Prema mišljenjima mnogih vazduhoplovnih stručnjaka, kao i novinara raznih provenijencija, iako Ratna mornarica (RM) Rusije u operativnoj upotrebi ima samo jedan nosač aviona Admiral Kuznjecov (Admiral flote Sovjetskog Saveza Nikolaj Gerasimovič Kuznjecov), na njemu ima raspoređene najmoćnije palubne borbene avione – Su-33 (?). Mnogi ljubitelji vazduhoplovstva možda se i ne bi složili sa ovim stavom mnogih stručnjaka i novinara, ali da je nebeski ždral Su-33 zaista moćna čelična ptica, sa tom bi se konstatacijom sigurno složili. Kvalitet ovog lovca, a može se reći da po svojim karakteristikama uopšte ne zaostaje za svojom familijom, ne prati i kvantitet. Brojka od svega tridesetak proizvedenih aviona sigurno je skromna, ali je tome razlog sigurno jedan nosač aviona u upotrei u RM Rusije.
RAĐANJE PALUBNOG LOVCA
Dugo vremena u naoružanju sovjetske mornarice bili su avioni sa vertikalnim poletanjem i sletanjem Jak-38, koji su bili raspoređeni na protivpodmorničkim nosačima aviona klase Kijev. S druge strane, na američkim klasičnim nosačima aviona udarnu snagu činili su višenamenski borbeni avioni F-14 Tomket, što je RM SAD davalo ogromnu prednost u zaštiti sopstvene flote u odnosu na sovjetsku flotu, koja je za te zadatke koristila Jak-38. Da bi se prevazišao zaostatak u ovoj oblasti, sovjetska mornarica je ozbiljno počela razmišljati o klasičnom lovcu koji bi bio stacioniran na novom nosaču aviona, koji je bio u fazi projekta.
U početku razvoja aviona Su-27, Sovjetski Savez činio se moćnim, a sovjetska je mornarica planirala izgradnju čak dve klase velikih nosača aviona. Tako je nosač aviona Admiral Kuznjecov trebao biti tek prvi u nizu. A novi su nosači aviona trebali i moćne borbene avione, koji će parirati američkima. U najuži izbor ušli su Su-27K i MiG-29K. U samom početku oba su takmaca verovala da su im narudžbe sovjetske mornarice osigurane, jer su Su-27K i MiG-29K zapravo potpuno različite klase aviona. Ali, sve teža privredna situacija u Sovjetskom Savezu krajem osamdesetih godina dvadesetog veka, a zatim i raspad, na kraju su doveli do toga da je u operativnu upotrebu uveden samo Su-27K, koji je kasnije preimenovan u Su-33.
Sovjetsko zanimanje za delovanje borbenih aviona s klasičnih nosača aviona prvi je put primećeno 1982. godine, kad je jedan prototip aviona Su-27 označen kao T-10-3 poleteo s poletne staze koja je bila tako obojana da je simulirala palubu nosača aviona. Dve godine kasnije na istoj je stazi zabeleženo sletanje uz pomoć uređaja za zaustavljanje, koji se koristi na nosačima aviona. Istovremeno primećena je i „ski-džamp“ (ski-jump) platforma s koje su poletali avioni Su-27. Prvi prototip aviona Su-27K, označen kao T-10K-1, prvi je put poleteo 17. avgusta 1987. godine. Prvo sovjetsko sletanje na palubu nosača aviona s klasičnim poletanjem i sletanjem obavio je prototip T-10K-2 1. novembra 1989. godine. Za komandama aviona bio je pilot V. G. Pugačov. Sletanje je obavljeno na nosač Admiral Kuznjecov, koji se tada još zvao Tbilisi. Ukupno je proizvdeno devet prototipova označenih od T-10K-1 do T-10-9 i njihovo ispitivanje je trajalo od 1987. do 1998. godine. Iako većina zapadnih izvora navodi da je Su-27K u operativnu upotrebu uveden 1994. godine, na službenim stranicama OKB Suhoj navodi se da je Su-27K u operativnu upotrebu ruske mornarice službeno uveden tek 31. avgusta 1998. godine. Istog dana službena oznaka mu je promenjena u Su-33. NATO mu je dodelio oznaku Flenker-D (Flanker-D), mada se negde može pronaći i podatak da se označava i kao Si Flenker (Sea Flanker).
