Пише: Данко Боројевић
Од самог почетка грађанског рата у бившој централној југословенској републици, из бројних афро-азијских земаља у део БиХ под контролом муслиманске владе пристизали су многобројни плаћеници сумњиве прошлости и идеологије. Међу њима били су и исламски фанатици, чији смисао учешћа у овом рату није био материјална зарада, већ ширење знатно опасније верске идеологије и уништавање немуслиманског становништва.
Исламски фанатици пристизали су у БиХ разним каналима, за које су знале и САД и УН али ништа нису подузимале како би се спречио њихов долазак.
Креатори новог светског поретка и потпаљивачи локалних ратова увек играју на више карата. Упоредо са дипломатским притисцима на српску страну, сарајевском политичком врху сугерисано је да проведе реорганизацију, укрупњавање и наоружавање војних јединица како би се остварила „равнотежа ватрене моћи“. Ударну песницу АБиХ на подручју средње Босне требало је поред домаће 7. муслиманске бригаде да чини и неколико хиљада иностраних арапских ратника, до тада расутих по регуларним јединицама или самосталним четама. Била су то сумњива лица са маргина друштва, криминалне прошлости, са интерполових потерница, и обимним терористичким досијеима. Њима су отворени „хуманитарни путеви“ да организовано преко Аустрије и Хрватске дођу у БиХ. Међународни посматрачи, дипломате, снаге УНПРОФОР, Доктори без граница и многобројне хуманитарне и друге организације прећутно су посматрале долазак и рађање четвртог ратног фактора у БиХ, који ће пресудну улогу одиграти у борбама за Возућу.
Окупљање џихад ратника под једну заставу извршено је 13. августа 1993. године. То је учињено строго поверљивом наредбом ратног команданта АБиХ, генерала Расима Делића, број 14/75-86, а на основу претходног писменог захтева из врха 3. Корпуса АБиХ заведеног под бројем 05-900-90, у коме генерал Енвер Хаџихасановић предлаже да се „сви страни држављани-добровољци у АБиХ оганизују у један Одред, под називом „Ел муџахид“.
Термин „муџахид“ односно „муџахедин“ арапског је порекла. Светске енциклопедије преводе га као „свети ратник“, „ратник светог рата“, „борац муслиманске гериле“, „јунак вере“ или „истински борац за Алахову ствар“, односно за „спровођење Његовог закона на земљи“.
Иако је генерал Делић оставио могућност да се реализација задатака из наређења оконча до краја тог месеца, планска мобилизација иностраних добровољаца је извршена за неколико дана. Свечаним постројавањем Одреда „Ел муџахид“ у Мехурићу код Травника присуствовали су највиши генерали АБиХ, као и локалне политичке и верске структуре које су предводили начелник општине Травник Мухамед Ћурић, и травнички муфтија Нусрет Авдибеговић.
Команда Одреда налазила се у Дому Ватросталне, у Подбрежју код Зенице. Јединица је заведена под војном поштом ВЈ 5689, подељена у четири чете, а подређена команди 3. Корпуса АБиХ. У војној документацији, наредби о оснивању, каснијим наредбама и преписци најчешће је коришћен назив Одред „Ел муџахедин“, или „Ел муџахид“, како је писало на званичном печату. У јавности се употребљавао термин „Ел муџахедин“, како је стајало на амблему у црној застави.
Командни кадар Одреда „Ел муџахид“ звао се „Шура“ (поглавништво), а за првог емира (вођу) одабран је Либијац, Мухамед Абдул Вехаб Јусуф, познат и као Абу Харис, рођен 1958. године, несвршени бечки студент медицине.
Алжирац Абделкадир Моктари, познатији као Абу Ел Мали[1], у документима АБиХ шифрован као „Хасан“, преузеће Одред крајем 1993. године и на његовом челу остати до краја рата у БиХ. Рођен је 1969. године, а по лажним документима са којима је стигао у БиХ представљао се као доктор педијатрије. У Зеницу, где се и оженио, дошао је из Француске, у јесен 1992. године, и водио арапску групу смештену у касарни 7. Муслиманске бригаде у Билмишту. У војној евиденцији АБиХ уредно је вођен од 15. октобра 1992. до 25. децембра 1995. године, са адресом становања у згради амбасаде Холандије у Сарајеву.
Алжирац Абделкадир Моктари, познатији као Абу Ел Мали (Што је арапска верзија надимка турског султана Мехмеда Другог Ел Фатиха, освајача средњовековне краљевине Босне), у документима АБиХ шифрован као „Хасан“, преузеће Одред крајем 1993. године и на његовом челу остати до краја рата у БиХ. Рођен је 1969. године, а по лажним документима са којима је стигао у БиХ представљао се као доктор педијатрије. У Зеницу, где се и оженио, дошао је из Француске, у јесен 1992. године, и водио арапску групу смештену у касарни 7. муслиманске бригаде у Билмишту. У војној евиденцији АБиХ уредно је вођен од 15. октобра 1992. до 25. децембра 1995. године, са адресом становања у згради амбасаде Холандије у Сарајеву.
