Tajvan zvanično Republika Kina (Nacionalistička Republika Kina), de fakto je nezavisna država u istočnoj Aziji koju kao takvu priznaje dvadesetak država. Narodna Republika Kina sebe smatra naslednicom Republike Kine, a teritoriju koju kontroliše vlada sa Tajvana, smatra svojom.
Republika Kina se od 1949. godine, prostire na teritoriji od 36.179 kilometra kvadratna. Njen glavni deo čini ostrvo Tajvan sa površinom od 35.801 kilometar kvadratni. Najveća dužina ostrva je 394 km, dok je najveća širina 144 km. Ovo pacifičko ostrvo na zapadu od kontinentalne Kine razdvaja Tajvanski prolaz. Na jugu Luzonski prolaz odvaja Tajvan od Filipina. Na severoistoku je japanski arhipelag Rjukju. Istočnokinesko more zapljuskuje severne obale Tajvana i odvaja ga od Japana i Južne Koreje. Stanovništvo Republike Kine (na teritoriji koju kontroliše) jula 2006. godine brojalo je 23.036.087. Po gustini stanovništva od 640 stanovnika po kilometru kvadratnom Republika Kina je dvanaesta u svetu. Han Kinezi čine 98% stanovništva, dok su preostali stanovnici domoroci Austronežani.
Posle prelaska rukovodstva i dela trupa Kuomintanga na ostrvo Tajvan, Vazduhoplovstvo Republike Kine (ROCAF) baziralo se na avionima američke proizvodnje. U periodu od pedesetih do osamdesetih godina dvadesetog veka, u upotrebi su bili mlazni lovci: F-84 Tanderdžet, F-86 Sejbr, F-100 Super Sejbr, F-104 Starfajter, F-5A/B Fridom Fajter i F-5E/F Tajger II. Sredinom devedesetih godina istog veka u SAD su kupljeni lovci F-16A/B Fajting Falkon, a u Francuskoj Miraž 2000-5. Pored toga, na Tajvanu je stvoren i masovno proizveden lovac F-CK-1 Čing-Kuo.
U 2022. godini, borbena avijacija Tajvana je imala 518 aviona, od kojih su 289 lovci. Za ostrvsku državu sa površinom ove veličine, ovaj broj borbenih aviona je veoma solidan.
Veći deo strukture i organizacije vazduhoplovstva prati američki obrazac, sa lovačkim skvadronima organizovanim u vazduhoplovne grupe koje formiraju taktičke vazduhoplovne vingove. Većina skvadrona je 2005. godine raspušten, a avijacijske grupe su postale gotovo istog sastava kao i skvadroni.
Borbene jedinice Ratnog vazduhoplovstva Tajvana trenutno obuhvataju: šest vingova taktičkih borbenih aviona (lovaca), transportni i protivpodmornički ving, taktički patrolni ving, ving za komunikaciju i kontrolu vazdušnog saobraćaja, ving za kontrolu vremena i komandu kopnenih snaga PVO, koja obuhvata pet brigada i 16 protivvazdušnih artiljerijsko-raketnih diviziona.
Avijacija Tajvana stalno je smeštena na devet velikih aerodroma, gde je izgrađeno najmanje 300 armirano-betonskih hangara.
Najmanje tri tajvanske vazduhoplovne baze imaju dobro zaštićena podzemna skloništa koja mogu da prime oko polovine celokupne postojeće borbene flote. Predviđeno je korišćenje rezervnih pista i posebno opremljenih deonica autoputeva sa tunelima.
Lovačka avijacija Tajvana stalno se kreće po različitim aerodromima, a većina borbenih aviona je u skloništima. Prema procenama stručnjaka, udeo lovaca u tehnički ispravnom stanju i sposobnih za izvršenje borbenog zadatka u RV Tajvana iznosi oko 70%. Prosečno vreme naleta za pilote je više od 100 sati godišnje.
