ТЕНК M26 PERSHING ПРЕТЕЧА ТЕНКОВА СЕРИЈЕ PATTON

Пише: Данко Боројевић

Основни амерички тенк у категорији средњих тенкова у Другом светском рату био је М-4 „шерман“. Име „шерман“ дали су Енглези, по америчком генералу из грађанског рата у САД у XIX веку. Био је најмасовније произвођени тенк код западних савезника и највише заступљен у америчкој и армији Британске империје. Боље оклопљен и јаче наоружан, од већине немачких тенкова до 1943. године, са просечном проходношћу, показивао је надмоћност у прве три године рата, због чега је респектован од снага сила осовине у Африци, на Сицилији, на Источном фронту, све док се нису појавили тешки тенк тигар (панцер VI) и средњи тенк пантер (панцер V), који су били надмоћнији. Како су тенкови шерман били немоћни пред немачким тенковима тигар и пантер, са бојишта долазе вапаји за новим, бољим тенком.

Са појавом тих тенкова, америчка армија је захтевала радикална побољшања оклопа и ватрене моћи шермана, и убрзани развој тешких тенкова. У сусрет тим захтевима армије убрзан је развој тешког тенка М-6 (54,4 тоне), али је напуштен због проблема транспортовања тих тенкова у Европу. Уместо њега приступило се развоју серије средњих тенкова Т-20, нарочито у верзијама Т-25 и Т-26 које су наоружане топом 90 мм са оклопом до 87 мм, односно 102 мм. Уграђен је ходни део с торзионим вешањем и трансмисија с конвертором обртног момента („торкматик“). До јуна 1944. године произведено је око 40 тенкова прототипских модела тешког тенка Т-25Е1 и Т-26Е1.

Тешки тенк М-26 „першинг“ – претеча серије средњих (основних) тенкова М-46, М-47 и М-48 „патон“

Јединице КОВ и тенкисти САД захтевали су да се примат у производњи тенкова преусмери на тешке тенкове Т-26, како би били у стању да се супроставе немачким тешким тенковима, који су представљали ноћну мору за америчке и британске тенкисте. Било је довољно само да се изговори реч тигар, па да изазове зебњу и створи неизвесност. Такав тенк је постао тешки тенк Т-26Е3 (службена фабричка ознака), а у оперативну евиденцију заведен као тешки тенк М-26 „генерал першинг“ масе 41891 кг (име је дато по америчком генералу Џону Першингу из Првог светског рата, оснивачу тенковског корпуса). Тенк першинг је базни модел нове концепције америчких тенкова с краја рата, код којег је основно оруђе топ 90 мм, оклоп од 51-76 мм (бочни), 76-102 мм чеони тела и куполе,  бензински мотор Форд ГАФ, В-8 од 500 КС, торзионо вешање, трансмисија са планетарним управљањем и хидромеханичким претварачем обртног момента. Поред топа имао је два митраљеза 7,62 мм М-1919А4 (спрегнути и чеони) и ПАМ 12,7 мм М-2ХБ на куполи. Битна концептуална разлика першинга и претходних средњих тенкова М-4 шерман и лаких М-3/М-5 стјуарт, јесете у смештају погонске групе у задњи део оклопног тела, што је постао стандард за све генерације тешких, средњих, односно основних борбених и лаких тенкова у САД до данас. Оклоп куполе је ливен, а оклопног тела комбинација ливених сегмената и варених ваљених плоча панцирног лима. На таквој основи тешког (од 1946. године, першинг је преведен у средњи тенк) развиће се серија тенкова названих патон: М-46, М-47 и М-48, али и основни борбени тенкови серије М-60 после рата. Тенк М-26 генерал першинг категорисан је у прототипској партији од 10 возила као средњи тенк М-26Е1. Пре него је ушао у серијску производњу претрпео је више измена: уместо електричне трансмисије са бензинским мотором, уграђена је хидромеханичка полуаутоматска трансмисија, ојачано независно торзионо вешање, елиминисана платформа на поду куполе, измењен је диференцијални систем управљања, инсталисан бензински водом хлађени мотор Форд ГАФ В-8 од 470 КС. Топ 90 мм са гасном кочницом (једнокоморна крушкастог облика) био је значајно појачање ватрене моћи. Међутим, у јуну 1944. године тенк је преименован у тешки тенк Т-26Е1 масе 86500 либри (39,3 тоне), што је учињено више ради подизања морала код америчких тенкиста, пошто ће добити тешки тенк (конкурент немачком „тигру“), што се није остварило, будући је маса од 39,3 тоне спадала у категорији средњих тенкова. Уз топ је спрегнути митраљез 7,62 мм, један предњи 7,62мм код помоћника возача и ПАМ 12,7 мм на куполи.

