У ноћи 1. на други 2. август 1990. године три дивизије Републиканске гарде Садама Хусеина са 1.000 тенкова Т-72, Т-62, Т-55, Тyпе 59 и 65 са укупно 120.000 војника и десетинама борбених и транспортних хеликоптера напали су Кувајт, малу заливску државицу, богату нафтом на југоистоку Арапског полуострва.
Овим упадом геополитичка ситуација се изменила, а пет месеци касније САД извешће војну операцију под називом Пустињска олуја, после чега САД су обезбедиле континуирано, односно трајно војно присуство у овом делу света.
Ове године навршава се 30 година о „Муњевитог рата на пустињском песку“.
Статистике из тог периода показују да је Кувајт био земља која је према подацима 1991. имала 97,1 милиона барела нафте у залихама. ГДП по глави становника у Кувајту је износио 13.860 америчких долара што је ову малу заливску државицу сврставало у ред богатих земаља света.
А зашто би Ирак напао свог јужног суседа, постоје две верзије: Према једној оној званичној Ирак је био земља исцрпљена осмогодишњим ратом са Ираном. Рат је утицао да се Ирак задужи према различитим проценама од 30 до 50 милијардуи долара како би куповао наоружање, али и покривао трошкове осмогодишњег позиционог рата на граници и Танкерског рата. Излаз је нађен у окупацији јужног суседа који је имао нафту, солидан извор прихода који би Ираку омогућио да покрије све трошкове и дугове.
Друга верзија, она непроверена каже да је Ирак открио како Кувајт у пограничном делу косо прави бушотине и тиме извлачи ирачку нафту. Наводно се тадашњи ирачки председник Садам Хусеин жалио америчкој амбасадорки у Ираку Ејприл Гласпи, која је према неким „причама“ наводно дала зелено светло да Ирак изврши инвазију на Кувајт и тиме „реши проблем“. Неки теоретичари и геополитичари су, ранијем али и данас тврде да су Сједињене Државе заправо увукле Ирак у рат са чиме су желеле да елиминишу било какву регионалну силу, која њима није одговарала.
Било како било Садам се одлучио да крене у инвазију на Ирак. Зашто и шта је утицало на ту одлуку је однесена тајна у гроб. Оно што су сведочили нејгови бивши сарадници, одбегли чланови породице није се могло узети са сигурношћу, јер је више пута у протеклих 30 година доказано да је било претеривања и искривљања неких ствари.
Обавештајна игра око Кувајта
Било како било ова прича почела је у мају 1990-те године када Ирај почиње у тајности пребацује полако делове својих елитних јединица, који су почели на граници да замењују до тад сталне јединице које се повлаче у унутрашњост.
Ирачани су наравно прво обавештајно били покрили Кувајт. Од наводно створен је мит, јер о томе нико никад није хтео да отворено прича НИКАД, па је све остало на домену гласина и трачева. Наиме негде у априлу Начелник ирачке Војне обавештајне службе добио је писмо од свог агента из Кувајта да је у посeту овој заливској државици дошао један амерички генерал који има тешко презиме. Он је у писму описао његову посету кувајтским јединицама као и неке детаље разговора са начелником генералштаба Кувајтске армије о припреми планова за одбрану у случају инвазије Ирака на ову земљу. Такође шеик је испричао да им је амерички генерал саветовао да не верују Ирачанима и предложио им је да одрже заједничке маневре са другим заливским државама као знак да им претња долази од Ирака.
Прве конкретне информације да се нешто дешава забележила је ирачка Група 858 која је била задужена за прислушкивање веза, телекомуникација . Информација о америчком присуству у Кувајту и улози тамошњег војног аташеа брзо су почеле да се сливају у штаб одељења Ирачке обавештајне службе за Кувајт. Већ почетком 1990. примећене су америчке војне активности у близини базе Ал – Џахра. Ирачки извештај спомињао је присуство униформисаних Американаца, а забележене су биле и прве шифроване поруке које су биле другачије од кувајтских . За ирачане уследили су месеци главобоље јер су знали да се нешто дешава, а они то не могу да открију, нити је било ко од странаца или кувајћана могао да уђе у зону где су се налазили Американци јер је приступ био строго ограничен. Ирачани су успели да пресретну радио поруку да у кувајтску ваздушну базу Ал- Салим слећу амерички транспортни авиони, али нико о садржини терета и шта се вози није давао било какве информације.
