половине 1994. године почели борбено дејствовати. Коришћени су за савладавање непријатељских отпорних тачака, електронско извиђање, напад на артиљеријске положаје и команде. Сви су хеликоптери били у саставу 29. ескадриле борбених хеликоптера (29. ебх). Тактика употребе борбених хеликоптера у ХВ састојала се од доласка до циља у ниском лету и изненадном дејству те брзом напуштању зоне дејства.
Борбени хеликоптер Ми-24В евид. броја Х-306 из састава 29. ебх је једини од 1994. године имао опрему за снимање из ваздуха те електронско извиђање и деловање.
Своје прво представљање хрватској јавности имали су током војне параде 30. маја 1995. године на загребачком Јаруну.
Хрватска је купила у Украјини 15 хеликоптера Ми-24, од тог броја само је десет било у оперативној употреби а пет хеликоптера су употребљени за резервне делове. Хеликоптери Ми-24Д понели су ев. бр. Х-301 и Х-302, док су хеликоптери Ми-24В добили бројеве од Х-303 до Х-310.
За резервне делове коришћен је један Ми-24Д и четири Ми-24В. Хрвати су за хеликоптере Ми-24 плаћали од 1,5 милиона долара до 2,5 милиона долара по примерку, а цена је зависила од ресурса мотора и верзије. Тако су 16. октобра 1993. године купљена два хеликоптера Ми-24В по цени од 1,5 милиона долара, да би 20. децембра исте године за три хеликоптера Ми-24В било издвојено по 2,5 милиона долара. Заједно
с још неким деловима за тај транспорт, који се водио под бројем 12, плаћено је тачно 9683209 долара. Тај новац је исплаћен у готовини, као и за већину осталог оружја.
Авиони су до ријечког аеродрома на острву Крк довезени транспортним авионима, након чега су одвезени у Ваздухопловнотехнички завод Змај у Великој Горици где су склопљени. У наоружање је ушло 23 једноседа МиГ-21бис (ев. бројеви 104-126), четири двоседа МиГ-21УМ (ев. бројеви 160, 161, 162 и 163) а осталих 13 авиона је канибализовано за резервне делове.
Авиони који су били у наоружању РВ и ПВО Хрватске (Хрватско Ратно зракопловство и протузрачна обрана – ХРЗ и ПЗО) били су распоређени у две ескадриле ловачких ваздухоплова – ЕЛВ (ескадрила ловачких зракоплова – ЕЛЗ) и то:
21. ЕЛВ (21. ЕЛЗ) аеродром Плесо, Загреб:
101 – набављен пребегом Данијела Боровића. Оборен 24. јуна 1992. године у селу Календеровци код Дервенте при чему је погинуо пилот Антон Радош;
102 – набављен пребегом Ивана Селака, постао „Осветник Дубровника“. Брисан из евиденције 2004. године, налази се у парку на аеродрому Плесо;
103 – набављен пребегом Ивице Ивандића, постао „Осветник Вуковара“. Оборен 14. септембра 1993. године при чему је погинуо пилот Мирослав Перис;
104 – купљен у Украјини. Пао 21. априла 1995. године на вежби код Гашинаца (запео за дрво), погинуо пилот Златко Мејашки;
105 – купљен у Украјини. Није више у употреби, паркиран на аеродрому Плесо;
106 – купљен у Украјини. Није више у употреби, паркиран на аеродрому Плесо;
107 – купљен у Украјини. Изложен као експонат у Музеју Домовинског рата у Вуковару;
108 – купљен у Украјини; модернизован у Румунији 2003. године. Пао приликом вежбе 23. септембра 2010. године код Слуња. Пилот се спасао катапултирањем;
109 – купљен у Украјини. Пао 14. августа 1996. године приликом редовног лета крај Велике Горице при чему је погинуо пилот Иван Боснар;
113 – купљен у Украјини. Није више у употреби, паркиран на аеродрому Плесо;
116 – купљен у Украјини; модернизован у Румунији 2003. године. Послан на модернизацију у Украјину 2014. године; 119 – купљен у Украјини. Оборен 2. маја 1995. године код Градишке у Републици Српској. Пилот Рудолф Перешин није преживео;
121 – купљен у Украјини; модернизован у Румунији 2003. године. Пао 5. августа 2014. године код Велике Горице, пилот Славко Хржењак спасао се катапултирањем;
122 – купљен у Украјини; модернизован у Румунији 2003. године. Отписан 2014. године;
123 – купљен у Украјини. Није више у употреби, паркиран на аеродрому Плесо;
124 – купљен у Украјини. Није више у употреби, паркиран на аеродрому Плесо;
125 – купљен у Украјини. Експонат у Горњој Стубици крај бисте пилота Рудолфа Перешина;
126 – купљен у Украјини. Експонат у Војном комплексу Турањ – Карловац;
131 – докупљен у Украјини 2014. године;
132 – докупљен у Украјини 2014. године;
133 – докупљен у Украјини 2014. године;
134 – докупљен у Украјини 2014. године;
135 – докупљен у Украјини 2014. године.
