Развој Ме-262 базирао се на више напредних пројеката у Немачкој током тридесетих година.
Основа је био пионирски рад Ханса фон Охаина (Hansa von Ohain) на проналаску млазног мотора, који је довео до лета првог авиона на млазни погон – Хенкел Хе-1 . Упркос многим тврдњама савремених историчара, нацисти су већ током конструисања Хе-1 схватили које предности пружа нови погон те су кренули с опсежним радом на развоју нове врсте борбених авиона, који ће у свему надмашити совјетске, британске и америчке.
Доказ за ту тврдњу врло је једноставан – Хе-1 је полетео 27. августа 1939. године, а већ 18. јула 1942. године полетео је први прототип авиона Месершмит Ме-262 (Messerschmitt Me-262 Schwalbe) са млазним мотором.
Да није било снажне политичке и војне подршке пројекту, време развоја трајало би знатно дуже, нарочито ако се у обзир узме чињеница да је Ме-262 дословно у свему био револуционаран авион.
Ловачки авион Ме-262 је по свему био испред свог времена.
То се углавном односи на аеродинамичка решења.
Ме-262 је био нискокрилац са стреластим крилом, на чија су крила смештене гондоле с моторима. Гондоле су релативно широко размакнуте.
То је решење прихваћено како би се између њих могле поставити главне ноге стајног трапа, довољно широког трага како се не би поновио недостатак с најпознатијег немачког ловца из тог периода – Месершмит Бф 109.
У нос је смештена трећа нога тако да је авион добио стајни трап типа трицикла.
Да би се у носу створило довољно простора за смештај носне ноге и четири топа МК-180 (сваки са по 100 граната) морао је бити врло дугачак.
Како је Ме-262 конструисан да буде пунокрвни ловац добио је труп у облику троугла, с врхом троугла у висини пилотске кабине.
То нису били недостаци за ловца који је требало да обара бомбардере, али је видљивост из пилотске кабине при нападу на циљеве на земљи била врло слаба или никаква.
Томе треба придодати да је пилот седео тачно у висини крила, те су му и она знатно заклањала поглед према доле.
Да би се повећао узгон крилима при малим брзинама, конструктори су додали преткрилца и закрилца.
Закрилца су се аутоматски извлачила кад би се извукао стајни трап. Маса празног авиона била је 3795 килограма, што је изузетан резултат ако се узме у обзир да су конструктори морали направити авион који ће се моћи лако производити и нису смели користити суперлаке материјале, јер их није било довољно.
Долет с пуним резервоарима био му је 1050 километара на висини од 9000 метара. Занимљиво је да не постоји податак о брзини крстарења. Разлог је био да она никада није прецизно измерена, што због услова у којима је Ме-262 тестиран, што због чињенице да су пилоти који су на њему летели увек држали оптерећење мотора на 80 или више процената.
Један је разлог био њихова тромост при убрзањима, а други чињеница да би при квару једног мотора авион брзо губио на брзини. Кад би брзина пала испод 290 км/час авион је постао тешко управљив. У таквим условима, само су пуно оптерећење једног мотора и добро испланирано понирање према узлетишту омогућавали сигуран повратак.
Посебну улогу у развоју немачких напредних ваздухоплова, па тако и Ме-262 у то време имало је Министарство ваздухопловства (ReichsLuftfahrtMisnisterium – RLM) Немачке које је било овлашћено за планирање и развој готово свог нацистичког напредног оружја.
Под директном контролом RLM, компанија Брамо започиње развој још напреднијег млазног мотора него што је то био мотор Фон Охаина.
Наиме, Брамо је у своје моторе уградио аксијалне компресоре ваздуха што се показало као знатно боље решење, него центрифугални компресори на моторима фон Охаина. Тако ће млазни мотори компаније Брамо постати основа за све савремене млазне моторе.
Престрашен успешним Савезничким десантима у Африци, на Сицилији и Италији, Хитлер је одлучио да се у најкраћем року мора развити брзи ловац-бомбардер (Jagdbomber – Jabo) који ће напасти десантне снаге док су још на обали и пре него што их немачке копнене снаге успеју одбацити назад у море.
Тако је уз интервенцију великог вође Трећег Рајха, увођење ловца Ме-262 у наоружање ловачких јединица Луфтвафе (Luftwaffe) успорено за више од шест месеци.
Хитлер је лично разгледао један Ме-262 и конструктору Вилију Месершмиту (Willi Messerschmitt) поставио питање – „да ли нови ловац може користити бомбе?“.
И овај пут је Месершмит одговорио исто што и Герингу (Hermann Goering).
Сам Месершмит је без околишања, одговорио да је авион предвиђен да носи по 500 кг бомби, мада може да понесе дупло више.
