Период крстарица као врсте површинских ратних бродова се у већини ратних морнарица завршавају. Сједињене Државе и Русија су једини поморске силе које овај тип бродова имају у оперативној употреби.
После више од годину дана од потонућа ракетне крстарице Москва, Руска ратна морнарица одлучила је да ракетну крстарицу Петар Велики класе Киров, која се сматрала најнајоружанијим ратним бродом повуче из оперативне употребе.
У складу са предвиђеном поморском доктрином почетком 1960-тих година 20 века велика већина бродова совјетске флоте била је намењена за деловање против америчких стратешких нукеларних подморница и напад на противничке носаче авиона. За самостално деловање на светским морима били су потребни капитални бродови великог акционог радијуса, по могућношћу са нуклеарним погоном.
У том плану настао је Пројекат 1144 Орлан- Овај брод калсификован је као нукеларна противподморничка крстарица, а план је предвиђао деловање са новом класом совјетских носача авиона на нукеларни погон ( брод који никад даље од нацрта и израђеног трупа није одмакао). За пројекат развоја новог брода задужен је Лењинградски северни пројектни биро који је имао искуство у пројектовању ракетних крстарица и великих противподморничких бродова. Пројектовање нове ракетне крстарице завршено је било 1972. године. Пошто је имао снажно противбродско наоружање брод је преквалификован у нуклеарни, а од 1977. када је поринут означен је био и као тешка нуклеарна ракетна крстарица.
Совјетска морнарица планира је градњу шест, негде у западној поморској литератури спомиње се чак и девет бродова (Прва НАТО ознака била је Bal Com-1) за све четири флоте, са једним резервним бродом. Прва три брода нове класе 1144 Орлан грађени су били од 1973 до 1988 у Балтичком бродоградилишту у Лењинграду. Бродови су требали да носе назив Киров, Фрунзе и Калињин, али су после распада Совјетског Савеза промењена имена у: Адмирал Ушаков, Адмирал Лазарев и Адмирал Нахимов. Четврти брод грађен је био од 1986 до 1966. На градњу је утицало недостатак новца и распад СССР-а. Брод је требао да се зове Јуриј Андропов ( директор КГБ-а и Генерални секретар КП Совјетског Савеза, па је одлучено да се зове Максим Горки, а завршио је као Петар Велики.
Адмирал Ушаков представља изворну верзију 1144.1 класа Орлан, док преостали бродови припадају верзији 1144.2. Градња петог брода под именом Ђержински (касније преименована у Адмирал Флоте Совјетског Савеза Кузњецов, започела је 1989 и прекинута 1990, а труп исечен. Градња шестог брода под именом Росија није ни почела.
Улазак бродова у оперативну употребу
Први брод класе Киров под именом Адмирал Ушаков поринут је у децембру 1977, а у Северној флоти налази се од 6. марта 1981.
Адмирал Лазарев завршен је у октобру 1984. године и послат је на Далеки исток, где је доживео несалвну судбину. Када је било потребно заменити нуклеарно гориво брод је послат у резерву.
Адмирал Нахимов ушао је у Северну флоту 1988, као командни брод Северне флоте.Кобилица за Петра Великог положена је у априлу 1986, а брод је поринут 1989, али до 1992 градња на броду је била прекинута због недостатка новца. Брод је коначно руској и светској јавности приказан августа 1996 приликом прославе 300 годишњице руске флоте. Прве пробне пловидбе кренуле су на јесен после 11 година градње. Међутим у октобр 1996 брод је имао несрећу у котларници и упућен је на оправку. На дужност је ступио тек 1997. Иако је требао да буде пребачен у Пацифичку флоту остао је у Северној флоти.
Убрзо Петар Велики је остао једини брод класе Киров у оперативној употреби руске морнарице, док су Адмирал Нахимов, који је био зазставни брод повучен у резерву као и Адмирал Лазарев. Иако се говорило доста да би се оба брода вратили у оперативну употребу, то се није догодило.
Било како било у питању су били капитални руски бродови који имају пуни депласаман од чак 28.000 тона. Брод је дужине 252 м, ширине 28,5 м, а газ при пуном оптерећењу износи 9,1 мГлавни погон брода је водом хлађен нукеларни рекатор КН-3 и две гасне турбине GT3A-688 у конфигурацији CONAS (Combined Nuclear And Steam). Ова погоснак група крстарици класе Киров обезбеђивала је 140.000 коњских снага и омогућила брзину пловидбе око 32 чвора (59,2 км/х). При брзини од 55 км/х што је око 30 чворва акциони радијус брода је био 1.000 морских миља око 1852 км, а при употреби нуклеарног погона раијус је фактички био неограничен. Посада броји 720 чланова.
Наоружање ових ракетних крстарица је огромно и намењено је било да се суочи са различитим претњама. Главно наоружање крстарице Петар Велики било је 12 лансера противбродских крстарећих пројектила П-700 Гранит (NATO SS-N-19 Shipwerck), 12 осмоћелијских лансера са 96 ракета море -ваздух дугог домета С-300 Ф, два осмоцевна лансера ракета море-ваздух Клинок (NATO SA-N 9 Gauntlet), два лансера са улупно 2х40ракета море-ваздух Оса М кратког домета 9К33М оса М (NATO klasifikacija SA-N-4 “Gecko”.
Од артиљеријског наоружања брод има 2 двоцевна топа АК-130 калибра 130 мм домета 29 км и тежине грнате 27 кг, шесто комбинованих хибридно атриљеријско ракетних система каштан, осам вишецевних топова за блиску одбрани АК-630 калибра 30 мм који испаљују до 3.000 метака у минути до домета 2.000 м, четири противподморничка вишецевна лансера и то два РБУ-1000 и РБУ-1200.
На броду су била и два петоцевна торпедна апарата калибра 533 мм за торпеда ТР-53 домета 20 км и брзине 45 чворова.
На овој кристарици је такође и простор за укрцавање и употребу три морнаричка хеликоптера Ка-27 Хеликс варијанта А и Б за које је под палубом осигуран и хангар.
Што се тиче радара, главни је радар 3Д МР-800 (Тоp Pair) Радар МР-710 (top steir), два навигацијска радара у труп уграђен нискофереквентни сонарни систем и вучни сонарни систем са промењивом дубином употребе.