22. ЕЛВ (22. ЕЛЗ) аеродром Пула:
110 – купљен у Украјини; модернизован у Румунији 2003. године. Отписан 2013. године;
111 – купљен у Украјини. Статус непознат;
112 – купљен у Украјини. Није више у употреби, паркиран на аеродрому Плесо;
114 – купљен у Украјини. Није више у употреби, паркиран на аеродрому Плесо;
115 – купљен у Украјини; модернизован у Румунији 2003. године. Отписан 2013. године;
117 – купљен у Украјини; модернизован у Румунији 2003. године. Послат на модернизацију у Украјину 2014. године;
118 – купљен у Украјини. Послат на модернизацију у Украјину 2014. године;
120 – купљен у Украјини; модернизован у Румунији 2003. године. Пао приликом вежбе 23. септембра 2010. године код Слуња. Пилот се спасао катапултирањем.
Двоседи:
195 – МиГ-21У, остао иза ЈНА у Земунику. Изложен у Земунику;
160 – купљен у Украјини. Није више у употреби, паркиран на аеродрому Плесо;
161 – купљен у Украјини. Експонат на улазу на аеродром Плесо;
162 – купљен у Украјини. Налази се у парку на аеродрому Плесо;
163 – купљен у Украјини. Није више у употреби, паркиран на аеродрому Плесо;
164 – купљен у Пољској, модернизован у Румунији. Послат на модернизацију у Украјину 2014. године;
165 – купљен у Пољској; модернизован у Румунији. Посебно обојен у Хрватске националне боје те добио надимак „коцкица“. Послат на модернизацију у Украјину 2014. године;
166 – купљен у Пољској; модернизован у Румунији. Послат на модернизацију у Украјину 2014. године;
167 – купљен у Пољској, модернизован у Румунији. Послат на модернизацију у Украјину 2014. године.
Према хрватском листу Национал, документација која покрива набавку од 1993. до 1997. године открива и једну од највише чуваних тајни „Домовинског рата“. Преко појединих рачуна под ставкама тренинг и инструктажа људи исплаћено је неколико милиона долара. Опис рачуна открива да се њиме плаћао тренинг пилота, инжењера и осталог особља за управљање и одржавање авиона МиГ-21 и хеликоптера Ми-24. У једном делу то се заиста и односило на ту сврху, али права истина мало је другачија.
За потребе 27. ескадриле транспортних авиона (27. ета) РВ и ПВО ХВ почетком 1995. године договорена је куповина два транспортна авиона АН-32Б у Украјини. Први авион АН-32Б стигао је на аеродром Плесо октобра исте године, да би затим уследела и испорука другог авиона. Авиони су једно време носили цивилне ознаке, да би затим добили војне евиденцијеске бројеве.
Авиони АН-32Б у Хрватској носили су следеће бројеве:
9A-BAB је у 27. ета добио ев. бр. 707;
9A-BAC је у 27. ета добио ев. бр. 727.
У исто време кад су набављани ваздухоплови из Украјине, из САД су набављена четири комерцијална хеликоптера Hughes 369 (верзије MD-500C/D) који су послужили за обуку пилота хеликоптера и понели су бројеве Х-401, Х-402, Х-451, Х-452. Хеликоптери Х-401 и Х-402 били су верзије MD-500C, а Х-451 и Х-452 били су верзије MD-500D. Хеликоптер Х-401 имао је удес и брисан је из евиденције. Хеликоптери су из наоружања повучени крајем деведесетих година двадесетог века.