Тако је Хитлер донео одлуку да одмах почне серијска производња јуришника Ме-262 Јабо.Упркос томе Месершмит је наставио припреме за серијску производњу ловачке верзије, свестан да Ме-262 није погодан за извршавење јуришних задатака.
Ловачко-бомбардерска верзија Ме-262А-2А Штурмвогел (Me-262A-2A Sturmvogel), задржала је стандардно наоружање ловачке верзије, а уз то је имала носаче за бомбе испод носног дела трупа. Ова верзија могла је да носи једну бомбу од 1000 кг, две од по 500 кг или две бомбе од по 250 кг. Варијанта Ме-262А-2а/У-1 је уместо два топа имала бомбардерски нишан ТСА.
Уз такве околности Ме-262 је убрзано, али врло тешко улазио у оперативну употребу. Пробни пилоти су уз све тешкоће испитивања потпуно новог авиона, у овом случају револуционарно новог, имали и тешкоћу да су се у сваком тренутку током лета могли сусрести с неким савезничким авионом.
Тако је сваки лет био и испитни и борбени.
И у тим условима пилоти су врло брзо открили да је Ме-262, ако му оба мотора исправно раде, ненадмашан противник у ваздушној борби.
Његова максимална брзина лета од чак 870 км/часова и оперативан врхунац лета од чак 12200 метара чинили су га неухватљивим за америчке авионе П-47 Тандерболт и П-51 Мустанг који су у то време загосподарили небом изнад Немачке.
Постоје бројна сведочанства посада америчких бомбардера који су оборени изнад Немачке и који сви тврде да нису ни видели авион који их је оборио, јер су пилоти на својим Ме-262 долетали према њима брзином већом од 850 км/часова.
Користећи се убитачном густоћом ватре своја четири топа од 30 мм, пилоти на Ме-261А-1а остајали су врло кратко уз циљ.
Прекратко да би посаде авиона Тандерболт и Мустанг имале времена реаговати.
Пре него што се први млазни ловац почео користити као ноћни ловац, у један од прототипова двоседа Ме-262Б-1а уграђен је радар Лихтенштајн СН-2 Lichtenstein SN-2), и октобра 1944. године њиме је почео да лети пуковник Хајо Херман (Hajo Hermann), командант 30. ловачке дивизије.
Пробе су се добро одвијале, па су двоседи Ме-262Б-1а одмах почели да се преправљају у ноћне ловце са бољим радио и радарским уређајима ФуГ-218 Нептун (FuG-218 Neptun) са уграђеним Hirschgeweih антенама, а означени су као Ме-262Б-1а/У-1.
Имали су четири топа Мк-108, још два топа у кабини који су тукли нагоре, слично као остали ноћни ловци.
Одмах су се показале и све лоше стране Ме-262, које су готово све имале исходиште у преслабим и непоузданим моторима.
Мотори Јумо-004 били су преслаби те је Ме-262 захтевао врло дугачку стазу полетања. Уз то, мотори су врло слабо прихватали „гас“ што је имало бројне негативне последице. Једна је била да посаде Ме-262 нису могле брзо узлетети након дате узбуне и тако избећи све чешће нападе из ваздуха или им се директон супротставити.
Још је гора последица била да је авион при слетању био врло тром и лаган циљ.
Тако је највећи број Ме-262 оборених у ваздуху изгубљен управо у тренутку слетања. Луфтвафе је томе покушала доскочити сталним патролама ФВ-190 (FW-190) око узлетишта, али и постављањем већег броја малокалибарских ПВО топова.
Оно што се није могло решити био је проблем недостатка пилота који се почео осећати након великих губитака у Совјетском Савезу.
Пилоти који су морали летети на Ме-262 поткрај 1944. године и почетком 1945. године нису били довољно увежбани ни за летење на авионима с клипним моторима, а камоли за тако напредни авион.
Уз то никада нису решени проблеми с преслабим моторима.
У последњим недељама рата ловци Ме-262 били су наоружани новим наоружањем – са 24 ракете В-В типа Р-4М калибра 55 мм које су располагале са експлозивним пуњењем од 500 г.
За обарање четворомоторног тешког бомбардера био је довољан само један погодак ракетом.
До краја априла 1945. године преостали Ме-262 са посадама, изузев оних из треће групе, 7. пука, стигли су у базу ЈВ-44 где се окупило око 100 Ме-262.
Укупно је произведено 1442 авиона Ме-262, али је само 450 стигло у борбене јединице.
Приближно око 100 их је изгубљено у борбама, а отприлике исти толики број је настрадао у разним борбама.
Кад су савезничке армије маја 1945. године стигле у Немачку, на аеродромима су затекле велики број Ме-262.
Неки су касније испитани у Великој Британији, САД, Француској и Совјетском Савезу.
Од делова који су се затекли у чехословачким фабрикама после рата, састављено је 12 ловаца под ознаком С-92 за потребе чехословачког ваздухопловства .