Пише: Данко Боројевић
Историјски гледано, Хладни рат почео је почетком педесетих година прошлог века а свој врхунац или експанзију је имао током седме деценије ХХ века. У том периоду, настали су многи ловачки авиони, који и данас лете и који чине озбиљан број данашњих борбених авиона у светским ваздухопловствима. Међу њима, данас лете још увек три совјетска типа ловаца, два „француска“, четири „америчка“ и један тип ловаца кинеске производње.
СИНОНИМ ЗА СОВЈЕТСКИ ЛОВАЦ, СКРАЋЕНИЦА МИГ
Синоним хладног рата, од наоружања били су тенк Т-55, пушка Калашњиков и ловачки авион МиГ-21. Ловац МиГ-21, још данас лети у још 13 ваздухопловстава широм света од Европе, Азије, Африке и Јужне Америке. У Европи још увек лети у саставу РВ Хрватске, а летеће све док његова замена, ловци Rafale F3R не буде потпуно оперативни у РВ Хрватске.
О овом ловцу све је већ одавно познато. О њему је најбољу оцену дао познати британски ваздухопловни стручњак и публициста покојни Бил Ганстон (Bill Gunston) који је сматрао да је МиГ-21 најславнији ловачки авион на свету. А то своје мишљење поткрепљује следећим подацима: МиГ-21 је израђен у више примерака но било који други ловац после Другог светског рата; израђен је у бројнијим верзијама но ма који други авион Другог светског рата; већ до сад је у наоружању провео више година но било који други војни авион и остаће у њему још дуги низ година; борио се у више ратова и на више различитих крајева света но ма који други ловац у историји ваздухопловства; користио се у више ваздухопловних армија но ма који други ловац – по садашњим оценама у најмање 37 и највише 49 земаља – што ниједан авион није достигао.
Ловац МиГ-23, совјетски батинаш контроверзни авион, који и данас буди опречне ставове. Први оперативни ловац овог типа, означен као МиГ-23С свој први лет извео је 21. маја 1969. године. Од тог дана следи плејада „двадесет тројки“ од МиГ-23М, МиГ-23МФ. МиГ-23МС па до побољшаних верзија МиГ-23МЛ, МиГ-23МЛА па до МиГ-23МЛД. МиГ-23 је последњи ловац, на којем је радио Артјом Микојан, један од двојице светски познатих конструктора (други је Михаил Иосифович Гуревич), чији је акроним МиГ у оно време био а и данас јесте, синоним за ловачки авион.
Међутим, да будемо мало субјективни са данашње тачке гледишта. Овај ветеран је први успео да обори, данас медијски извикани ловац F-16.
Совјети су своје ловце МиГ-23МЛД употребљавали током своје интервенције у Авганистану. Ови ловци су употребљавани изнад Авганистана почев од 1986. године па све до совјетског повлачења из те земље фебруара 1989. године. Ловачке ескадриле наоружане ловцима МиГ-23МЛД углавном су покривале Кабул и Баграм. У неколико наврата совјетски ловци МиГ-23МЛД сукобили су се са пакистанским ловцима F-16А. У тим дуелима Пакистанци су извукли дебљи крај. Тако је 29. априла 1988. године капетан Сергеј Привалов у свом ловцу МиГ-23МЛД код града Хоста оборио један пакистански ловац типа F-16А. Мајор Владимир Астахов је својим ловцем МиГ-23МЛД изнад Авганистана 26. септембра 1988. године оборио два иранска јуришна хеликоптера типа АH-1Ј Sea Cobra.
Данас овај ловац лети у осам ваздухопловстава широм света. Посебно је активан изнад Сирије.
