Одлука Вашингтона да Нидал Хасан буде погубљен стрељачким водом није само завршница дугог судског поступка. То је и политички и правни сигнал да америчка администрација жели да врати смртну казну у видљив део војног система, и то у случају који већ годинама носи снажан симболички терет унутар америчке војске.
Пентагон је саопштио да је председник Доналд Трамп одобрио примену стрељачког вода, после препоруке министра одбране Пита Хегсета. Нидал Хасан, бивши војни психијатар и некадашњи мајор америчке војске, осуђен је на смрт због напада у бази Форт Хоод 2009. године, у којем је убијено 13 људи, међу њима 12 војника и један цивил, док је рањено скоро три десетине особа.
Хасан је осуђен на смрт 2013. године, али извршење казне није уследило више од деценије. Сада је тај механизам поново покренут. По правилима војног правосуђа САД, председничко одобрење је неопходно за извршење овакве казне, што ову одлуку чини не само судском него и директно политичком.
Повратак старе казнене праксе
Стрељачки вод није уобичајена метода у савременом америчком војном систему. Ако извршење буде спроведено, то ће бити први случај да је припадник америчке војске погубљен после више од 60 година и први случај примене стрељачког вода после 81 године. То показује да одлука није рутинска.
Последњи војник погубљен стрељачким водом био је Еди Словик 1945. године, након војног суда због дезертерства у Другом светском рату. Последње погубљење припадника америчке војске уопште било је 1961. године, када је Џон Бенет обешен. Вашингтон сада оживљава праксу која је деценијама била потиснута из војног система.
Тај потез има двоструку поруку. Прво, показује да администрација жели да демонстрира оштрину према најтежим злочинима унутар оружаних снага. Друго, открива спремност да се смртна казна користи и као средство политичког позиционирања, посебно после Трампове извршне наредбе из јануара 2025. године о обнављању смртне казне.
Зашто је случај Форт Хоод и даље политички осетљив
Напад у Форт Хоод остао је дубоко урезан у америчкој војсци јер је изведен унутар базе, у медицинском објекту, од стране официра који је носио униформу и радио у војном систему. То није био само масакр, већ и удар на поверење унутар саме структуре службе, у тренутку када је америчка војска већ била под великим оптерећењем због дуготрајних ратова.
Према доступним подацима, Хасан је у објекат у Тексасу ушао узвикујући „Алах је велик“ на арапском, а затим отворио ватру. За америчке институције то је случај који спаја војно правосуђе, унутрашњу безбедност и питање радикализације унутар униформисаног кадра. Зато се ова пресуда и њено извршење не посматрају као обичан кривични поступак.
Политичка тежина случаја појачана је чињеницом да је реч о једном од четворице бивших војника који се налазе на војном списку осуђених на смрт. Када администрација активира казну у овако познатом предмету, она уједно тестира модел и за остале случајеве. То значи да Хасанов случај може постати преседан у пракси, чак и ако формално није нов правни темељ.
Операција „Ресолуте Јустице“
Америчке власти су још у јуну потврдиле планове да се погубљења војних осуђеника на смрт спроведу ако председник да одобрење. Тај план носи назив „Оператион Ресолуте Јустице“ и предвиђа пребацивање осуђеника из дисциплинске касарне у Форт Леавенwортх у федералну казнену установу у Терре Хауте, у Индијани, где би казне биле извршене.
Још није јасно да ли ће и Хасан бити погубљен управо тамо, али сам план показује да систем не иде ка ад хок решењу, већ ка унапред припремљеној шеми за више потенцијалних извршења. То указује на ширу промену приступа, а не само на једнократан политички потез.
Додатну тежину носи чињеница да време и место извршења формално одређује секретар Копнене војске САД, а та функција је после оставке Дена Дрискола у септембру остала упражњена. Дужност тренутно обавља вршилац дужности Адам Теле. Тако је крупна казнена и политичка одлука већ донета, док административни апарат тек треба да затвори последње кораке.
Последице по војску, правосуђе и јавност
Ова одлука ће појачати расправу о томе да ли америчка војска враћа дисциплинску оштрину или улази у фазу симболичког кажњавања ради политичког ефекта. За командну структуру, порука је јасна: најтежи злочини у униформи неће остати само на изолацији у војном затвору. За јавност, порука је подједнако јасна: Бела кућа жели да покаже да је спремна на казну после година одлагања.
Последице ће се видети и унутар система војног правосуђа. Ако буде отворен пут за извршење казни над осуђеницима који већ чекају у Форт Леавенwортх, биће тешко тврдити да је реч о изузетку. Тада ће сваки наредни случај бити мерен према истом политичком аршину и истој институционалној логици.
Случај Нидала Хасана зато превазилази судбину једног осуђеника. Вашингтон овде не затвара само досије старог злочина, већ враћа у оптицај казнену праксу коју је деценијама држао по страни. Када се у војном систему оживи оваква мера, то није само правни чин, већ и порука о сили, дисциплини и државној вољи.