Пише: Данко Боројевић
Јутарња вест дана 19. септембра 2023. године, била је отворена интервенција Азера против Нагорно Карабаха под изговором да је реч о “антитерористичкој операцији”. Многи су очекивали отворен сукоб Јерменије и Азербејџана. Међутим, сигурно их је разочарала изјава Пашињана “да Јерменија неће ратовати с Азерима због Карабаха”. И шта даље? Изгледа да су Азери добили дозволу, да врате Карабах у уставно правни систем Азербејџана!
ЈЕРМЕНСКИ СУ-30СМ
У јануару 2016. године тадашњи министар одбране Јерменије Сејран Охањан је поменуо да је у Русија разговарао о могућности испоруке ловаца Су-30 Јерменији, током четвородневне руско-јерменске међувладине комисије о билатералној војно-техничкој сарадњи. Јерменија је у фебруару 2019. године, наручила четири Су-30СМ, а очекивало се да ће се испорука реализовати 2020. године. Јерменија је тада планирала да набави још авиона Су-30СМ, према речима тадашњег министра одбране Јерменије Давида Тонојана. Авиони су испоручени 27. децембра 2019. године и то пре рока. Авиони су слетели на аеродром Ширак током посете јерменског министра одбране Давида Тонојана и начелника Генералштаба Оружаних снага Јерменије Артака Давтјана. У августу 2020. године, према речима јерменског министра одбране Давида Тонојана, били су у току преговори о набавци нове серије ловаца Су-30СМ. У марту 2021. године, Николај Пашињан, премијер Јерменије, потврдио је да је Јерменија купила од Русије ловце Су-30СМ без ракетног наоружања.
Авиони Су-30СМ су били значајно одсутни из ваздушног рата око Нагорно Карабаха током сукоба 2020. године. Многи су очекивали да ће пре или касније бити сведоци учешћа Су-30СМ у сукобу, у борби против беспилотних летелица Bayraktar TB2 и одвраћању азербејџанских јуришних авиона Су-25, који су нападали положаје јерменских војнике. Али како су се дани претварали у недеље, постајало је све јасније да су Су-30СМ намерно држани подаље од борби, због чега су у очима неких добили назив „Бели слонови“.
Слично Азербејџану, Јерменија је веома мало наследила у погледу авиона и хеликоптера током распада Совјетског Савеза 1991. године. Али док је Азербејџан могао да изгради моћне ваздухопловне снаге захваљујући својој индустрији нафте и гаса, Јерменија се увелико ослањала на великодушност Русије и ретке могућности за јефтину набавку борбених авиона из иностранства. Коначно, збир таквих прилика састојао се од испоруке осам Су-25 из Русије 1992. и 1993. године и још десет Су-25 из Словачке 2004. године.
Иако је Су-25 ефикасан јуришни авион, од мале је користи као пресретач брзих млазњака. Уместо да сама прође кроз скуп процес набавке таквог типа авиона, Јерменија је започела преговоре с Русијом како би уместо тога обезбедила способност ваздушног пресретања у свом ваздушном простору. На основу споразума потписаног с Русијом 1996. године, Јерменија је у суштини препустила ваздушну одбрану земље Русији, која је базирала двадесетак ловачких авиона МиГ-29 и ракетне системе земља-ваздух С-300В изван главног града Јерменије Јеревана. Иако је руско ваздушно покривање изнад Нагорно Карабаха било искључено према резултујућем споразуму, ово је требало да буде надокнађено огромном мрежом јерменских локација за ракете земља-ваздух које покривају дубине азербејџанског ваздушног простора.
Међутим, како је јаз у војним способностима између две земље почео експоненцијално да расте крајем 2000-их и почетком 2010-их, Јереван је почео да тражи начине да се изједначи с Азербејџаном. Ово је донекле представљало помак у односу на претходну стратегију набавке за потребе одбране, у којој је Јерменија углавном тражила половно совјетско оружје које се обично могло набавити по изузетно ниским ценама. Иако су ове набавке учиниле јако мало за нове способности јерменске војске, омогућиле су Јерменији, да одржи сталну војску, која је далеко превазилазила обим њеног БДП-а.