LAKI LOVAČKI AVION F-5E/F Tajger II
Sredinom šezdesetih godina dvadesetog veka, avijacija Tajvana postala je jedna od prvih korisnika aviona F-5A/B Fridom Fajter. Ovaj lovac, proizvođača Nortrop, u poređenju sa avionima F-100 Super Sejbr i F-104 Starfajter u službi vazduhoplovnih snaga Tajvana, mnogo je lakši za rukovanje i lakši za letenje. Pošto je Fridom Fajter imao dva motora Dženeral Ilektrik J85-GE-13 sa dopunskim sagorevanjem od 18,15 kN svaki, bezbednost leta je bila mnogo veća nego kod lovaca sa jednim motorom.
Jednosed F-5A imao je maksimalnu poletnu masu od 9.330 kg. Iako je njegova najveća brzina bila samo 1.489 km na čas, zahvaljujući relativno malom opterećenju krila, F-5A je imao dobre manevarske sposobnosti, što ga je činilo opasnim protivnikom u bliskoj vazdušnoj borbi. Za izvršavanje zadataka sticanja nadmoći u vazduhu i presretanja, naoružanje je uključivalo dva topa M-39A2 kalibra 20 mm i dve vođene rakete AIM-9 Sajdvinder. Borbeni radijus u lovačkoj borbenoj konfiguraciji je 898 km. Do 1971. godine, vazduhoplovne snage Tajvana su imale 72 F-5A i 11 F-5B.
U prvoj polovini sedamdesetih godina prošlog veka, u naoružanje RV Tajvana ulaze lovci Tajger II: jednosedi F-5E i dvosedi F-5F. Ubrzo posle toga, tajvanski proizvođač aviona AIDC dobija licencu za proizvodnju, i 1975. godine predaje vazduhoplovstvu prva 24 lovca sastavljena od američkih komponenti. Ukupno 242 F-5E i 66 F-5F proizvedeno je na Tajvanu po licenci do 1986. godine.
Lovac F-5E Tajger II ima maksimalnu poletnu masu od 11.214 kg. Dva turboventilatorska motora Dženeral Ilektrik J85-GE-21 sa potiskom od 22,24 kN u forsažu po motoru, omogućuju avionu brzinu do 1,64 maha.
Borbeni radijus u vazdušnoj borbenoj konfiguraciji sa dve rakete AIM-9 Sajdvinder je 1.050 km. U jurišnoj verziji sa borbenim opterećenjem od 2.875 kg u režimu leta ni-ni-ni je 222 km. Ugrađeno naoružanje: dva topa 20 mm M-39A2 sa 280 metaka po cevi. Lovac je opremljen radarom AN/APQ-159, sa dometom otkrivanja vazdušnih ciljeva do 73 km.
Krajem devedesetih godina prošlog veka, kompanija AIDC je pokušala da radikalno modernizuje ovaj avion, ugradnjom avionike i naoružanja iz lovca F-CK-1 Čing-Kuo. Ova varijanta je označena kao Tajger 2000/2001.
Međutim, zbog nezainteresovanosti rukovodstva RV Tajvana, razvojni projekat nije primljen i napravljen je samo jedan prototip.
Pošto su u drugoj polovini devedestih godina, usvojeni lovci F-16A/B Fajting Falkon, Miraž 2000-5 i F-CK-1 Čing-Kuo, “tigrovi”su prebačeni na „drugu liniju“, a uglavnom su bili usmereni na zadatke bliske vazdušne podrške kopnenim jedinicama i borbu protiv dronova.
Avioni F-5E/F se sada smatraju zastarelim, ali Tajvanci još uvek imaju oko 30 “tigrova”.
Jednosedi i dvosedi se uglavnom koriste u trenažne svrhe i predstavljaju vazdušnog protivnika na vežbama.
Još oko pedeset F-5E/F je u skladištu. Prema zapadnim autorima, ove letelice se mogu pretvoriti u dronove i koristiti kao mamci.