Ловац МиГ-25, авион који је својевремено НАТО грешком означио као МиГ-23 и данас је најбржи ловачки авион на свету и носилац више Гинисових рекорда. Авион за који је везано више НАТО митова. Слепи миш или Foxbat како је означен у НАТО литератури, уливао је страхопоштовање истих. Почетком 1967. године навелико се говорило о совјетском новом ловцу Foxbat чија је брзина премашивала три маха, а практичан врхунац лета достизао висину од 30 км. Амерички војни кругови оценили су да је то најмодернији авион совјетског ваздухопловства и да има „супер перформансе“. Још је 1973. године тадашњи амерички дрţавни секретар за ваздухопловство Роберт Симен изјавио да је МиГ-25 „најбољи ловац-пресретач који се сада производи у свету“, да је овај ловац опремљен „изванредно ефикасним радарским и навигацијским системима“. Сматрало се да је МиГ-25 у стању да збрише са неба било који амерички борбени авион. Док се фама о „супер ловцу“лагано почела стварати, Совјети су наставили са развојем новог авиона.
Уверење о „супер перформансама“ МиГ-25П међу америчким стручњацима није, међутим дуго трајало. За то се потрудио совјетски пилот поручник Виктор Беленко који је овим авионом, 6. септембра 1976. године пребегао у Јапан. После детаљног прегледа ловца МиГ-25П од стране америчких стручњака, легенда о „најбољем ловачком авиону на свету“ према њиховом мишљењу, изгубила је сјај.
Ловачки авиони МиГ-25 своју борбену премијеру имали су 13. фебруара 1981. године, кад су се сиријски ловци МиГ-25ПД сукобили са израелским ловцима F-15А. Током тих ваздушних дуела било је губитака и међу израелским и међу сиријским ловцима.
Посебно изграђене верзије Е-266 и Е-266М постигле су неколико светских рекорда. Од којих су неки још актуелни. Тако су постигнути рекорди у класи копнених авиона са турбомлазним погоном, као што су:
апсолутна висина од 37650 м,
висина лета са теретом од 1000 кг и 2000 кг 37080 м,
време пењања на 25000 м за 2 минуте и 34,2 секунде,
време пењања на 30000 м за 3 минуте и 10 секунди,
време пењања на 30000 м са теретом масе од 1000 кг за 3 минуте и 10 секунди,
време пењања на 35000 м за 4 минуте и 11,7 секунди,
брзина лета на стази од 100 км за затворени курс 2605,10 км/х,
брзина лета на стази од 500 км за затворени курс 2981,50 км/х,
брзина лета на стази од 1000 км за затворени курс, са масом терета од 2000 кг 2920,67 км/час.
У 2007. години је уписано у Гинисову књигу рекорда да је МиГ-25 најбржи борбени авион на свету. То је на основу радарског мерења добијен резултат од 3395 км/час, што одговара Маховом броју од 3,2.
Постојала је забрана пилотима на ловцима МиГ-25 да укључују радар на земљи, па је овај ловац пратила и анегдота да радар својом снагом убија зечеве на аеродрому.
МиГ-25 послужио је као основа за настанак ловца-пресретача МиГ-31.
Данас га још користи ваздухопловство Сирије, како у ловачкој тако и у извиђачким верзијама.
СЛОВО F ЗА FIGHTER ИЛИ ПОЗОВИТЕ ЧЕТИРИ РЕВОЛВЕРАША
Нису само совјетски ловци и данас у употреби, и Американци имају коња за трку и то не једног већ њих четири.
Један од првих америчких ловаца, који још лети јесте Northrop F-5A Freedom Fighter. Доказ је то да су САД тада биле способне да направе лаган и јефтин ловац, доступан мање богатим државама света.
Први прототип је полетео 30. јула 1959. године, и на првом лету је пробио звучни зид. Администрација председника САД Џона Кенедија, одлучила је да подржи пројекат лаког, једноставног и јефтиног ловца за савезнике. Министарство одбране је 1962. године расписало конкурс за опремање авијације чланица НАТО (NATO) и СЕАТО (SEATO) пакта лаким ловцем. Опремање ових ваздухопловстава је обављан у оквиру програма MAP (Military Asistance Program – програм војне помоћи). На овом конкурсу победио је ловац компаније Нортроп Н-156Ф (Northrop N-156F). Ловац добија нову ознаку Ф-5А (F-5A) и назив Фридом Фајтер (Freedom Fighter).