Уместо да је тражила могућност у којима би Јерменија могла да надмаши Азербејџан иза безбедности своје широке мреже ровова у Нагорно Карабаху, на пример кроз набавку противтенковских вођених ракета дугог домета, навођених артиљеријских ракета, извиђачких беспилотних летелица и “лутајуће муниције”, Јерменија је покушала да драстично промени равнотежу у региону (барем на папиру) куповином десетак вишенаменских борбених авиона Су-30СМ од Русије. Занимљиво је да је њихова скупа набавка дошла у време када су се јерменске компаније мучиле да унапреде дизајн неколико беспилотних летелица и муниције за исте, због недостатка средстава од стране јерменског Министарства одбране.
Пошто је суседни Азербејџан био у стању да искористи значајну добит од своје производње нафте и гаса за финансирање војних потреба, може се тврдити да је сваки покушај да се промени војни баланс кроз куповину великог система наоружања од стране Јерменије био осуђен на пропаст од самог почетка. Не само да је Јерменија искористила оно мало средстава које је имала да уведе оно што би представљало слабу способност током рата, већ је само за длаку избегла да се увуче у трку у наоружању с Азербејџаном, коју је била предодређена да изгуби од самог почетка.
Уместо да следи Јерменију, и крене њеним стопама у куповину Су-30 или било ког другог модерног вишенаменског борбеног авиона, Азербејџан је инсистирао на модернизацији својих јуришних авиона Су-25 у сарадњи с Турском. Најважније, Су-25 су модификовани да носе турску и азербејџанску навођену муницију укључујући HGK GPS- вођене бомбе, QFAB-250 ласерски вођене бомбе и крстареће ракете SOM домета више од 275 км. Преживљавање авиона је такође побољшано додавањем белоруских Талисман подвесника, за које се верује да су спасиле неколико Су-25 од погодака јерменских ПВО система током 44-дневног рата у Нагорно Карабаху.
Интересовање Јерменије за Су-30 наводно датира из периода између 2010. и 2012. године, када је била планирана набавка најмање дванаест авиона, али је касније одложена због недостатка финансијских средстава да се приуште скупи авиони. Сигурно је да је интересовање Јерменије за авионе остало значајно, али је тек после промене владе као резултат јерменске револуције 2018. године, Никол Пашињан могао да финализује набавку прва четири авиона. Тако су 27. децембра 2019. године, први дуго очекивани Су-30СМ коначно стигли у Јерменију.
Могуће је да је Јерменији било дозвољено да купи Су-30СМ по знатно нижој цени у односу на ону коју друге земље морају да плате за авионе, што се можда приближава ономе што руско Министарство одбране плаћа за авионе. Авиони Су-30СМ су такође имали запажену улогу као једни од првих потпуно нових система наоружања које је Јерменија набавила пошто је земља стекла независност 1991. године. Овај подвиг је јасно ценио и Пашињан, који је даље тврдио да је „ Јерменска влада затворила срамну страницу набавке оружја из 80-их”. Куповина 32 ПВО система 9К33 Оса из 1970-их из Јордана која се догодила у исто време, биће истовремено заборављена због овог аргумента.
Премијер Пашињан је био блиско укључен у процес набавке авиона, посвећујући значајну пажњу објашњавању наводне вредности Су-30СМ након њиховог доласка у Јерменију. Никол Пашињан је такође био први јерменски званичник који је обавестио јавност о заинтересованости Јерменије за набавку Су-30СМ након што је 17. јуна 2018. године, поставио слику на којој седи у кокпиту руског Су-30СМ. После тога, по доласку авиона у Јерменију у децембру 2019. године, Пашињан је рекао следеће:„Данас је веома важан дан јер су у Јерменију стигли софистицирани мултифункционални борбени авиони Су-30, што је наш главни овогодишњи успех. Односно, стиже прва серија авиона, а ово достигнуће је од пресудног значаја за безбедност Републике Јерменије и нашег народа“, даље описујући набавку авиона као „прекретницу за безбедност Јерменије“.
