Америчка војска је поново извела ударе на иранске циљеве на југу Ирана и у зони Персијског залива, а тежиште акције било је на пловилима која су, како тврди ЦЕНТЦОМ, покушавала да положе додатне мине. Погођена су и иранска далекометна средства. То показује да примирје између Вашингтона и Техерана постоји само у ограниченом и условном облику.
Вашингтон формално не проглашава повратак на пун обим борбених дејстава. Ипак, сама чињеница да се удари изводе током важећег прекида ватре показује да америчка страна оставља простор за селективну употребу силе кад год процени да су њене снаге у региону угрожене.
ЦЕНТЦОМ је ударе описао као самоодбрану и заштиту америчких и савезничких трупа од претње коју представљају иранске снаге и Корпус чувара исламске револуције. Таква формулација служи да се војна акција правно и политички задржи испод прага отворене ескалације, али и да се Техерану стави до знања да ће сваки покушај промене стања на мору бити гађан.
Ормуз остаје главна тачка притиска
Суштина сукоба није само у појединачним ударима, већ у контроли Ормуза. Тај мореуз је и даље кључна тачка целе кризе, јер контрола пролаза одређује и темпо притиска. Техеран је почетком марта затворио овај стратешки поморски правац, а америчка страна од тада покушава да наметне нова правила кретања бродовима који улазе у иранске луке и из њих излазе.
Од 13. априла ЦЕНТЦОМ спроводи поморску блокаду код иранске обале над трговачким бродовима који улазе и излазе из иранских лука. Америчка војска је у том периоду преусмерила око 100 бродова, онеспособила четири и пропустила 26 бродова са хуманитарном помоћи. То значи да Вашингтон не покушава само да заштити пловидбу, већ и да контролише обим и карактер поморског саобраћаја око Ирана.
Истовремено, ни тако снажно америчко присуство није довело до пуне нормализације саобраћаја кроз Ормуз. То показује да америчка војна моћ може да нанесе удар, да пресреће и да ограничава, али не и да брзо врати нормалан комерцијални ток ако друга страна и даље има вољу да ремети пловидбу.
Примирје без стварног поверења
Ово је други оружани судар америчких и иранских снага у мају, и то после проглашеног прекида ватре. Раније овог месеца три америчка разарача са навођеним ракетама ушла су у сукоб са иранским нафтним танкером и још једним пловилом, док су иранске снаге одговориле ракетама, једносмерним ударним дроновима и малим чамцима. То показује да је примирје више механизам за куповину времена него стабилан договор.
Кад две стране задржавају способност и вољу да отворе ватру у року од неколико дана, онда прекид ватре није инструмент мира већ инструмент управљања кризом. Он служи да се спречи тренутно ширење сукоба, али не уклања узроке судара. У овом случају узрок остаје исти: Иран жели да задржи полугу у Ормузу, а САД желе да ту полугу сломе или бар сведу на подношљив ниво.
Изјаве америчког државног секретара Марка Рубија додатно потврђују тај образац. Док преговори трају, војни притисак не престаје. Напротив, он се дозира тако да појача политичку цену иранског одуговлачења. Порука је јасна: договор под америчким условима или наставак удара.
Војно присуство показује озбиљну намеру
Присуство две ударне групе носача авиона – Абрахам Линцолн Царриер Стрике Гроуп и Георге Х.W. Бусх Царриер Стрике Гроуп – уз Триполи Ампхибиоус Реадy Гроуп/31ст Марине Еxпедитионарy Унит и више разарача класе Арлеигх Бурке, показује да САД у региону не држе симболичне снаге. То је распоред за дуготрајан притисак, за заштиту поморских праваца и за брзе ударе по циљевима на мору и копну.
Посебно је важно што су мета била пловила за полагање мина. Минска претња у уском поморском пролазу не тражи велики број средстава да би произвела крупан ефекат. Довољно је неколико успешно положених мина да осигуравајуће куће, бродари и трговци успоре или обуставе пловидбу. Зато Вашингтон на такве активности реагује брзо и без много јавног колебања.
Удар на иранска далекометна средства има и другу сврху. Он не служи само непосредној заштити бродова, већ и смањењу иранске способности да са копна држи под претњом шире подручје залива. То је покушај да се противник потисне од обале и лиши могућности да спаја мински рат, ракете и беспилотне летелице у јединствен притисак на мореуз.
Политички канал и даље ради, али под притиском
Паралелно са ударима трају и дипломатски контакти. Високи амерички и ирански званичници већ недељама воде интензивне разговоре о окончању сукоба, а посредничку улогу имају Катар, Пакистан и Оман. Састанак иранског министра спољних послова Абаса Арагчија са премијером Катара показује да Техеран није напустио преговарачки колосек.
Проблем је у томе што дипломатија и војни притисак сада иду упоредо, без јасне линије раздвајања. То може да убрза договор, али и да га уништи. Ако једна страна процени да друга користи разговоре само да би добила време за ново позиционирање, следи нови круг удара и противудара. У таквој атмосфери сваки инцидент на мору добија тежину већу од локалног тактичког догађаја.
Вашингтон очигледно покушава да задржи иницијативу тако што не руши преговарачки формат, али га подупире силом. Техеран, са друге стране, покушава да покаже да и под притиском има средства да угрози пловидбу и наметне цену америчком присуству у заливу. Зато ниједна страна не показује спремност на стварно попуштање без опипљивог уступка друге стране.
Последице по регион и поморски саобраћај
Највећа непосредна последица није само ризик од нове размене ватре, већ продужена нестабилност поморског саобраћаја кроз један од најважнијих енергетских пролаза на свету. Чак и кад не дође до великог рата, довољно је да Ормуз остане под сталном претњом да би глобално тржиште и бродски саобраћај трпели последице.
За регионалне државе ово значи наставак живота у условима високе војне приправности и ограничене предвидљивости. За САД то значи да ће морати да одржавају скуп и тежак поморски распоред без гаранције да ће тиме брзо сломити ирански отпор. За Иран то значи да задржава способност ометања, али уз ризик да сваки нови потез буде кажњен непосредним ударом.
На терену се, дакле, не види стабилан прекид ватре, већ контролисано надметање под оружјем. Ормуз остаје средиште тог судара. Док год мореуз није поново у потпуности отворен, свака прича о смиривању биће условна, а сваки дипломатски напредак остаће под сенком новог ракетног или поморског инцидента.