О рату Хамаса и Израела све је речено. О Гази изгледа исто, а да ли је баш тако? Неке основне генералије о томе се знају, али да ли се баш све зна о Гази тренуто најужаренијој неуралгичној тачки на Блиском истоку. Па изгледа да и не, а у овом тексту покушаћемо да испричамо неке најважније детаље о Гази.
Територија Газе дугачка је 45 километара и ширине од 6,5 до 12, 8 километара и обухвата простор дуж медитеранске обале између Синајске пустиње и јужне границе Израела са Египтом.
На простору Газе постоје три већа града Газа, Кан Јунис и Рафах, као и осам избегличких насеља и чак 25 бивших јеврејских насеља, која су напуштена 2005 године.
Као што је познато појас Газе се сматра једним од најгушће насељених простора на свету. Процене из 2003. говориле су да је у Гази живело 1.330.000 Палестинца, чија бројка се до 2018 године попела на више од два милиона становнике. Те 2003 године статистика је забележила да је на простору Газе живело и 5.000 јеврејских досељеника, који су тај простор напустили 2005 уз велике перипетије, Подаци објављени 2004 говорили су да су досељеници и израелска војска заузимали око 40 посто простора Газе.
Постор Газе заједно са остатком Палестине били су под Британском контролом од 1918. године. Газа је била заправо од 1922 до 1948. године део британског мандата. После стварања државе Израел и Првог Арапско -израелског рата 1948-1949, подручје је почело да се назива Појас Газе и долази под египатску управу, али је имао аутономни статус. Пре рата 1948. на том простору живело је 70.000 становника, да би после завршетка рата и стварања Државе Израел на тај простор стигло 250.000 палестинских избеглица из места и села дуж појаса Газе које су напустиле због рата.
Газа убрзо постаје поприште бројних граничних инцидената између Египта и Израела, који је преузимао и тад повремене упаде да би елиминисао палестинске оружане групе популарно зване Федајине да упадају у Израел и изводе терористичке операције.
Суецка криза и рат на Синају 1956. становници Газе сусрели су се по први пут са упадом израелске војске, што је довело до ренесансе (препорода) палестинског национализма. Окупација Газе од стране израелске војске трајала је до 1957 када су мировне снаге Уједињених нација преузеле тај простор, да би касније појас Газе поново контролисала египатска армија тачније ојачани пук.
За време Јунског рата 1967. израелска војска поново заузима Газу чија популација је тад већ била нарасла на 360.000 становника, а читаво подручје било је стављено под потпуну контролу Израела. Тад почиње и подстицање на градњу првих јеврејских насеља, а простор Газе тад напушта 40.000 људи, који се селе на Западну обалу.
Период од 1967 до 1971 у Гази палестинско становништрво пружило је отпор Израелу, што је израел искористио да се обрачуна са бројним активистима од којих су неки затворени, а остали отишли у Либан. То је био повод да полтичке личности из Газе и Западне обале формирају Палестински национални фронт ПЛО који се залагао за стварање палестинске државе на окупираним територијама.
Од маја 1979, на основу споразума из Кемп Дејвида, Египат и Израел преговарају о аутономији Западне обале и Газе. Мешутим, ови разговори нису били успешни. Тадашњи египатски председник Анвар ел Садат и израелска влада после потписивања нормализације односа увели су санкције становницима Газе због њиховог противљења мировном споразуму и нормализацији односа две земље. У априлу 1980. египатски председник Садат предложио је да прва палестинска аутономија буде управо у Гази, али та идеја је пропала јер су израелци поставили свог цивилног управника 1981. године. Међусобна трвења, подметања утицала су на нејединство унутар редова Палестинаца у Гази. Фатах је икористио свој тада јак утицај да сузбије било коју побуну против израелске војске и полиције у Гази.
Прекретница за газу настаје 1987. године исламистичка организација Хамас, која фокус ставља на ислам који је издигнут на пиједестал борбе против вечног непријатеља Израела. Са идеолошког становишта Хамас је био изданак Муслиманске браће, од којег преузима неке пароле и почиње да се дубоко укорењује међу палестинским становништвом.
Међутим застој у даљим палестинско-израелским преговорима о коначном статусу палестинских територија довели су до нове интифаде. Наиме 2000. године Ехуд Барак бивши војни специјалац и генерал изгубио је изборе и место премијера. Заменио га је „јастреб израелске деснице“ бивши генерал Аријел Шарон који је септембра 2000 прошетао уз пратњу полиције платоом испред џамије Ал Акса. Избила је друга интифада зазвана и као „интифада Ал -Акса“ по имену свете џаије и трећег најсветијег места свих муслимана после Меке и Медине..Од маја 2003 до јуна 2004 убијено је 768 палестинских цивила. У другој интифади почео је да слаби моћи у утицај Арафата, а ХАМАС је почео да јача. Санкције, јак војни притисак па и план Шарона да гради зид око Газе и Западне обале само је још више радикализовао становништво у Гази.
Израелци су на талас насиља, јер највише бомбаша самоубица је долазио из Газе почео је да изводи серије атентата и циљаних убистава на војсковође и лидере Хамаса. У мају и јуну 2004. Израелци су напали избеглички камп Рафах. Оправдање за упад било је да се траже тунели испод египатске границе одкале се у Газу пребацује оружје и ескплозив. У тим акцијама изрелске војске убијено је на десетина Палестинаца и уништено више стотина кућа. Међутим ни та јака репресија није могла да заустави талас насиља који се појачавао. Прекретница у целој причи постаје 2004. када у Паризу умире лидер ПЛО Јасер Арафат, а кога наслеђује Махмуд Абас ратног имена Абу Мазен, који постаје нови председник Палестинске самоуправе. Међутим ни ново руководство није имало контролу над Хамасом и другим исламистичким групама, нити је било у могућности.
Израелско напуштање Газе
Влада Аријела Шарона 2004 промовисала је план који је подразумевао израелску евакуацију Појаса Газе и напуштање тамошњих јеврејских насеља, али чије прихватање од стране Палестинске управе подраузмевало би имплицитно признавање право Израела до неограниченог насељавања и једностаног формирања граница Израела на Западној обали.
У октобру израелски парламент Кнесет подржао је Шаронов план за елиминацију израелских насеља на Западној обали. ЗА је гласало 67, ПРОТИВ 45, а УЗДРЖАНО је било седам.
С тиме је донета коначна одлука да 21 јеврејско насеље буде елиминисано из саме централне зоне Газе и четири мања насеља на северу.
ПОсле одлска јеврејских досељеника у Гази је уследила броба за власт ХАМАС-а и Фатаха у којој је победу однео ХАМАС, који се сурово обрачунао са присталицама Фатаха Махмуд Абаса.
Од тад Газа је доживела неколико војних интервенција од стране Израела од којих су најжешже биле 2006, 2012, 2014.. Ту се не рачунају перманентни ваздушни удари на појас Газе…