НАТО агресија на Савезну Републику Југославију која је трајала од 24.
марта 1999. до 10. јуна исте године била је окидач за много тога у
међународним односима. Те исте године, а о отме је било говора да је
НАТО интервенција утицала и на Русију да се неки планови поремете. Те
године прови пут после распада Совјетског Савеза покренута је 21. јуна
док су колоне војних возила Војске Југославије напуштали простор Косова
и Метохије, а руски падобраниц се распоређивали на аеродрому Слатина,
покренута је војна вежба под називом „Запад 99“. Задатак војне вежбе
прве после распада СССР-а био је симулација оѕива руске војске у нападу
на западни део државе.
Војна вежба је укључивала од око 50.000 војника из пет војних округа
и три морнаричке флоте. Круна ове војне вежбе била је дизање
стратешке авијације и то по први пут.
Нешто после поиноћи тог 25. јуна из ваздухопловне базе Енгелс у
Саратовској области полетела су четири стратешка бомбардера ТУ-95МС и
два ТУ-160 “Блекџек”; и усмерили се према Северном мору. На мору
између Норвешке и Исланда оба пара бомбардера су се радвојили и
приближили се на око 96 км од обале са чиме су били на позицији одакле
би у некој реалној ситуацији могли да ласнирају крстареће ракете дугог
домета са нукеларним бојевим главама на циљеве у САД.
Неки западни медији тврдили су да су руки бомбардери кришили ваздушни
простор Исланда, али су то негирали Американци, који су будно пратили
вежбу и сами Руси.
Бомбардерима у лету придружили су се и амерички ловци Ф-15 из авио
базе Кефлавик на Исланду и авионе пратили на половини пута око острва,
а онда је један пар Ф-15 заменио други пар исто на Ф-15 и истоимене базе
и будно су пратили руске бомбардере све док се нису удаљили од Исланда.
Друга два ТУ-160 наставила су лет дуж обале Норвешке у међународним
водама, а Норвежани су у ваздух послали своје ловце, али према руским
подацима, ти авиони нису стигли руске бомбардере, јер су се ови у
међувремену удаљили и вратили назад.
То је био први лет после шест година од када су последњи пут руски
стратешки бомбардери полетели на мисију од краја Хладног рата. Изненадна
појава руских бомбардера била је велико изеннађење за НАТО.
Руси су навели да је лет четири ТУ-95МС и два ТУ-16 трајао укупно 15
часова, а том приликом прелетели су и Северни пол одакле су лансирали
крстареће ракете које су погодиле циљ у јужном делу Русије.
Русија је негирала тад да вежба „Запад 99“ има везе са авио нападима
НАТО алијансе на СРЈ, иако се није могло сакрити да упркос материјалној
и финансијској оскудици представљају одређену силу.
У овој акцији руски стратешки бомбардери су носили крстареће ракете Х-
55 АС-15 Кент које подсећају на америчке БГМ-109 Томохаwк које могу
да носе нукеларну бојеву главу јачине 200 килотона. Усавршену верзију
Х-55 СМ носили су стратешки бомбардери ТУ-160 и које имају максимални
радијус 3.000 км. Ракете лете на висини од 40 до 110 м, а кружно
одступање од циља износи 45 и 150 метара.
Борбено возило пешадије Бредли: Једни га хвале, други куде, а он одолева ратовима и изазовима од Ирака до Украјине
О овом борбеном возилу пешадије свако има неко своје мишљење. Једни га хвале и кују у звезде још од Пустињске олује, други куде да је то највећа бламажа Пентагона и да су намештањем тестирања та возила на пречац ушла у уопотребу.
Нама на Балкану позната су од 1996 кад су у оквиру мисије ИФОР стигли у БиХ и 1999. на Косово и Метохију. О њима се поново говорило 2019., па 2020, па 2021. када је било познато да ће их Хрватска набавити у серији од 86 комада.
Назив возило је добило по генералу Омару Бредлију, победнику рата у Западној Европи кад је сломљен Трећи Рајх. Многи су мислили да је име Бредли требао да понесе неки тенк, а не борбено возило пешадије, али шта је ту је.