Ова прича шефу одељења за Кувајт је била скоро невероватна и у домену фантазије, па је укорио агента да буде професионалнији и да не подлеже гласинама и невероватним причама.
Недељу дана касније шеф одељења за Кувајт остао је затечен када му је стигло писмо начелника ирачке Војне обавештајне службе који информације од агента из Кувајта потврдио као сто одсто тачне јер су и други агенти у осталим заливским државам известили о посети генерала Нормана Шварцкопфа Кувајту и детаљима разговора са емиром ове државе. О овоме је сместа обавештен и Садам Хусеин који је наредио да обавештајна служба Мухабарат почне да прати америчке потезе у Кувајту. Сви ирачки агенти у осталим заливским државама добили су наређење да уложе напоре у скупљању додатних информација о америчком војном присуству у Кувајту.
Обавештајци крећу у акцију
Сви ирачки обавештајци изненада су поподне 31. јула позвани да се сместа јаве у своје централе и припреме за тајни задатак. Нико од њих није знао који је то тајни задатак нити која им је дестинација. После вишечасовног чекања у рано јутро 1. августа 1990 они су покрцани у аутобусе кренули на југ Ирака. После дуге вожње већина је сазнала да се налазе на ирачко-кувајтској граници где, док су пролазили главним путем видели тенкове и оклопне транспортере са ознаком црвеног троугла који су носили припадници Садамове Републиканске гарде. Тада су и од својих предпостављени и обавештени да иду у Кувајт, али не и шта ће тамо да раде.
Исте вечери они су подељени у три групе: 1. је добила задатак да похапси ирачке опозиционаре из DАWА партије, њима је као испомоћ придодата група обавештајаца који су већ били у Кувајту; 2. група је добила задатак да упадне у емирову палату покупи сва документа и огромну видеотеку коју је он поседовао и 3. група је добила најповерљивији задатак да обезбеде извесни садржај. Они су били најбоље наоружани јер су упозорени да постоји могућ окршај са Американцима пошто упадну на строго чувану адресу. Тој групи придодате су и једнице Републиканске гарде као подршка.
За то време како се наводило тада Кувајтски емир седео је поред свог базена. Наводно на бежични телефон позвао га је лично Садам Хусеин који га је питао о вечери и да неће стићи да доручкује, а онда прекинуо везу уследио је покрет ирачких једнициа. Наводно кувајтски емир је покушао да на брзину да узбуну за 23.000 војника како би покушали да спрече било какав могући упад. Емир није ни знао да се покренула ирачка војна машинерија. Кроз пустињу преко ирачко-кувајтске границе кренули су тенкови Т-72, борбена возила пешадије БМП-1 које су пратили хекиоптери МИ-24В који су брисали сваки покушај отпора.Заправо упад је изгледао овако. Десетак минута после поноћи 2.августа 1990. ирачке снаге са три дивизије Републиканске гарде прешли су границу са Кувајтом. Дивизија механизоване пешадије и тенковска дивизија изводиле су напад, јужно према граду Кувајт Ситију, док је друга оклопна дивизија извела напад на запад.Посебна специјална дивизија имала је задатак да изведе хеликоптерски напад на кључне владине инситуције у граду.
Иначе пред сам напад на Кувајт Ирачани су у град убацили своје агенте који су премрежили све битне тачке које су добили у наређењу.Прва група обавештајаца се размилела по граду. Они су успело похватати већину опозиционара још на спавању и пребацили их у Ирак и ликвидирали у пустињи. Друга група је упала у емирову палату из које је он једва успео да побегне и запленили све документе и снимке који су тамо нађени. Радило се о више хиљада снимака, а међу њима је био и састанак емира са генералом Шварцкопфом новембра 1989.Трећа група је дошла дотајне локације и пронашла неколико контејнера који су имали енглеске натписе. Занимљиво је да су они били у једмом складишту без икакве заштите па се предпостављало да су чувари по сазнајну о упаду Ирачана побегли. Шта је било у контејнерима никад није разјашњено. Неки наводи тврде да се радило о сесам балистичких ракета Першинг-2?! О проналаску товара одмах је обавештен оперативни штаб смештен у Басри који је контролисао све активности око упада у Кувајт. Наводно седам пројектила Першинг 2 одмах је укрцано на велике камионе и смета одвезени у Ирак у базу близу места Салман Парк!
