Социјалистичка Југославија одлучила је пратећи светске трендове, пре свега у ракетној артиљерији, да крене сопственим путем и не куповином тада од Совјетског Савеза или неке друге западноевропске државе. Одлука је била тешка, али упркос томе великим трудом и залагањем развијени су самоходни вишецевни бавачи ракета.
Оно „самоходни“ се некако изгубило и остао је назив „Вишецевни бацачи ракета“ или скраћеница ВБР која се одомаћила са избијањем грађанског рата. Све зараћене стране су масовно користили „Вишецевне бацаче ракета“ од 1991-1995 године.
Развој првог југословенског вишевецног бацача ракета по ознаком М-63 „Пламен“ на вучном лафету започео је 1958 године, а у наоружање ЈНА уведен је 1963. од тада и ознака на њему М-63. Са овим вучним ВБР који је имао 32 цеви и са ракетом домета 8,5 км Титова Југославија била је прва земља која је имала сопствени развој и производњу ВБР. Заправо радило се о концепту ослонца на сопствене снаге како би земља у сваком тренутку била способна за одбрану и не би завислила ни од једног блока било ко да је нападне
Вишецевни бацач ракета М-63 Пламен калибра 128 мм је ракетно вишецевно артиљеријско оруђе намењено за остваривање снажних, изнандних и брзих ватрених удара по циљевима изузетне важности великих размера како на копну тако и на води.
Ово оруђе било је конструисано као вучено оруђе које се вуче моторним возилом, а по потреби могла је бити кориштена и запрежна вуча. Овај ВБР осплужује 5 послужиоца и командир одељења
Лансер је кутијастог облика и има 32 цеви калибра 128 мм. Хоризонтално поље дејства је +15, а вертикално поље дејства је од 0 до 48 степени.
Ово ракетно артиљеријско оруђе на основу ратних искустава је 1995. са вучно пребачено на самоходно возило пре свега на шасију камиона ТАМ-150. Његова највећа мана била је што домет ракете није био повећан на 13 км. Ово возило је постало познато као „Пламен Ц“.
Следеђе оруђе ракетне артиљерије чијим развојем је водио Обрад Вучуревић био је „Самоходни вичецевни лансер ракета М-77 Пламен“.
Овај систем имао је калибар 128 мм познат је под називом „Огањ“. Развој овог ракетног система реализован је био од 1968. године до 1977. године. Први прототип новог оруђа ракетне артиљерије приказан је на војној паради 9. маја 1975. Серијска производња овог ракетног система почела је 1980 у предузећу Братство Нови Травник. Ракете калибра 128 мм произвођене су у фрабици „Унис-Претис у Вогошћи.
У наоружање ЈНА овај самоходни вишецевни ракетни систем је ушао 1978. године.
Зашто се каснило у развоју овог система? Пре свега јер је решавано више сложених технички система.
Лансер је као и на „Пламену“ имао 32 цеви, али је добио веће ракете калибра 128 мми дометом 20,5 км са чиме је постигнута велика моћ за уништавање живе силе, ватрених средстава, центара везе, аеродрома, саобраћајница, пристаништа и других циљева распоређених по дубини непријатељске територије.
Лансер је био уграђен на точкашко возило домаће производње. Лансер је имао аутоматски пуњач који је омогућавао да се други рафал испали у веома кратком временском року. Време пуњења 32 ракете износи три минута. Време потребо за лансирање два пуњења 64 ракете са ватреног положаја је 6,5 минута. Батерија са шет ракетних лансера „Огањ“ је неутрализација циља на површини од 150 хектара
Систем М-77 Огањ опремљен је аутоматиком за нивелисање возила, заузимање елемената гађања и избор најпогодније путање лета ракете. Оруђе има аутоматизовани рад свих механизама како би се самњило време заузимања и напуштања ватреног положаја, олакшало и поједноставило управљање и повећала брзина и прецизност рада.
За гађање циљева користе се следећи типови ракета са тренутно -фугасном бојевом главом Р-128 мм М-77 Огањ са упаљачем УТУ М-77; Р/ТФ 122/128 мм М91 са упаљачем МРВ-У као и Р-128 мм М-92 са касетном бојевом главом и упаљачем УТЕ М-91. Тежина пројектила је 67,1 кг, а маса бојеве главе 19,53 кг и домета 21.0000 метара.
Лансирна платформа је заштићена од кише и снега склопивим системом заштите.
За време грађанског рата на простору СФРЈ овај артиљеријски ракетни систем је показао велике могућности и ефикасност дејства у ратнм условима широм бивше Југославије на свим зараћеним странама широм бивше Југославије. Једино негативно искуство са овим системом је било немогућност коришћења ракета типа „Град“ калибра 122 мм које су се разликовале по дужини и пречнику и систему за брављење и опаљење. Пошто се на територију СФРЈ нашао велики број тих ракета (Либански товар наоружања), стручњаци ВТИ су успели да реше проблем.
Завршетком ратова на овом систему дуго није рађено све до пре шест година када се јавила потреба за модернизацијом овог ракетног система пре свега продужењу домета ракета са 20, 5 на чак 50 км. На модернизацију су утицали измењен начин ратовања, као и употреба саврмених материјала, знатно лакших у конструкцији, веће чврстоће и квалитета са чиме је удахнут нови живот у овај ракетни систем. Посебно употреба система за инерцијалну навигацију и глобално позиционирање (ИНС/ГПС).