Прича о Бредлију кренула је 1964. када је расписан конкурс за механизовано пешадијско борбено возило МИЦВ-65. Први прототип под ознаком ВМ701 направио је Пацифиц цар, из њега је касније настала самоходна хаубица М-109 Паладин. Уследио је Вијетнамски рат где се јасно показало да М-113 са бензинским мотором кад га погоди Вијетнамац са ракетним бацачем РПГ-7 постаје ватрена буктиња. Вијетнам није био Европа, али је био добра школа да се уоче све бољке америчког оклопа. Претње по оклоп су само из године у годину расле, мине, ракете топови. Године 1968. генерал мајор Џорџ Кејси покренуо је пројекат МИВЦ. Почела је подела оклопних возила на оклопне транспортере и борбена возила пешадије. Тада је настао прототип XМ765. Иронијом судбине Американци су тад проучавали немачко борбено возило пешадије Мардер које такође после нећкања добија Кијев.
Конкурс за ново возило расписан је 1972. Приспеле су три понуде и тад је изабрана компаније Орднанце Дивисион, војни део компаније ФМЦ Цорпоратион. Уговор о развоју склопљне је 1973, а прва два рототипа испоручена су 1975 године. Уследила су бројна тестирања, испитивања и одлучило се да се паралелно крен у развој два возила једно под ознаком М2 за пешадију и друго М3 за коњицу. Разлика између два возила била је та јер пешадија је имала на верзији М 2 дочлану куполу са кошаром због чега је у возилу било могуће сместити 9 особа, од чега је у пешадијском делу од укупно 11 колико је било у коњичком могло сместити 6-7 војника.
Године 1978. направили су 4 4 прототипа М2 и М 3 и возило именовали по генералу САД са четири звездице Омару Бредлију у ствари уједнили су скраћеницу БФВ Брадлеy Фигихтинг Вехицле. Године 1980. стиже и прва наруџба 100 возила и то 75 у верзији М 2 и 25 у верзији М 3. После четири године бројка призведених Бредлија била је 600 возила, а 1985- чак 680 борбених возила пешадије на годишњем нивоу.
Први корисник Бредлија била је 41. пешадијска бригада 2. оклопне дивизије из Форт Худа у Тексасу, а у Европу прва возила су стигла 1983. године.
Увођење борбених возила пешадије није могло да прође без афере и медија. Новинари су Бредли покопали у медијима оптужујући да ова возила имају веома слаб оклоп, звали су их смртоносна замка, крематоријум, а неки политичари говорили су да су спремни да плате милионе да се направи ново тешко борбено оклопно возило. Медијски линч окончан је тек у Пустињској олуји кад су Бредлији уништавали са лакоћом ирачке Т-72. Уследио је звездани тренутак тог возила.Верзија М2 била је намењена за превоз пешадијског одељења 6-7 војника стрелаца, да боковима није било отвора за аутоматску пушку. Код верзије М 3 у пешадијском одељењу је било простора за два војника а остали простор је био искориштен за смештај противоклопних ракета, ручним ракетним бацачима ЛАW 72.. Заправо самоходно складиште оружја.
Верзија М2 који добија Украјина имају мотор и трансмисионо одељење спреда и представљају додатну заштиту посаде пред поготком противоклопне ракете спреда. Лево напред иза мотора седи возач и управља воyилом уз помоћ ручки. Иза возача налази се купола са кошаром, која је померена на десно, тако да је на њеној левој страни мали пролаз према пешадијском одељењу и два седишта за војнике који су опремљени аутоматским пушкама М231 које су дериват М-16 прилагођене за употребу из овог возила. У пешадијском делу на десној страни налазе се залиха за муницију калибра 25 мм на левој страни четири противоклопне ракете ТОW. Кроз отвор према споља један војник може да допуни лансер противоклопне ракете, с тим да се купола помери мало улево и топ на највећу елевацију. Посебан поколпац штити војника који пуни лансер. На задњем делу налази се укрцно-искрцна рампа, а на мања врата на левој страни могућ је улазак или излаз појединачно.