LOVAC F-16 Fajting Falkon
Krajem osamdesetih godina prošlog veka, tajvanska lovačka avijacija je bila bazirana na avionima F-104A/B/G/J Starfajter i F-5E Tajger II. Iako u to vreme ovi avioni nisu bili vrhunac tehnološkog napretka, dobro su se nosili sa zadacima koji su im bili dodeljeni.
Starfajteri različitih modifikacija američke, kanadske i japanske proizvodnje je Tajvan koristio do 1998. godine. Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, ovaj avion imao je visok stepen udesa, ali je osamdesetih godina, pošto ga je letački i tehnički sastav pravilno savladao i razradio ispravnu taktiku upotrebe, broj nezgoda i katastrofa smanjen je na prihvatljiv nivo.
U početnoj fazi rada, F-104 se smatrao univerzalnim lovcem koji je sposoban da presreće visinske ciljeve velike brzine, vodi blisku vazdušnu borbu i pogađa kopnene i morske ciljeve. Međutim, ubrzo je postalo jasno da je lovac sa savršenom aerodinamikom, ali kratkim, tankim, pravim krilima, nepoželjan za letove na malim visinama i izvođenje oštrih manevara.
U isto vreme, Starfajter, opremljen radarom i vođenim raketama vazduh-vazduh, koji su imali veliku brzinu leta i dobre karakteristike ubrzanja, pokazao se prilično dobrim kao presretač i mogao je uspešno da prati bombardere H-5 i H-6 RV Narodne Republike Kine.
Zauzvrat, prilično brojan laki F-5E Tajger II u bliskoj vazdušnoj borbi imao je velike šanse da pobedi u sukobu sa avionima J-6 i J-7 RV Kine.
Ali nakon što su se u NR Kini početkom devedesetih godina prošlog veka pojavili teški lovci 4. generacije ruske proizvodnje Su-27SK (i kasnije nelicencirani kineski klonovi), Vazduhoplovstvo Kine dobilo je ne samo kvantitativnu, već i ogromnu kvalitativnu superiornost.
Kao odgovor, Tajpej je zatražio od Vašingtona da isporuči moderne borbene avione. Posle događaja na Trgu Tjenanmen, odnosi SAD sa kontinentalnom Kinom su zahlađeni. Osim toga, posle raspada Sovjetskog Saveza, od Amerikanaca je nestao glavni razlog „prijateljstva“ sa NR Kinom, zasnovanog na antisovjetizmu, i ništa nije sprečilo prebacivanje savremenih borbenih aviona na Tajvan.
© Republic of China Air Force (ROCAF)Septembra 1992. godine, Tajvan i Sjedinjene Države sklopile su sporazum o prodaji 150 lovaca F-16A/B Fajting Falkon u verziji Blok 20. Ugovor je procenjen na 6 milijardi dolara za 120 jednoseda, dok je u periodu od 1997. do 2001. godine isporučeno i 30 dvoseda. Ugovor je takođe predviđao prenos rezervnih delova, potrošnog materijala, naoružanja, obuku letačkog i tehničkog osoblja.
Lovac F-16A Blok 20 bio je opremljen radarom AN/APG-66 (V)3 sa dometom otkrivanja velikih ciljeva većim od 100 km. Sistem za upravljanje vatrom je u početku dozvoljavao upotrebu raketa vazduh-vazduh srednjeg dometa AIM-7M Sperou i protivbrodskih raketa AGM-84 Harpun. U konfiguraciji za blisku borbu, lovac je nosio šest raketa AIM-9L/M/P Sajdvinder. Ugrađeno oružje – top 20 mm M61A1 Vulkan sa 515 granata. Ukupne nosivosti borbenog tereta do 5.443 kg.
Nakon finalizacije avionike, postalo je moguće postaviti rakete vazduh-vazduh velikog dometa AIM-120 AMRAAM.
Turboventilatorski motor Pret i Vitni F100-PV-200 sa dopunskim sagorevanjem 111,20 kN obezbedio je lovcu normalnu mase pri poletanju od 11.372 kg sa visokim odnosom potiska i mase. Maksimalna brzina leta na velikoj visini je 2.173 km na čas, na nivou mora – 1.472 km na čas. Taktičkog radijusa dejstva 925 km (1.315 km).