Три ирачке дивизије су у близини места Ал Џахра где се налази и тенковска школа су се повезале у једну целину. Тад је у тенковској школи заробљено и неколико тенкова М -84 које је тадашња СФРЈ после склопљеног посла о куповини 200 тенкова М-84 послала за обуку кувајтских посада. Ти тенкови су пребачени касније у Ирак, а један је после пада Садама Хусеина 2003. године пронађен и пребачен у војну базу на Флориди. Две оклопне дивизије су остале у Кувјату док је једна продижила према граници са Саудијском Арабијом.
Иначе права истина каже да је кувајстска влада добила упозорење о нападу ирачке војске што је емиру из фамилије Ал Сабах омогућило, као и владиним функционерима да побегну на време из земље. Једна бригада војника и 40 авиона, као и нешто ратних бродова успело је да избегне заробљавање и пребачено је у Саудијску Арабију.
С друге стране Садам Хусеин се није зауставио са довођењем нових снага. Од три дивизије бројка је порасла на 11 односно укупно 200.000 војника и чак 2.000 тенкова. Ирачка војска је све логистичке залихе са границе померена у сам Кувајт. Залихе су биле толике да су биле веће од стварних потреба војске, што је био довољан сигнал да суседна Саудијска Арабија подигне узбуну да је она следећа на реду. Тај страх био је одлучујући да тадашњи саудијски краљ Фахд прихвати долазак америчких трупа у ову краљевину, што је наишло на противљење неких Саудијсаца међу којима је био и Осама бин Ладен који је чланове крачљевске куће саветовао да то не чине већда ће он са својим добровољцима спречити упад Ирачана.
Међутим, Садам Хусеин није ни планирао да нападне Саудијску Арабију, него се одлучио после заузимања Кувајта да повуче све дивизије Републиканске гарде и замени их са новим јединицама. Републиканка гарда повукла се север ка граници са Ираком, и остала је тајна да ли се за стално враћа у Ирак или се спрема на офанзивне операције. Пред сам почетак коалиционе операције предвођене САД „Пустињска олуја“ једнице Републиканске гарде су се вратиле у Ирак.
ЕПИЛОГ:
Садамова инвазија на Кувајт оставила је велике последице. Пре свега уништен је мит међу којима је било убеђење да ниједна арапска држава неће напасти другу. Инвазија је показала на помен Кувајта и других чланова Савета за сарадњу заливских држава у одбрани чланица од спољне агресије. Ипак иситина је да снаге Савета за сарадњу заливских држава које су биле лоциране на северу Саудијске Арабије су биле недовољне за било какакв озбиљни одговор на ирачку агресију.
Дана 6. августа Савет безбедности Уједињених нација прихватио је Резолуцију 660 са којом је осудио ирачку инвазију Кувајта и захтевао хитно и безусловно повлачење ирачких јединица на положаје на којима су се налазили до 1. августа 1990.. За овом резолуцијом следиле су и Резолуције: 661, 662, 664, 665, 666, 667, 670, 674 и 677 са којима је Савет безбедности УН прогласио ирачју анкесију Кувајта као ништавну и увео против Ирака бројне санкције које су обухватиле прекид трогвања, продаја нафте, финасијске трансакције. Убрзо у Савету безбедности процењено је да санкције нису довољно средство да се ирачани повуку из Кувајта. Због ирачких претњи лидери заливских држава и државица затражили помоћ Запада упркос неповерењу и с тиме поставили темељ за почетак размештаја америчких снага на подрчју Персијског залива.