Главно наоружање верзије М2 је топ М242 калибра 25 мм Бушмастер, спрегнути митраљез М-240, бацачи димних кутија и двоструки лансер противоклопних ракета ТОW. Топ калибра 25 мм је стабилисан у обе равни што му омогућава пуцање у покрету појединачно или рафално до 200 метака у минуту. Нормални рафал је 4-6 пројектила.
У возилу налази се 75 оклопно пробојних граната АПДС-фс и 225 експлозивних пројектила ХЕ. Користи се главна граната М 919ДУ од осиромашеног уранијума, а у употреби је граната М791 са волфрамовим зрном. Верзија гранате са осиромашеним уранијумом може да пробије 30 мм челика под углом од 60 степени на даљини од 2.000 метара.
Пробојност омогућава елиминацију не само оклопних транспортера и возила истока и запада, него и пробијање оклопа тенка Т-55 и т 62 у свим верзијама.
Ту су и ракете ТОW које се лансирају преко дневно/ноћног модула бри брзини возила од 5 километара на час. Двоструки лансер ракета ТОW налази се на левој страни куполе. Тенк може бити уништен на даљинама већим од 3.750 м
Командир возила има своје место на десној страни куполе, лево је нишанџија и оба имају уграђено осматрачко нишанску справу са дневно ноћно термалном камером, што омогућава употребу по дану, у диму и магли укључујући и споствени димну завесу. Командир околину око возила може да посматра кроз перископе на крову куполе и слична је као код тенка Абрамс, може да се отвори напред или хоризонтално у висину толико да командир осматра околину да двогледом, при чему је његова глава у потпуности осигурана од метака, снајприста или гелера граната. Ако командир напусти возило заједно са пешадијским одељењем његову функцију преузима нишанџија.
Оклоп
Бредлијев оклоп је мешавина челика и алуминијских плоча (Алуминијум 5083 са додатком цинка и магнезијума. Алуминијум пре свега зато што јелак материјал и због саме конструкције легуре и тежег пробијања.
Верзија легуре Алуминијума Но 7039 показала се као одлична заштита од пројектила испаљених из аутоматске пушке. Анализом уништених Бредлија касније се дошло до података да на боку Бредли има ламинатне плоче дебљине 25 мм високе чврстоће са међусобним размаком од 1,54 мм, а укупно су плоче удаљене 8,89 мм од основне алуминијумске конструкције возила. Заштита основног оклопа Бредлија била је на нивоу совјтског БМП-2.
Каснијим модернизацијама уведена је додатна заштита спреда и изнутра где су уграђене келаврске плоче за пресретање делова граната приликом пробијања оклопа. На бокове и предњи део постављен је ЕРА оклоп који је урађен у сарадњи са израелском фирмом Рафаел и то 1993. године. ЕРО оклоп је избрисао у потпуности стрељачке нише које су биле на возилу. Додатни оклоп повећао је тежину возила за 20 одсто.
Највећа разлика је била и у погледу оптике посебно ноћне ИСУ са топлотно осматрачком или ЦЦД технологијом и могућност дневно ноћне употребе са појачивачем светла.
Покретљивост Бредлија
Покретљивост овог БВП је веома добра и има способност упркос додатном оклопу да прелази мање реке. Амфибијска својства добија после краткотрајне припреме. Мотор је компаније Каминс ВТА-903Т налази се десно од возача. У питању је осмоцилндрични дизел мотор који развија јачину од 600 Коњских снага при 2.600 обртаја.
Маса због додатног оклопа возила је нарасла на 30,4 тоне. Максимална брзина је и даље 64 киломтера на час, а аутономија кретања 400 км.
Укупно је направљено 662 Бредлија у верзији М2.
Тактичко Технички подаци
Посада: 3 6
Борбена тежина 27,6 т, са додатним оклопом 30,4 тоне
Димензије: дужина 6,55 м, ширина 3,6 м са ЕРО оклопом, висина 2,97м
Мотор: Каминс ВТА-903Т јачине 600КС
Наоружање: Топ бушмастер М242 25 мм, митраљез М240 калибра 7,62 мм спрегнут са топом калибра 25 мм
Количина муниције 300 комада спремно и 1.500 у резерви калибра 25 мм и 4.400 метака калибра 7,62.