Razvoj lovaca F-16A/B omogućio je RV Tajvana da otpiše presretače F-104 i prebaci F-5E na sekundarne uloge. Komanda Ratnog vazduhoplovstva Tajvana smatrala je da je F-16 prilično efikasan, kako u ulozi presretača, tako i u ulozi lovca za prevlast u vazduhu. U prošlosti, tajvanski lovci su u više navrata izlazili u susret sa avionima RV Kine, koji su vršili izviđanje u blizini granica ostrva.
Zahvaljujući dovoljno moćnom i savršenom radaru u vazduhu, „Fajting Falkon“ je u stanju da samostalno otkrije protivnika u bilo koje doba dana i u lošim vremenskim uslovima na prilično velikoj udaljenosti, a rakete AIM-7M Sperou sa poluaktivnim radarskim sistemom za vođenje omogućile su gađanje vazdušnih ciljeva na dometima do 70 km . Tajvan je 2004. godine, kupio 200 raketa dugog dometa AIM-120 C-8 AMRAAM kao i 100 raketa AGM-88B HARM. Da bi 2007. godine, vazduhoplovstvo dobilo još jednu seriju od 200 raketa AIM-120 C-8 i još jednu tranšu od 100 raketa AGM-88B HARM. Plaćena je cena od 619 miliona dolara.
Raketa vazduh-vazduh AIM-120 C-8 AMRAAM sa aktivnim radarskim dometom tragača ima maksimalni domet gađanja veći od 100 km i može se koristiti u režimu “ispali i zaboravi”.
Lovci F-16A/V u službi su u dva vinga taktičke avijacije. U bazi Hualijen, bazira 401. ving koji ima tri borbena skvadrona i jeda izviđački skvadron (na RF-16A/B). Sledeći, 455. ving ima tri lovačka skvadrona i tim za traganje i spasavanje opremljen helikopterima S-70C. Avioni ovog vinga dodeljeni su vazduhoplovnoj bazi Cjan.
Lovački skvadroni, koji su uglavnom opremljeni avionima F-16A/B, imaju i F-5E/F, na kojima se izvode trenažni letovi, a time se štedi resurs savremenijih lovaca. Do 2018. godine, sedam F-16A/B izgubljeno je u udesu.
Ugovor za modernizaciju postojećeg F-16A Blok 20 u F-16V Blok 70, Tajvan je sa Lokid Martinom potpisao 2016. godine. Radovi su se odvijali u proizvodnim pogonima tajvanskog proizvođača aviona AIDC, koji se nalazi u grad Tajčjun.
Modifikacija F-16V (Viper) Blok 70 daleko je najnaprednija u porodici lovaca F-16. Ova varijanta je opremljena novim AN/APG-83 Scalable Agile Beam radarom (dometa preko 300 km) sa novim sistemom za elektronsko ratovanje Vajper Šild (Viper Shield), snažnijim računarom, kabinom sa velikim brojem ekrana, unapređenim motorom, toplotnim sistem za pretragu i praćenje, poboljšanom opremom za komunikaciju podataka, preciznom GPS navigacijskom opremom i automatskim sistem za izbegavanje sudara sa zemljom.
Avion ima mogućnost da integriše većinu tipova američkog modernog naoružanja i nosi nove rezervoare za gorivo. Resurs novog aviona Blok 70 je 12.000 sati, što je duplo duže od prethodnog F-16 serije.
U početku je bilo planirano da se modernizuju svi raspoloživi lovci. Međutim, tokom modernizacije ispostavilo se da su neki od aviona imali jaku unutrašnju koroziju strukture aviona, te nije bilo preporučljivo da se ovi avioni podvrgavaju poboljšanjima. Do decembra 2020. godine, 18 F-16A je uspelo da dostigne nivo F-16V. Po svemu sudeći, biće moguće nadograditi ne više od polovine flote F-16A Blok 20, kojih je do 2020. godine bilo 115 aviona.