NA NOSAČU ADMIRAL KUZNJECOV
Kako bi se originalni Su-27 prilagodili upotrebi na nosačima aviona, konstruktori su mu dodali kanare iznad usisnika za vazduh. Njihov osnovni zadatak nije povećanje pokretljivosti u vazdušnoj borbi (iako se koriste i za tu namenu), već povećanje stabilnosti leta pri vrlo malim brzinama i velikim napadnim uglovima. Ojačali su takođe stajni trap, dodali kuku za zaustavljanje na zadnjem delu aviona, te elektronski sistem za automatizovano sletanje na palubu nosača aviona. Modifikovana su i krila kako bi se povećao uzgon tokom uzletanja i sletanja, koja su dobila mogućnost preklapanja na otprilike polovinu dužine radi što manjeg zauzimanja prostora u brodskom hangaru. Zbog smanjenja visine mogu se preklapati i repni vertikalni stabilizatori. Ojačana je i konstrukcija celog trupa kako bi izdržala naprezanja tokom naglog kočenja uz pomoć kuke na zadnjem delu aviona. Zbog istih je razloga ojačan i stajni trap. Ugrađen je i novi FBW sistem za kontrolu leta.
Kako sovjetski stručnjaci nisu uspeli rešiti probleme s razvojem parnih ili elektromehaničkih katapultova, Su-33, sjedinjuje visoki odnos potisak/masa i odlične letne mogućnosti pri vrlo malim brzinama. Te su mu karakteristike neophodne jer nosač aviona Admiral Kuznjecov nema katapultove za poletanje s palube već samo „ski-džamp“ platformu na pramcu. Radi sigurnog poletanja ugrađen je sistem pregrada koji onemogućava pokretanje točkova glavnih nogu stajnog trapa sve dok motori ne postignu maksimalnu snagu pri dopunskom sagorevanju, posle čega ubrzavaju prema „ski-džamp“ platformi, koja je pod uglom od 12 stepeni. Sletanje se obavlja na klasičan način uz pomoć sistema za brzo zaustavljanje. Nedostatak katapultova delomično je neutralisano ugradnjom jačih motora. Tako Su-33 pokreću dva turboventilatorska motora Saturn-Ljuljka AL-31F-3 potiska bez dopunskog sagorevanja 75,2 kilonjutna, a sa dopunskim sagorevanjem 125,5 kilonjutna. Zahvaljujući tako snažnim motorima Su-33 ima maksimalnu brzinu od 2300 km na čas.
Maksimalna masa aviona na poletanju iznosi 32000 kg, a maksimalna nosivost 6500 kg, iako je važno napomenuti da tu masu i nosivost može ostvariti samo ako deluje sa kopnenih aerodroma s dugim poletno-sletnim stazama. Zbog toga je verovatno da će svi Su-33 tokom delovanja s nosača aviona pri poletanju nositi potrebno oružje za obavljanje misije i smanjenu količinu goriva. Potrebno gorivo dobijaće od drugog aviona Su-33, koji služi kao leteća cisterna. To nije idealan način delovanja jer je pretakanje goriva u letu još uvek složena operacija, a uz to usporava obavljanje misije.
Osnovna namena aviona Su-33 opisana je kao odbrana flotnog sastava od napada iz vazduha. Zbog toga može delovati protiv vazduhoplova s posadom ili bez nje (bespilotne letelice) i krstarećih raketa (protivbrodske vođene rakete). Prvobitno avion nije dobio sisteme potrebne za upotrebu raketa vazduh-zemlja te je ciljeve na zemlji mogao napadati samo nevođenim bombama. Ali sa modernizacijom koja je obavljena, avion je dobio i tu mogućnost. Može obavljati i izviđačke zadatke upotrebom izviđačkih kontejnera, koji se postavljaju na centralni nosač ispod trupa. U osnovnoj verziji Su-33 može nositi samo rakete vazduh-vazduh malog i srednjeg dometa R-27, R-73 i R-77, te nevođene bombe i nevođena raketna zrna. Međutim, avion može po potrebi da se osposobi za upotrebu laserski vođenih bombi Kab-500L i televizijski vođenih bombi Kab-500Kr mase 500 kg (do šest bombi), ili tri bombe Kab-1500 mase 1500 kg, ili šest protivbrodskih vođenih raketa H-31A. Su-33 se takođe može prilagoditi za upotrebu raketa vazduh-zemlja H-29L, H-29T i H-59M (može nositi do dve rakete). Su-33 se često na izložbama prikazuje naoružan i s jednom raketom H-41 Moskit mase 4500 kg.
Zbog pogoršanja odnosa između SAD i Rusije, nosač aviona Admiral Kuznjecov sa svojom borbenom grupom i avionima Su-33 često je bio viđan u Sredozemnom moru, naročito u blizini obale sa Sirijom. Pojavu Admirala Kuznjecova u tim nemirnim vodama, Pentagon nije blagonaklono gledao.
Međutim, mnogo je zemalja zainteresovano za ovaj lovac naročito Indija i Kina. Kina je na svoju ruku razvila kopiju ovog lovca, kojeg je označila kao J-15. O kvaliteti kopije da se polemisati, ali jedno je sigurno da J-15 nije ni približno moćan kao Su-33.