Period krstarica kao vrste površinskih ratnih brodova se u većini ratnih mornarica završavaju. Sjedinjene Države i Rusija su jedini pomorske sile koje ovaj tip brodova imaju u operativnoj upotrebi.
Posle više od godinu dana od potonuća raketne krstarice Moskva, Ruska ratna mornarica odlučila je da raketnu krstaricu Petar Veliki klase Kirov, koja se smatrala najnajoružanijim ratnim brodom povuče iz operativne upotrebe.
U skladu sa predviđenom pomorskom doktrinom početkom 1960-tih godina 20 veka velika većina brodova sovjetske flote bila je namenjena za delovanje protiv američkih strateških nukelarnih podmornica i napad na protivničke nosače aviona. Za samostalno delovanje na svetskim morima bili su potrebni kapitalni brodovi velikog akcionog radijusa, po mogućnošću sa nuklearnim pogonom.
U tom planu nastao je Projekat 1144 Orlan- Ovaj brod kalsifikovan je kao nukelarna protivpodmornička krstarica, a plan je predviđao delovanje sa novom klasom sovjetskih nosača aviona na nukelarni pogon ( brod koji nikad dalje od nacrta i izrađenog trupa nije odmakao). Za projekat razvoja novog broda zadužen je Lenjingradski severni projektni biro koji je imao iskustvo u projektovanju raketnih krstarica i velikih protivpodmorničkih brodova. Projektovanje nove raketne krstarice završeno je bilo 1972. godine. Pošto je imao snažno protivbrodsko naoružanje brod je prekvalifikovan u nuklearni, a od 1977. kada je porinut označen je bio i kao teška nuklearna raketna krstarica.
Sovjetska mornarica planira je gradnju šest, negde u zapadnoj pomorskoj literaturi spominje se čak i devet brodova (Prva NATO oznaka bila je Bal Com-1) za sve četiri flote, sa jednim rezervnim brodom. Prva tri broda nove klase 1144 Orlan građeni su bili od 1973 do 1988 u Baltičkom brodogradilištu u Lenjingradu. Brodovi su trebali da nose naziv Kirov, Frunze i Kalinjin, ali su posle raspada Sovjetskog Saveza promenjena imena u: Admiral Ušakov, Admiral Lazarev i Admiral Nahimov. Četvrti brod građen je bio od 1986 do 1966. Na gradnju je uticalo nedostatak novca i raspad SSSR-a. Brod je trebao da se zove Jurij Andropov ( direktor KGB-a i Generalni sekretar KP Sovjetskog Saveza, pa je odlučeno da se zove Maksim Gorki, a završio je kao Petar Veliki.
Admiral Ušakov predstavlja izvornu verziju 1144.1 klasa Orlan, dok preostali brodovi pripadaju verziji 1144.2. Gradnja petog broda pod imenom Đeržinski (kasnije preimenovana u Admiral Flote Sovjetskog Saveza Kuznjecov, započela je 1989 i prekinuta 1990, a trup isečen. Gradnja šestog broda pod imenom Rosija nije ni počela.
Ulazak brodova u operativnu upotrebu
Prvi brod klase Kirov pod imenom Admiral Ušakov porinut je u decembru 1977, a u Severnoj floti nalazi se od 6. marta 1981.
Admiral Lazarev završen je u oktobru 1984. godine i poslat je na Daleki istok, gde je doživeo nesalvnu sudbinu. Kada je bilo potrebno zameniti nuklearno gorivo brod je poslat u rezervu.
Admiral Nahimov ušao je u Severnu flotu 1988, kao komandni brod Severne flote.
Kobilica za Petra Velikog položena je u aprilu 1986, a brod je porinut 1989, ali do 1992 gradnja na brodu je bila prekinuta zbog nedostatka novca. Brod je konačno ruskoj i svetskoj javnosti prikazan avgusta 1996 prilikom proslave 300 godišnjice ruske flote. Prve probne plovidbe krenule su na jesen posle 11 godina gradnje. Međutim u oktobr 1996 brod je imao nesreću u kotlarnici i upućen je na opravku. Na dužnost je stupio tek 1997. Iako je trebao da bude prebačen u Pacifičku flotu ostao je u Severnoj floti.
Ubrzo Petar Veliki je ostao jedini brod klase Kirov u operativnoj upotrebi ruske mornarice, dok su Admiral Nahimov, koji je bio zazstavni brod povučen u rezervu kao i Admiral Lazarev. Iako se govorilo dosta da bi se oba broda vratili u operativnu upotrebu, to se nije dogodilo.
Bilo kako bilo u pitanju su bili kapitalni ruski brodovi koji imaju puni deplasaman od čak 28.000 tona. Brod je dužine 252 m, širine 28,5 m, a gaz pri punom opterećenju iznosi 9,1 mGlavni pogon broda je vodom hlađen nukelarni rekator KN-3 i dve gasne turbine GT3A-688 u konfiguraciji CONAS (Combined Nuclear And Steam). Ova pogosnak grupa krstarici klase Kirov obezbeđivala je 140.000 konjskih snaga i omogućila brzinu plovidbe oko 32 čvora (59,2 km/h). Pri brzini od 55 km/h što je oko 30 čvorva akcioni radijus broda je bio 1.000 morskih milja oko 1852 km, a pri upotrebi nuklearnog pogona raijus je faktički bio neograničen. Posada broji 720 članova.
Naoružanje ovih raketnih krstarica je ogromno i namenjeno je bilo da se suoči sa različitim pretnjama. Glavno naoružanje krstarice Petar Veliki bilo je 12 lansera protivbrodskih krstarećih projektila P-700 Granit (NATO SS-N-19 Shipwerck), 12 osmoćelijskih lansera sa 96 raketa more -vazduh dugog dometa S-300 F, dva osmocevna lansera raketa more-vazduh Klinok (NATO SA-N 9 Gauntlet), dva lansera sa ulupno 2h40raketa more-vazduh Osa M kratkog dometa 9K33M osa M (NATO klasifikacija SA-N-4 “Gecko”.
Od artiljerijskog naoružanja brod ima 2 dvocevna topa AK-130 kalibra 130 mm dometa 29 km i težine grnate 27 kg, šesto kombinovanih hibridno atriljerijsko raketnih sistema kaštan, osam višecevnih topova za blisku odbrani AK-630 kalibra 30 mm koji ispaljuju do 3.000 metaka u minuti do dometa 2.000 m, četiri protivpodmornička višecevna lansera i to dva RBU-1000 i RBU-1200.
Na brodu su bila i dva petocevna torpedna aparata kalibra 533 mm za torpeda TR-53 dometa 20 km i brzine 45 čvorova.Na ovoj kristarici je takođe i prostor za ukrcavanje i upotrebu tri mornarička helikoptera Ka-27 Heliks varijanta A i B za koje je pod palubom osiguran i hangar.
Što se tiče radara, glavni je radar 3D MR-800 (Top Pair) Radar MR-710 (top steir), dva navigacijska radara u trup ugrađen niskoferekventni sonarni sistem i vučni sonarni sistem sa promenjivom dubinom upotrebe.