Структуру потчињених сарадника „Ел Муџахида“ попуњавали су најмање три теренска оперативца: Билах Муатез из Египта, Алжирац Џебари Шериф ал Беида, рођен у Анаби 1961. године, и Абу Бешир из Јемена. Два Сиријца, Абу Ејмен рођен 1964. године, добар познавалац српског језика, добио је функцију помоћника команданта за безбедност и везу, а Абу Хамза шефа Прес службе. Абдул Сабур је руководио персоналним одељењем афро-азијаца, а Аднан Пезо из Приједора домаћих следбеника џихада, док је Езхер Бегановић, рођен 1966. године у Травнику био шеф безбедности над муслиманским (бошњачким) делом Одреда. Са новопридошлим афроазијцима пријемне разговоре обављао је Адил Ал Ганем из Кувајта, познат као Абу Муаз.
Изнад свих налазио се сива еминенција и главни шеријатски идеолог, египатски шејх Абдел Рахман Ахмед познат и као Анвар Шабан, који Одред није сматрао само војном јединицом већ и посебним џематом.Непосредна логистичка база „Ел муџахида“ налазила се у канцеларији Високог комитета Саудијске Арабије у Зеници, иако је материјална помоћ плански стизала од многих арапских хуманитарних организација. Према француским изворима, главни снабдевач наоружањем „Ел муџахида“ био је Алжирац са канадсаким пасошом Фатех Камел, емирова десна рука, у западним медијима назван „Мустафа терориста“.
Други египатски шејх, Еслам Фаргал, међу следбеницима познатији као Имад ел Мисри или Еслам Дурмо, рођен 1964. године у Каиру, био је утицајни муџахедински идеолог, интерпретатор и учитељ „правовјерног“ ислама. Због ширења исламских фундаменталистичких идеја и организовања насиља, у родној земљи је често робијао. Доласком у БиХ почетком 1992. године, о чему постоји и забелешка републичког МУП, предводи групу вехабијских „васпитача“. Они су тврду варијанту ислама практицирали не само у Одреду, већ и изван њега, међу домаћим становништвом, убедивши многе млађе муслимане да је ислам њихових очева погрешан. Циљна мета били су им јетими (ратна сирочад), којима су уз хуманитарну помоћ, нудили и верску литературу, или их укључивали у новоосноване школе-медресе. Ел Мусри је уредник неколико верских памфлета и аутор књига „Понижавајући мир“ и „Казивање о вјеровницима“.
Одред је у почетку ратовао формално претпочињен Опертивној групи „Три сјевер“ (ОГ „Три сјевер“), да би убрзо био придодат ОГ „Босна“, а потом 35. дивизији КоВ АБиХ (35. дКоВ АБиХ) са седиштем у Завидовићима, чија је зона одговорности било Возућко ратиште.
„Ел муџахид“ убрзо израста у најопремљенију, најборбенију и за ратовање најрасположенију формацију АБиХ. Упућивани су на најтврђе линије, где показују фанатичност у борби, уносећи у рат нову дозу суровости. Нападају у мањим групама, користе хладно и ватрено оружје, арапски језик при комуникацији, и властити систем везе, што им обезбеђује тајност акције. Због тога је Одред две године заредом, 1994. и 1995. године, ратујући углавном на Возућком ратишту, званично проглашен за најбољу јединицу АБиХ.
Немачки лист „Шпигл“ потврдио је половином јануара 1994. године, да се на страни муслиманских снага у БиХ бори око две хиљаде „следбеника џихада“ из многих афро-азијских земаља.
Обредно убијање на Возући заробљених српских цивила и војника ВРС у логору Гостовић инострани муџахедини су забележили фотографијама и видео-тракама, које су слали финансијерима у арапске и европске земље као доказ успешне борбе против хришћанских „неверника“.
Сцене смакнућа заробљених бораца ВРС су језиве: мученици су висили окачени ужадима, везани потапани у бурад, прећено им клањем, дељени су им ножеви да се међусобно убијају, вршена су ритуална клања заробљеника…… Тукли су их војничким цокулама, песницама, дрвеним и металним шипкама, цевима од оружја…. од снимљеног материјала панисламистичка „Група за просвјећивање и џихад“ направила је видео-филмове о активностима, ликовима и погибијама Алахових ратника у БиХ.
Многи западни војни аналитичари тврде, да је војно крило исламистичке терористичке организација „Ал Каида“ настало управо у БиХ, износећи податке да је већи број припадника Одреда касније заузео кључна места управо у војном делу те терористичке организације.
По завршетку рата, долазак међународних снага за спровођење мира познатих као ИФОР (IFOR), био је условљен распуштањем Одреда „Ел муџахид“. Био је то услов Алији Изетбеговићу у Дејтону. Међутим, Алија то није схватио озбиљно, те је уследео отворени политички притисак страних центара моћи на „муслиманско“ Сарајево. Док су снаге ИФОР у неколико наврата, вршиле претресе сумњивог терена. Убрзо су сви преостали Муџахедини, морали да напусте муслимански део Муслиманско-хрватске федерације БиХ (данас ентитет Федерација БиХ), као и целу БиХ.
Део припадника овог Одреда, учествоваће у нападу на САД, 11. септембра 2001. године. Потврђујући ону народну изреку: „Ко с ђаволом тикве сади о главу му се обијају“.
За израду текста коришћена је литература:
Ненад М. Цвјетковић, Битка за Возућу (1992-1995), Мисионар, Добој, 2012.
Данко Боројевић, Драги Ивић, Војска Републике Српске, 12. мај 1992. године-31. децембар 2005. године, СРВЧ, Београд, 2014,
Магазин Видовдан, Данко Боројевић, Драги Ивић, Отровни ујед шејтанових мамби, 31. јул 2011,