Zbog nastalog nedostatka modernih lovaca, Tajvan je naručio 66 novih lovaca F-16V Blok 70 od Lokid Martina, plativši za njih 8 milijardi dolara. Isporuke bi trebalo da počnu 2023. godine, a očekuje se da će isporuka biti završena do 2026. godine.
Septembra 2022. godine, potpisan je ugovor vredan 1,106 milijardi dolara za nabavku dodatnog naoružanja za F-16V: 100 raketa AIM-9H Sajdvinder, 60 AGM-84L-1 Harpun, nepoznat broj AIM-120 C-8 AMRAAM i AGM-88 HARM, kao i rezervne delove i potrošni materijal.
LOVAC MIRAŽ-2000-5
Istovremeno sa porudžbinom aviona F-16A/B, tajvanska vlada je uputila zahtev Francuskoj u vezi sa mogućnošću kupovine lovaca Miraž-2000-5. Strane su sklopile sporazum o nabavci 60 aviona. Od toga, 48 su bili jednosedi presretači Miraž 2000-5EI, 12 borbenih trenažera Miraž-2000-5DI. Zbog činjenice da je Tajpej proglasio čisto odbrambenu namenu ovih letelica, oni su lišene mogućnosti dopune gorivom u letu i nošenja bombarderskog naoružanja.
Cena aviona iznosila je 2,6 milijardi dolara. Tajvan je platio još 2,3 milijarde dolara za 480 raketa vazduh-vazduh kratkog dometa Matra R550 Mežik-II, 960 raketa vazduh-vazduh srednjeg dometa MBDA MICA-EM, podvesne izviđačke kontejnere ASTAC, opremu za podršku na zemlji i dijagnostiku, obuku pilota i tehničara.
Jednosedi Miraž-2000-5EI ima normalnu poletnu masu od 10.860 kg, maksimalnu – 17.000 kg. Turbomlazni motor SNEKMA M53-P20 sa dopunskim sagorevanjem od 95,1 kN na velikoj visini ubrzava avion do 2.350 km na čas. Maksimalna brzina na nivou mora je 1.480 km na čas. Vrhunac leta – 18000 m a taktički radijus dejstva je 700 km.
Ugrađeno naoružanje: dva topa 30 mm DEFA 554 sa ukupno 250 granata. Na devet nosača može da ponese teret mase do 6.300 kg, uključujući šest raketa MICA i dve rakete Mežik.
„Glavno naoružanje“ su rakete MICA-EM sa aktivnim radarskim tragačem i dometom gađanja do 80 km. Raketa je teška 112 kg ima dužinu od 3.100 mm i prečnik od 160 mm. Fragmentaciona bojeva glava je teška 12 kg. Maksimalna brzina je 4 maha.
Izveštava se, da su rakete MICA-EM u naoružanju RV Tajvana uz tehničku podršku francuske korporacije MBDA remontovani i modernizovani od strane Instituta za nauku i tehnologiju Čing-Šan. Nakon modernizacije, domet gađanja je povećan na 100 km.
Raketa R550 Mežik-II sa IC tragačem teži 90 kg, dužine – 2.720 mm, prečnika – 157 mm. Raketa je opremljena bojevom glavom od 12,7 kg. Maksimalna brzina leta – 3 M. Domet – do 20 km.
Tajvanske “fatamorgane”opremljene su RDI radarima kompanije Tales. Ova stanica može da otkrije neprijateljski lovac na udaljenosti od 130 km, istovremeno prati do osam ciljeva i gađa simultano četiri. Kokpita uključuje tri multifunkcionalna displeja na instrument tabli, kao i širokougaoni indikator na vetrobranskom staklu, u kombinaciji sa indikatorom ispod njega, koji se nalazi u nivou očiju pilota. Lovac Miraž-2000-5EI dobio je integrisani sistem za elektronsko ratovanje ICMS Mk 2.