АФЕРА С-300
У Загребу на Јаруну 30. маја 1995. године одржана је војна параде поводом Дана државности Републике Хрватске. Тог дана, Хрватска је приказала већину наоружања с којим је располагала од авиона преко хеликоптера, тенкова до ракета. Када је реч о ракетама, тог дана на Јаруну показана су два возила-тегљачи који су на својим приколицама превозили два лансера са постављеним макетама ракета С-75М Волхов из Стубичке Слатине које су преостале од ЈНА, а које је коментатор назвао ракетама З-З „Београђанка“. Међутим, оно што се кретало иза њих шокирало је неупућене.
Наиме, коментатор је најавио РС ПВО С-300, али се тај систем „разликовао“ од оригинала. Иза „Београђанки“ ишао је тегљач МАН на чијој су се приколици налазила четири контејнера која су подсећала на контејнере ракета 5В55Р из система С-300. У суштини то је успешно изведена психолошка игра, у коју су се „упецали“ и многи, а пре свега обавештајни стручњаци.
Наиме, МОРХ је са компанијом Winsley Finance Limited потписао уговор за испоруку система С-300, који је потписао тадашњи министар одбране Гојко Шушак 19. јула 1994. године. На основу тог уговора, према Националу доступним документима, Хрватска је наводно купила и наручила ракетни систем С-300. Па је чак и за део ракета 5В55Р за тај систем платила три транспорта који се воде под бројем 22 (осам ракета), бројем 23 (осам ракета) и бројем 24 (осам ракета). Испоручено је наводно шест комплета са по четири ракете и за то је плаћено 11,5 милиона долара. Из Украјине су између 10. августа и 15. септембра 1994. године у Хрватску испоручене 24 „ракете“ (контејнери у којима су требале бити смештене ракете, били су празни), агрегат за струју, компресор за ваздух и сајле за фиксирање радарског торња (?). Хрватски дуг за испоруку наоружања износио је у том тенутку 94 милиона долара.
Уместо оригиналног тегљача са краном 22Т6-2Е2 на бази возила Урал-532361-1012 или транспоретера за превоз четири лансирна контејнера 5П32 типа 5Т58-2 на бази тегљача КРАЗ-260, на Јаруну се појавио тегљач МАН на чијој су се приколици налазила четири контејнера (лансирне цеви) 5П32.
Касније су се појавиле информације, да је тегљач „провозао“ празне контејнере на паради, док су средства за набавку комплетног система нестала.
Дакле Хрватска никада није набавила систем С-300, али је уочи припрема за операцију „Олуја“, приказано средство послужило као психолошка играчка у пропагандне сврхе.
У медијима у Хрватској касније ће се појавити информација:
„Дијелови сустава С-300 у Хрватску су стигли између 1994. и 1996. године, добављали су се преко зрачне луке у Пули, а јавности су показани на мимоходу Хрватске војске на Јаруну 1995. године. Уочи ослободилачких акција „Бљесак“ и „Олуја“, јавно показивање тог сустава одвратило је непријатеља од кориштења борбених зракоплова МиГ-29, што је олакшало ослобађање земље те умањило жртве и разарања“.
Касније ће ова информација бити основа за тврдњу појединаца у Србији, који су тражили разлог због чега ВЈ и уопште СРЈ нису помогли СВК и РСК у одбрани. Они су тврдили: „да авиони РВ и ПВО ВЈ нису дејствовали по снагама ХВ августа 1995. године, јер је ПВО ХВ располагала са ракетним системом С-300, који је ето набављен у Русији, а СРЈ кад јој је требао није то могла“ .
Цела прича о хрватском С-300 завршава се 2004. године афером.
Комплетна прича о С-300 у Хрватској толико је закомпликована, да као истина остаје једино: „да Хрватска никада није набавила систем С-300“.
Међутим, зар није лицемерно, слушати данас приче о праву и правди „српског народа“, управо од оних који су почетком овог века „омраженом српском непријатељу“ продали српске фабрике и пољопривредна добра. Или можда, тако треба у име демократије и људских права?
Ко је наоружавао Хрватску у Домовинском рату? Чињенице јасно показују, ко хоће то да види јасно је. Ко неће, нека се и даље бави теоријама завере и тврди, „да је земља равна плоча“. Таквима, помоћи нема.
За израду текста коришћене књиге: Данко Боројевић, Драги Ивић, Жељко Убовић, МиГ-21, Легенда Хладног рата, Рума 2015.
Данко Боројевић, Драги Ивић, Ваздухопловне снаге бивших република СФРЈ 1992-1995, Рума 2016.)