Развој овог ловца изводио је конструкторски тим компаније Northrop Corporation, предвођен конструктором Вељком Гашићем. Сигурно нису ни сањали, да ће овај авион летети и данас широм света.
Данас лети у најмање четири државе света, док га у Европи користи Шпанија као авион за обуку и Турска у својој акро групи Turkish Stars,
Моћни Фантом или ловац McDonnell Douglas F-4E Phantom-II, попут његовог ривал МиГ-21, још увек се може видети на светском небу. Појавом ловца F-4 Phantom-II, настала је нова ера у развоју борбене авијације, а пре свега ловачке, чије је обележје богата електронска опрема уз добре маневарске способности и карактеристике.
Овим ловцем био је задовољан и тадашњи секретар за одбрану САД Роберт С. Мекнамара (Robert S. McNamara), те је наложио да F-4 Phantom-II постане први интервидовски борбени авион (донедавно и једини оперативни борбени авион који су користили и РВ, РМ и маринци САД) у оружаним снагама САД.
Иако су својевремено за потребе РМ САД из ловца North American F-86E Sabre, развијени морнарички ловци North American FJ-2 Fury и FJ-3 Fury, ипак је F-4 Phantom-II први амерички интервидовски ловачки авион. Ловац F-4 Phantom-II је због свог квалитета натерао видове америчке војске да забораве на свој антагонизам, и да авион F-4 постане основна ударна песница USAF, USN и USMC. Тако је он постао први ловац који је задржао и своју службену ознаку (F-4 Phantom-II) у сва три вида америчке војске (који користе ловачке авионе), баш због свог квалитета.
Међутим, сагледавајући његову интервидовску улогу, справом се може рећи да је његов наследник постао авион Lockheed Martin F-35 Lightning II. Јер и овај авион данас користе, сва три вида Оружаних снага САД.
Да је F-4 био опасана противник и ловцима новијих генерација, говори и податак из 1982. године, када је сквадрон ловаца F-4N током извођења вежбе симулација борбе у ваздуху са ловцима F-5Е, F-14, F-15 и F-16, заузео прво место.
Данас „фантоми“ још увек лете у четири светска ваздухопловства, од којих се грчко и турско налазе у Европи.
Како је F-5А био предвиђен за вишенаменску улогу, недостатак радара и савременог нишанског система је у великој мери ограничавао његове ловачке карактеристике. Будући да је РВ САД 1970. године поново расписало конкурс под називом IFA (International Fighter Aircraft), сличан ранијем програму MAP, али је овог пута тежиште било више на ловачким карактеристикама. Ово је компанији Northrop добро дошло, јер је нови F-5Е управо био завршен. Northrop је поново победио конкуренте. Тако је створен F-5E, назван Tiger II.
Ловци F-5E Tiger II своје прво ватрено крштење имали су на крају рата у Вијетнама у рукама јужновијетнамских пилота. По пада Сајгона северновијетнамска војска је поред већег броја различитих ваздухоплова заробила и 27 ловаца једноседа F-5E Tiger II. Неки од заробљених ловаца имали су радаре AN/APQ-153, а неки и боље радаре AN/APQ-159. Заједно са старијим примерцима ловаца Freedom Fighter, ловци Tiger II укључени су у састав мешовитих пукова заједно са ловцима МиГ-21. Нова вијетнамска војска ове авионе је употребљавала у борбама против снага Црвених Кмера у Камбоџи и током краткотрајног сукоба са војском Кине 1979. године.
Нарочито је интересантна улога авиона F-5Е/F у САД. Током Вијетнамског рата америчка је морнарица основала чувену школу Top Gun, која је заправо била допунска, постакадемска установа за обуку у блиској борби у ваздуху. Основани су такозвани „Агресорски сквадрони“ инструктора на авионима, који су што је могуће боље „имитирали“ совјетске: A-4 Skyhawk је „глумио“ МиГ-17, а Т-38 и F-5Е су „глумили“ МиГ-21. По узору на морнарицу, ваздухопловство и марински корпус су основали сличне школе, где су такође коришћени F-5Е.