Miraži su ušli u službu u 499. taktički vazduhoplovni ving, sa sedištem u vazduhoplovnoj bazi Sinču, koji uključuje tri skvadrona.
DOMAĆI LAKI LOVAC
Od samog svog nastanka Tajvan je oslonjen na pomoć i podršku SAD. Moć svog vazduhoplovstva Tajvan je zasnivao na američkim borbenim avionima. Zbog udaljenosti Tajvana od Kine od samo 150 km, u bliskoj prošlosti Tajvan se u nekoliko navrata sukobio sa Kinom. U tim sukobima Tajvan je bio uspešniji. Danas odnosi između Tajvana i SAD a samim tim i američka zaštita tog ostrva, zavise od trenutnih odnosa američkih multinacionalnih kompanija i kineske privrede. Nepouzdana američka zaštita, prisilila je Tajvance da sami proizvode oružje za sopstvenu odbranu.
Program razvoja IDF pokrenut je 1982. godine, da bi uz postopeno savladavanje brojnih prepreka i uz pomoć američkih kompanija, prvi prototip domaćeg lovca bio spreman za let oktobra 1989. godine.
Serijska proizvodnja vršena je od 1994. do 2001. godine. U početku je bilo planirano da se napravi 256 aviona, ali nakon što je dogovorena sa Sjedinjenim Državama nabavka lovaca F-16A/B, narudžbina je, uzimajući u obzir eksperimentalne avione, smanjena na 130 jedinica, od čega 28 su borbeni trenažeri sa dva sedišta. Jednosed ima oznaku F-CK-1A, a dvosed ima oznaku F-CK-1B.
U početnoj fazi rada na lovcu Čing-Kuo nije bilo jasno da li će SAD nastaviti da snabdevaju Tajvan raketama vazduh-vazduh. S tim u vezi, RV Tajvana pokrenulo je razvoj sopstvenih raketa sa IC i radarskim sistemima za navođenje dizajniranim za blisku borbu i presretanje na daljinu.
Projektil baziran na AIM-9L Sajdvinder, dobio je oznaku Tijen Čen 1 (Thien Chien I, Sky Sword I) . Raketa dugog dometa je poznata kao Tijen Čen 2 (Thien Chien II, Sky Sword II).
Pored raketa za vazdušnu borbu tajvanske proizvodnje, devet nosača može da primi: rakete AIM-9L/R, bombe od 227 kg ili 907 kg slobodnog pada, GBU-12A laserski navođene bombe, AGM-65 Maverik i dopunske rezervoare za gorivo. Na levoj strani je postavljen šestocevni top M61A2 Vulkan kalibra 20 mm.
Ukupna masa borbenog tereta je do 3.900 kg. U fazi projektovanja pretpostavljalo se da će letelica moći da nosi slobodno padajuću nuklearnu bombu težine do 907 kg. Ali pod pritiskom SAD, tajvanski program nuklearnog naoružanja je ukinut.
Godine 2007, počela je modernizacija lovaca F-CK-1A/B Čing-Kuo do nivoa F-CK-1C/D Sijang Ji („Hrabri jastreb“). Tokom programa modernizacije ukupne vrednosti više od 500 miliona dolara, u kombinaciji sa velikim remontom, avion je dobio novi sistem upravljanja sa sopstvenim softverom, integrisanu stanicu za elektronsko ratovanje sa automatskim odgovorom na pretnje i poboljšani radar. Zbog povećanja kapaciteta goriva za 771 litar, konstrukcija je ojačana. Broj raketa dugog dometa na avionu je povećan sa dve na četiri.
RV Tajvana je 2021. godine, imalo 103 jednoseda F-CK-1C i 26 dvoseda F-CK-1D .
Ovi avioni su u naoružanju 427. taktičkog vazduhoplovnog vinga, sa sedištem u vazduhoplovnoj bazi Čing Čuan Kan, koji u svom sastavu ima dva skvadrona, i 443. taktičkog vinga, koji se sastoji od tri skvadrona u vazduhoplovnoj bazi Tajnan.