Истовремено, министар одбране Јерменије Давит Тонојан је такође потврдио да Јереван планира да купи још осам таквих авиона у наредним годинама. Када су Тонојана питали када је заказана испорука следеће серије напредних ратних авиона, одговорио је „ускоро“.
У месецима након доласка четири Су-30СМ у Јерменију, Пашињан је редовно давао најновије информације о статусу авиона у јерменској служби, што је снажан показатељ колико су Су-30 важним средствима за безбедност Јерменија. Можда чак и важније, поруке су такође послужиле да увере јерменски народ у наводну спремност земље да се суочи са било каквом претњом својим границама и вероватно да делује као средство одвраћања Азербејџана:
„Јуче су наши авиони Су-30СМ извели прву обуку с борбеним ракетама, тестирајући ракете ваздух-земља за нападне операције. Сви циљеви су погођени с великом прецизношћу” (2020-07-03). „Су-30 иду на борбено дежурство како би осигурали неповредивост ваздушних граница Републике Јерменије“ (15.07.2020).
Наравно, премијер није знао да ће за неколико месеци ове изјаве бити стављене на пробу када Азербејџан покрене операцију „Гвоздена песница“ с циљем да поново заузме Нагорно Карабах и седам околних округа.
РАКЕТНЕ ЛАЖИ
Брзо се испоставило да је Пашињан био преамбициозан са својим изјавама и да пилоти Су-30СМ још нису били адекватно обучени да ефикасно користе своје авионе у борби током рата 2020. године. Иако би признање ове чињенице можда био најједноставнији начин да се објасни ситуација, када је Пашињан наишао на оштре критике зашто јерменско ваздухопловство није распоредило Су-30СМ током рата, он је уместо тога тврдио да Јерменија није успела да купи ракете за авион пре избијања рата у Нагорно Карабаху.
Ова изјава оштро је била у супротности с његовом претходном изјавом у јулу 2020. године, у којој се наводи да су „Јерменски авиони Су-30СМ извели прву обуку с борбеним пројектилима, тестирајући ракете ваздух-земља за нападне операције. Сви циљеви су погођени са великом прецизношћу”. Док су Су-30СМ заиста користили убојна средства ваздух-земља током вежбе, „ракете ваздух-земља“ су заправо биле невођена ракетна зрна калибра 80 мм. Погрешно називајући ракетна зрна ракетама, Пашињан је погрешно створио наратив да је Јерменија у ствари набавила вођене ракете ваздух-земља. Да је Јерменија током рата распоредила своје Су-30 наоружане невођеним ракетним зрнима, готово је извесно да би сви авиони били оборени од стране азербејџанских ракетних система земља-ваздух током напада у ниском лету.
Одговарајући на критике његових тврдњи, Пашињан је навео да су ракете (ракетна зрна) које су коришћене током вежби у ствари већ биле у арсеналу јерменског ратног ваздухопловства пре рата. Али на Пашињанову несрећу, реакција јавности на његове изјаве ускоро ће ескалирати, јер убрзо након његове изјаве, новообјављене фотографије и сателитски снимци приказују један од Су-30СМ наоружан ракетама ваудух-ваздух Р-27Р и Р -73 у ваздухопловној бази Гјурми у октобру 2020. године. Будући да, Јерменија није поседовала ниједан авион који би могао да носи ове ракете пре набавке Су-30СМ, обезбедила је неприкосновени доказ да је Јерменија у ствари набавила ракете за своје Су-30СМ пре избијања рата у Нагорно Карабаху.
ШТА ДАЉЕ?