Данас овај ловац лети у 13 ваздухопловстава широм света, где се користи како за своју основну намену тако и за обуку. Занимљиво је да га у Европи још увек користи Швајцарска у својој акро групи Patrouille Suisse.
Током 1961. године нови државни секретар за одбрану Роберт С. Мекнамара предвидео је да се авион са ознаком TFX (Tactical Fighter Experimental) који је помно проучаван од стране ваздухопловства САД, може да модификује за морнарицу САД. Овај пројекат из којег ће касније настати F-111 Aardvark од самог почетка није одговарао морнарици. Био је превелик и претежак и није био погодан за базирање на носачима авиона, али је зато могао да носи најновије ракете ваздух-ваздух великог домете AIM-54 Phoenix.
У јануару 1969. године компанија Grumman је победила на конкурсу са својим пројектом G-303. Убрзо затим авион ће да добије нову ознаку и име – F-14A Tomcat.
Мачак Том (Tomcat), борбени авион америчке морнарице, настао је на основу њених искустава из рата у Вијетнаму. У оно време кад је настајао, био је технолошки напредан за скоро више од једне деценије. Својевремено је био једини борбени авион западне хемисфере, који је имао фузију сензора, нешто што је данас нормална ствар код борбених авиона.
У саставу америчке морнарице био је 36 година и поштено је одрадио те године службе.
Учествовао је у готово 27 борбених операција, где је постигао скромне резултате. Разлог томе лежи, не због тога што је он био „лош“ авион, већ напротив, био је одличан авион али за њега није било одговарајућих циљева, због којих је направљен. У служби америчке морнарице оборио је свега четири авиона, док су Иранци с тим истим авионом, били много ефикаснији.
Иранским мачкама, приписује се 130 обарања противничких ваздухоплова.
Занимљив је податак, да амерички „томкети“ немају нити једно борбено обарање са ракетама великог домета АIМ-54. Са истим ракетама, персијске мачке биле су много ефикасније. Њима се приписује 66 обарања ракетама „феникс“.
Колико су „томкети“ били супериорни над ирачким ваздухопловством говори и ирачка наредба, да се не упуштају у ваздушне дуеле с тим авионом.
Само овај податак довољно говори о том, да мачке нису биле „лоши“ авиони. Напротив, биле су технолошки и аеродинамички испред свог времена.
Као такви, авиони су припадали не седамдесетим годинама XX века када су створени, већ последњој деценији прошлог века и првој деценији овог века, кад су већ почели да се повлаче у пензију. Данас се овај авион још може видети, како лети у Ирану сад већ на прагу пете деценије службе у њиховом ваздухопловству. А летеће још.
Авиони F-14 Tomcat, оставили су великог трага у култури, пре свега у филмској уметности. Разлог томе лежи у филмском хиту са великих платна, под називом „Топ Ган“ (Top Gun). Филм који је био мега хит, не само у САД већ и у Европи и на овим нашим просторима.
Један од ретких борбених авиона, ако не и једини, који је светску славу стекао, не у борби већ на филмској траци.
Због тога, није погрешно рећи, да је он највећи глумац међу борбеним авионима, уопште.
ЧИНИ МИ СЕ, ДА МИ СЕ ПРИВИЂА ФАТАМОРГАНА, ЈЕСЕТЕ ВИДЕО САМ ДВЕ ФАТАМОРГАНЕ
Што би се рекло, без старог Дасоа нема ништа. Тако да ни ова листа не би била комплетна без две француске фатаморгане, ловаца Mirage-III и Mirage F-1.
Ловац Mirage-III је настао из захтева РВ Француске према компанији Dassault за једним поузданим ловачким авионом.
Масовна производња новог ловца почиње 1960. године, а већ октобра 1960. године полетео је први серијски примерак. Mirage-III донео је француској ваздухопловној индустрији дуго прижељкивани престиж, произвођача врхунских ловачких авиона, у свету.