Warfare History Network

У новембру 1944. године першинг улази у серијску производњу под фабричким називом тешки тенк Т-26Е3, а у оперативној употреби је класификован као тешки тенк М-26 генерал першинг. Наредна испитивања су вршена у тенковским јединицама, и отклањани недостаци на серијским возилима. Уследиле су још две модификоване верзије Т-26Е4 (марта 1945.) и Т-26Е5 (маја 1945.). укупно је произведено 2428 тенкова першинг. У ратне јединице на европском ратишту (3. и 9. оклопна дивизија користиле су га у операцији „зебра“) уведени су јануара 1945. године (око 200 возила), а остатак је распоређен у друге оперативне јединице. Иако је представљао концептуални корак напред са бољим борбеним карактеристикама, у борбама против немачких супер-тешких тенкова тигар-II и ловаца тенкова јагдтигар није био равноправан противник, али је више дошао до изражаја у Корејском рату (1950 – 1953.), заједно са наследником из те генерације – патон М-46, где су им главни противници били совјетски средњи тенкови Т-34/85 од којих су били ефикаснији.

После рата (маја 1946.), тенкови першинг се прекласификују у средње тенкове, иако им је оклоп појачан на неким серијама 50 – 152 мм (или до 101 мм) и маса порасла на 98750 либри (око 45 тона) или 92355 либри (41891 кг). Мотор Форд је појачан на 500 КС, али није помогао да се повећа брзина кретања која је због веће масе тенка смањена на око 35 км/ч. Тенк першинг је представљао заједнички концепт тенкова последње ратне и прве послератне генерације за све три тежинске категорије тенкова: лаке, средње и тешке. Основу концепције чине: оклоп и наоружање као код тешког тенка, покретљивост као код лаког тенка, али распоред основних делова тенка је другачији од дотада устаљеног код средњих тенкова М-4 шерман и лаких М-3/М-5 стјуарт. По тој концепцији погонски агрегат и моторно-трансмисионо одељење са погонским точковима је позади, ходни део има независно торзионо ослањање, оклоп је ливен (купола) и комбиновани ливено-ваљани заварени (на телу тенка). Тај концепт остаје као стандардна концепција свих америчких тенкова до појаве М-1 абрамса средином осамдесетих година ХХ века. Тенкови М-26 першинг задржали су у оперативној употреби само Грци и Турци до средине 70-тих година ХХ века.

Маса тенка41891 кг (41,9 т)
Дужина са топом окренутим напред8,6449 м
Дужина са топом окренутим назад6,337 м
Ширина3,51 м
Висина2,78 м
Клиренс437 мм
Тип мотораБензински Форд ГАФ В-8
Снага мотора500 КС
Специфична снага мотора11,935 КС/т
Капацитет резервоара693 л
Максимална брзина тенка на путу35 км/ч
Борбени радијус дејства160 км
Дебљина оклопа51-76 мм (бочни); 76-102 мм ( чеони)
Главно наоружањеТоп 90 мм М-3
Борбени комплет главног наоружања70 граната
Помоћно наоружање2 х 7,62 мм М-1919М4 и 1 х 12,7 мм М-2ХБ
Борбени комплет помоћног наоружања7,62 мм х 5000 и 12,7 мм х 550 метака
Посада5 чланова
Тактичко-технички подаци за тешки тенк М-26 першинг

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *