Пише: Данко Боројевић
Крајем марта 1992. године и задњи војник ЈНА напушта територију Македоније. Тада се наметнуло питање и потреба формирања нове војне структуре коју је требало изградити из темеља у самосталној Македонији.
Већ 10. априла 1992. године први председник Републике Македоније Киро Глигоров потписао је Одлуку бр. 60, којом је формирана Војна команда Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране (Военото воздухопловство и противвоздушната одбрана).
Марта 2001. година, хеликоптери Ми-24В слећу на аеродром Петровац надомак Скопља. Ово је почетак 201. похе и почетак јуришне хеликоптерске авијације као врло битног сегмента македонских одбрамбених снага.
Разлог томе је сукоб који је 2001. године довео у питање опстанак саме државе. Брзим поступком одлучено је спровести набавку 12 борбених хеликоптера који би се користили као подршка јединицама на терену. Због политичких препрека и рата који се у то време распламсао, било је тешко наћи земљу вољну продати било какво
наоружање. Само је Украјина била вољна осигурати технику и обуку за македонске пилоте и техничаре.
Прва два хеликоптера Ми-24В прелетела су директно из састава Украјинског
контингента КФОР. Они су одмах придружени новоформираној јединици 201. похе (противоклопна хеликоптерска ескадрила).
Прва две ратне седмице на хеликоптерима лети мешовита украјинско-македонска посада. Доласком првих македонских официра и техничара обучаваних у Украјни, стижу још четири хеликоптера. У то време, због брзине увођења хеликоптера у службу, исти нису наново бојени, већ су задржали оригиналне камуфлажне шеме на које су нанесене македонске националне ознаке са евиденцијским бројевима од броја 201 до 212 (ВАМ-201-212). Два хеликоптера са бројевима 211 и 212 су верзије Ми-24К специјализоване за извиђање и корекцију артиљеријске ватре. Хеликоптери су упркос честим покушајима обарања и великог броја сати налета „преживели“ рат без икаквих губитака, а кориштени су с великом прецизношћу и ефикасношћу.
Крајем 2001. године РВ и ПВО Македоније отпочиње трансформацију и реорганизацију, па су тако и јединице добиле нова имена. Сухоји су остали активни све до краја 2003. године, а један од задњих летова су имали за аеромитинг у Куманову на спортском аеродрому Аџи Тепе. Тог дана је летео СУ-25 са бројем 123 заједно с још два хеликоптера Ми-24В (са бројевима 210 и 209) у формацији на малој висини док је у бришућем лету покрај њих пролетео двосед (са бројем 120) што је било врло атрактивно за публику, па су пилоти награђени овацијама. То је било задње јавно појављивање јуришника СУ-25 изнад Македоније, пре њиховог повлачења из наоружања РВ и ПВО Македоније.
После сукоба 2001. године, Македонија је тежила ка чланству у НАТО. Македонске ваздухопловне снаге суделују у многим међународним мисијама и вежбама где се указала потреба за модернизацијом постојећих или набавка нових летелица. Највише се то односило на комуникацијску опрему – некомпатибилну са западним уређајима.
Након разматрања свих опција, те највише због финансијских прилика, одлучило се на деломичну модернизацију флоте постојећих хеликоптера (Ми-8/17 и Ми-24). Тако је 2003. године, као извођач пројекта модернизације изабран израелски Elbit systems, компанија која иза себе има дуги низ година искуства у модернизацији и пројектовању модерних ваздухопловних одбрамбених система. Прва два Ми-24В хеликоптера добијају кодно име Jasmin. У њих се (редни бројеви 209 и 210) уграђује опрема за ноћно летање и навигацију. Први радови су обављени почетком 2004. године. Уграђен је оптоелектронски систем за ноћно летење, а комплетан простор кабине је пребојан одговарајућом црном бојом. Систем садржи и NVG (Night Vision Goggles) за оба члана
посаде, те промењено осветљење инструмената.
Такође уграђене су радиостанице и IFF (Identification friend or foe) систем распознавања свој/туђ компатибилан с НАТО стандардом. Накнадно су сличан
пакет модернизације добили Ми-24В под бројем 202 и 207. Следећа два хеликоптера Ми-24В (201 и 205) добили су нешто опширнију модернизацију.
Након проведеног генералног ремонта у украјинском сервисном центру Aviacon, у њу је укључено све претходно споменуто, али и комплетно измењени систем наоружања и означавања циљева. Тако је прастари систем оптичког и радио нишањења и гађања замењен новим FLIR (Forward looking infra red) и full color оптичким системом камера.
Овом су модернизацијом потоњи практично постали нови хеликоптери с пуно нових могућности, те су добили нови назив Александар Ми-24В (АМИ-24В). Застарели систем ПОВР Штурм је комплетно одстрањен, а на његово место је дошла инсталација за модерне ПОВР (противоклопне вођене ракете).
Модернизовани хеликоптери су препознатљиви по својој новој маскирној шеми у стилу splinter, те по новом систему означавања с комплетним сервисним ознакама на енглеском језику. Накнадно су још два примерка ремонтована у Украјини, а добили су и нове напредније моторе.
Од 2004. године до 2008. године македонско ваздухопловство је учествовало на више међународних војних вежби, као и у међународним мировним мисијама.
У марту 2020. године, сада Република Северна Македонија улази у НАТО.
Данас Северна Македонија има четири хеликоптера Ми-24В који су распоређени у борбени хеликоптерски сквадрон „НОЌНИ МОЛЊИ“ (Ноћне Муње).
Аутор се на сарадњи око текста и фотографија захвљује Драгану Цветићу.
Извор књига: Данко Боројевић, Драги Ивић, Жељко Убовић, Ваздухопловне снаге бивших република СФРЈ 1992-2015.