Светску славу, овај ловац стекао је у рукама израелских пилота. Израелци су помно пратили развој ловца Mirage-III. Као приватна компанија Dassault је позвао представнике РВ Израела на промоцију новог ловца. Са доласком ловца МиГ-21 у наоружање арапских ваздухопловстава, Израел је већ 1959. године поднео захтев за набавку ловца Mirage-III.
Из ловца Mirage-III настао је јефтини јуришник Mirage-5, који је масовно извожен. Несумњиво, ловац Mirage-III је дао немерљив допринос у историји светског ваздухопловства, нарочито у рукама израелских пилота, захваљујући којима компанија Dassault није требала рекламу. Сами успеси ловаца Mirage-III у ратној стварности били су сасвим довољна реклама.
Данас овај ловац још увек лети у наоружање РВ Пакистана.
Схвативши да ће и ловцу Mirage-IIIC ускоро требати замена, РВ Француске је од компаније Dassault-Breguet захтевало да се конструише нови ловац. Уговор са компанијом потписан је марта 1964. године. На основу тог уговора компанија је почела да развија тешки ловац Mirage F-2 с турбовентилаторским мотором TF-306. Авион је по конфигурацији знатно одступао од целокупне фамилије „фатаморгана“. Имао је високо постављено конвенционално стреласто крило с ефикасним преткрилцима и закрилцима за хиперпотисак подешеним да се покрећу синхронизовано са стабилизатором-кормилом дубине. Прототип је полетео 12. јуна 1966. године.
Истовремено компанија је самостално, сопственим средствима развијала верзију ловца Mirage F-1, чије су димензије и масе биле прилагођене снази једног мотора Atar. Та верзија се показала као пун погодак, те се одустало од даљег развоја тешког ловца Mirage F-2. Прототип ловца Mirage F-1 први пут је полетео 23. децембра 1966. године, а већ током свог четвртог лета пробио је звучни зид, па је РВ Француске наручило 100 авиона за замену ловаца Mirage-IIIC и Vautour-IIN.. Тако је настао авион који је у много чему показао предност у односу на дотадашњу концепцију ловца с делта крилом.
Одличан ловац елегантних линија, борбено је проверен на више бојишта широм планете. Данас још увек лети у пет светских ваздухопловстава у Африци и Азији.
НИШТА БЕЗ КИНЕЗА
Како то бива, сваку причу морамо да завршимо са помињањем сигурно најстарије цивилизације на свету и најстарије државе. Што би се рекло, ништа без Кинеза.
Кина је већ крајем 1959. године добила неколико авиона МиГ-21Ф-13 и документацију за лиценцу која није била комплетна. Убрзо после прекида односа Кине са СССР, Кина је приступила производњи ловца МиГ-21Ф-13 на основу дела документације и неколико постојећих примерака који су послужили као основа за настанак кинеског ловца Ј-7.
Кинески ловац Ј-7 у основи иако је заснован на совјетском ловцу МиГ-21, почевши од седме деценије прошлог века, ипак представља засебан развој. Кинези су развили три генерације ових ловаца, од којих последња представља савремени ловац, чија су побољшања усмерена на аеродинамичке перформансе и авионику. Авион је добио дупла делта крила, а самим тим повећан је размах крила као и површина крила, што је довело до побољшања покретљивости.
Једини корисник у Европи прве генерације овог ловца означеног као F-7A, била је Албанија. Данас бројни побољшани ловци F-7/Ј-7, лете широм света у бројкама које су за данашње услове незамисливе. Ови ловци су основа чак 13 светских ваздухопловстава.
Ипак, данас се у свету још увек могу видети „маторци“ попут МиГ-21 и F-4 Phantom-II, који још увек парају небеским пространствима и још се не предају. Ова два ловца саставни су део светске ваздухопловне историје и стоје раме уз раме један са другим и немогуће је замислити небеска пространства без присуства ова два ловца, која су заједно писала светску савремену ратну историју.
За израду текста коришћена је књига: Данко Боројевић, Драги Ивић, Енциклопедија млазних ловачких авиона, ауторско издање, 2012.