Главни задатак осим модуларности било је и повећање прецизности и већа ватрена моћ по објекту дејстваОсим дигитализације овог ракетног система настао је и модуларни огањ који је имао чак три типа лансера који су могли да се постављалју. Ради се о ракетама које су херметички запаковани у контејнер калибра 122мм и 128 мм који се одбацују и цеви које се користе су за јендократну употребу, а налази се и контејнер за противоклопну ракету домета 25 км РАЛАС који је настао на модификацији ракете типа АЛАС.
Носилац развоја дигитализованог огња био је ВТИ, а модуларног огња ВТИ -Војнотехнички инстиут као интегратор, Прва петолетка -Наменска, Застава „Терво“, ФАП Прибој“ и „ТРЗ Чачак“.
У конструкциј ВТИ имао је идеју да се створи ракетни систем као такозвана паметна борбена платфрома уз употребу ГПС-а и модерног СУВ-а. Прва степеница у томе био је ракетни систем „Морава“, која је била израђена за иностраног купца УАЕ који су затим те ракетне системе донирали либијском лидеру марашлу Халифи Хафтару. Развој система започет је 2010. године. На основу искустава из развоја ракетног система „Морава“ и жеље да се смањи време преласка из маршевског у борбени положај Војнотехнички институт започео је модернизацију ракетног система „Огањ“. Биле су две фазе, прва дигитализација старог система који се налази у норужању Војске Србије и „Модуларни огањ“ у другој фази..
М-17 Дигитализовани огањ
Дигитализовани ракетни систем Огањ познат је и под ознаком М-17 када је фактички започео и овај пројекат (ЛРСВ М-17 „огањ“). На овом ракетном систему задржано је постојеће возило ФАП-2026 БДС/А само што је на постојећој платформи задржан модернизацијски пакет који чине: инерцијално-навигацијски систем (ИНС), интегрисани СУВ, способност самомсталног извршења борбене мисије и спорегнут рад са универзалном покретном артиљеријском рачунарском станицом (УПАРС). Од преласка из маршевског у борбени положај потребно је мање од три минута. Ремонт кљичних подсистема урадио је ТРЗ Чачак, возило је марке ФАП, интеерграцију и маскирну заштиту ради Прва петолетка из Трстеника, за ракете је задужен „Крушик Ваљево, компанија „ЕДеПро.
Модуларни огањ М-18
Први функционални прототип приказан је на Сајму наоружања и војне опреме „Партнер 2017“. Са новог система који је био приказан склоњен је био пуњач за резервно пуњење и механизам за цеви лансирног уређаја, а поставњена платформа која може да прими контејнер са свим ракетама са којима располаже Војска Србије „пламен“, „огањ“, „град“ и модификовани град ознаке Г-2000. Систем је контејнерског типа .
У односу на верзију М-17 резликује се и визуелно.
За лансирно возило искориштена је платфрома теренског возила не ФАП 2026 него ФАП 2228 погонсек групе 6х6 на које је могуће поставити посебне или кобиноване контејнере са фабрички упакованим ракетама, односно модулима М-63 Пламен А и Д калибра 128 мм, М-77 Огањ калибра 128 мм, БМ-21 Град калибра 122 мм и ракети систем Алас домета 2њ5 км и модификовану ракету типа град под ознаком Г-2000 домета 40 км. Од новина модуларни „огањ“ добио је и ракетне пројектиле „Кошава 1 и „Кошава 2“ домета 25 и 50 км које развија Војнотехнички институт.
Кабина теретног возила у оносу на претходне „огњеве је лако оклопљена и има на предњој страни на месту возача и сувозача панцирно стакло. Ниво заштите оклопа штити овај ракетни систем од пешадијског напружања и фрагмената граната.
Иначе у предњем делу кабине налази се СУВза невођене ракете, а у задњем делу проширене кабине станиа за вођење ракета.
Ланисрање ракета за овај систем проврено је било 2020 године на полигону Пасуљанске ливаде када су лансиране биле ракете калибра 122 мм модификовани Град под ознаком Г-2000 и то је било прво гађање тим ракетама продуженог домета у Србији.
Домети ракета:
Пламен А, калибар 128 мм, домет 8,6 км
Пламен Д, калибар 128 мм, домет 12,6 кмж
Огањ М-77 калибар 128 мм, домет 21 км
Огањ М-20, калибар 128 мм, домет 50 км
Ракета Г-2000, калибар 122 мм домет 40 км
Број цеви по измењивом контејнеру:
Ракетни систем „Пламен“ 16 цеви;
Ракетни систем „Огањ“ 12 цеви,
Ракетни систем „Град“ 12 цеви
Лансирни уређај: Измењиви контејнери за једнократну или вишекратну употребу;
Број контејнера на лансирној платформи: два команда
Г-2000
Г-2000 је назив за модификовану ракету за ВБР типа БМ-21 „град“, под ознаком Г-2000, за коју се каже да је пројектил овог типа са најдужим дометом који се нуди на тржишту. Према опису, тежина ракете је 69 килограма, од чега на бојеву главу отпада 18,1 килограм. Максимална брзина ракете по лансирању износи 1.100 метара у секунди. Максимални домет ракете је 40.000 метара (40 километара). Иначе, код ове ракете тежина бојеве главе је смањена, док је упаљач остао исти као код совјетске верзије ове ракете.