Лажи о ракетама за Су-30СМ нашкодиле су угледу премијера Пашињана. Ова афера је такође разоткрила озбиљне недостатке у начину на који је Пашињан покривао набавке за одбрану у земљи. Пошто је огромна већина војне опреме Јерменије стара, много пажње јавности је посвећено набавци потпуно нове војне опреме, а и личној промоцији премијера. Ова претерана пажња створила је мит о ефикасности система наоружања и довела до нералних очекивања јавности од њих. Што су Су-30СМ више почели да се подижу до стандарда већег од живота који никада не би могли да доживе, то би већи шок био ако би један био оборен. Да је Јерменија распоредила своја четири Су-30СМ против азербејџанске флоте ловаца МиГ-29, вероватно би претрпела озбиљне губитке пред бројчано надмоћнијим непријатељем. Ово је заузврат могло да има драстичне последице на морал јерменских војника на фронту и на јавност код куће.
После увођења у оперативну службу почетком 2020. године, Су-30СМ су били стационирани у ваздушној бази Гјумри у северној Јерменији, која делује као средиште свих јерменских млазних авиона. Због мале величине Јерменије, Гјумри је у домету азербејџанских балистичких пројектила и друге прецизне навођене муниције. До 2020. године, једину заштиту у ваздухопловној бази чинило је неколико земљаних зидина, што је значило да су гелери само неколико навођених ракета или добро упућене балистичке ракете (као што је израелска LORA) могли да униште све осим неколико јерменских борбених авиона у једном удару. У очекивању доласка Су-30, постављен је нови асфалт и подигнуто пет склоништа поред платформе коју користе Су-25 и Л-39. Друга опција је била да се Су-30 стационирају у ваздухопловној бази Еребуни под руском контролом у Јеревану, што је Јерменија урадила са својим Су-25 током рата у Нагорном Карабаху те 2020. године.
У сваком случају, четири Су-30СМ су вероватно недовољан број да се боре у ваздушном простору изнад Нагорно Карабаха против 15 азербејџанских МиГ-29 9.13, чији су сви пилоти обучени за борбу ваздух-ваздух кроз билатералне вежбе спроведене с Турском. Да је Јерменија купила планирани број од дванаест Су-30, Азербејџан би можда коначно наставио с набавком борбених авиона JF-17 од Пакистана о којима се често причало. Иако инфериорни у способностима у односу на Су-30СМ, набавка 24 ова ловца заједно са ракетама ваздух-ваздух ван визуелног домета (BVRAAMs) би вероватно резултирала супериорним снагама у броју. Иако се може тврдити да флота од до дванаест Су-30СМ такође пружа неки облик одвраћања од турског ратног ваздухопловства у пограничном региону са Јерменијом, дванаест Су-30 вероватно неће представљати толико сметњу високо обученим турским пилоти који лете на Ф-16 наоружаних са ракетама AIM-120 и уз подршку три E-7T Peace Eagle, авиона за рано упозоравање и контролу (AEW&C).
Шта је Јерменија реално покушала, да постигне кроз планирану набавку до дванаест авиона Су-30СМ, вероватно ће заувек остати мистерија. Јерменија може или да настави да користи четири авиона, који ће нудити ограничене могућности, али ће представљати значајан одлив средстава у наредним годинама, или да уложи стотине милиона долара у набавку више авиона, са још више новца које ће морати да се усмери ка набавци наоружања, обуке, резервних делова и горива за вишедеценијско активно деловање. Друга опција је да се авион прода назад Русији, а уштеђени новац се уместо тога користи за инвестирање у друге делове јерменских оружаних снага. Док се таква одлука не донесе, Су-30СМ ће вероватно и даље бити познати као „Бели слонови Јеревана“. А имају их свега четири.
Једно је сигурно, Јерменија неће ратовати с Азерима око Карабаха, стога им више од четири СУ-30СМ и не треба. Уосталом, они су им само вишак.