Данко Боројевић
Распад бивше југослoвенске федерације довео је до нове ере у историји Македоније.
Једини војни аеродром у Македонији дотад био је Петровац, у близини града Скопља.
Ту су у неколико борбених ескадрила били стационирани авиони типа Ј-22 Орао, Г-2 Галеб, Ј-21 Јастреб, и Утва-66. Имајући у виду не тако мали број македонских пилота у активној и резервној служби у тадашњој ЈНА, самостална македонска држава имала је добру основу за развој властитог ваздухопловства. Тадашњи председник Македоније Киро Глигоров и представници ЈНА су 21. фебруара 1992. године потписали договор за
повлачење свих војника и официра тадашње ЈНА с територија Македоније. На жалост, део договора је подразумевао и повлачење комплетне борбене технике, укључујући борбене авионе, те цело пратеће наоружање и резервне делове. Својевремено се у медијима провлачила информација да су Македонци тражили од ЈНА да им остави неколико авиона Јастреб, али да је то војни врх одбио. Међутим, чињеница је другачија, политички врх тадашње Македоније једноставно ништа није тражио од ЈНА осим да комплетно напусти територију новостворене државе. Да су македонски политичари затражили нешто војне технике, ЈНА би то и испоштовала. Разлог је био јасан, Македонци и Срби кроз заједничку историју никада нису били у конфликту и имали су одличне међусобне односе.
СТВАРАЊЕ МАКЕДОНСКОГ ВАЗДУХОПЛОВСТВА
Крајем марта 1992. године и задњи војник ЈНА напушта територију Македоније. Тада
се наметнуло питање и потреба формирања нове војне структуре коју је требало изградити из темеља.
Већ 10. априла 1992. године први председник Републике Македоније Киро Глигоров
потписао је Одлуку бр. 60, којом је формирана Војна команда Ратног ваздухопловства и
противваздушне одбране.
Ваздухопловство и противваздушна одбрана Македоније према тој одлуци састоји се
од: команде Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране, ваздухопловне бригаде, лаке артиљерије и противавионског ракетног пука, пука ВИНГ и ваздухопловне базе.
Према плану летења од 9. јуна 1992. године, за летачки дан изабран је 10. јуни 1992.
године, кад је полетела прва македонска посада изнад самосталне Македоније. Тог дана полетели су старешине мајор Илијевски Дане и капетан Александар Манев, у авиону Утва-75. Лет је трајао од 10.15 до 10.35 часова изнад пилотске зоне Дречево. У част овог историјског догађаја, 10. јун се традиционално прославља као Дан македонске ваздухопловства.
У то време рат у БиХ и Хрватској био је у пуном јеку, и међународна заједница је увела
ембарго на увоз оружја и борбене технике. Ембарго је вредео за све републике и државе бивше Југославије. Тако је македонско ваздухопловство остало без било какве могућности набавке борбених ваздухоплова. Због одржавања тренаже македонских војних пилота, Македонски ваздухопловни савез уступа РВ Македоније четири клипна авиона Утва-75 за основну обуку у моторном летењу. Тим се авионима придружио и један авион Утва-66, која је остала након повлачења ЈНА. Ових пет авиона означили су скромне почетке Ратног ваздухопловства Македоније.
Већ 1993. године Авијацијска бригада (абр) била је састављена од: команде, две
авијацијске ескадриле, противоклопне хеликоптерске ескадриле (похе), транспортне
хеликоптерске ескадриле (трхе) и одељења за извиђање и везу.
Дана 28. јуна 1994. године, у 09.32 часа РВ Македоније добија свој први хеликоптер
типа Ми-17. Од тог дана Македонци су набавили више ваздухоплова самим тим излазећи из режима ембарга на набавку наоружања.
Избијањем побуне Албанаца у Македонији и отвореног војног конфликта у марту 2001.
године, јавља се потреба за повећањем броја борбених ваздухоплова у РВ Македоније.
Одлучено је да се набаве јуришни авиони Су-25 Фрогфут.
СУХОЈ Су-25 ФРОГФУТ У МАКЕДОНИЈИ
У самом почетку борбених дејстава коришћени су хеликоптери Ми-17, углавном за
мисије транспорта и десанта. Касније су набављена још четири хеликоптера Ми-8МТ, као и десет борбених хеликоптера Ми-24В и два Ми-24К који су понекад током операције сузбијања албанских терориста у угроженим регионима државе имали чак четири до пет летова дневно.
У јуну 2001. године стижу и четири јуришна авиона Сухој Су-25. Три једноседа Су-25 и
један тренажни двосед. Авиони су испоручени с комплетним наоружањем – од бомби
ФАБ-100, ФАБ-250 и ФАБ-500, па све до ласерски навођених ракета ваздух–земља типа Х-25 и ракета ваздух-ваздух Р-60 (које нису оперативно коришћене). Купљени су у Украјини, па је тако тамо у бази Саки, на Криму, уједно извршена и комплетна обука
пилота и техничког особља. Авиони су ремонтовани у Белорусији у Ремонтном заводу
Барановичи где су и офарбани. Једино су ознаке добили у Македонији. Касније се
показало да је та маскирна шема за Македонију била одличан избор.
Македонски Су-25 оригинално су направљени за фронтовску авијацију Совјетског
Савеза, дакле нису извозне верзије овог типа. Набављени су из Украјине где су након
распада Совјетског Савеза и поделе оружја унутар самог СССР-а и остали. Авиони су пре продаје служили у РВ Украјине. За набаву су одабрани јер у том тренутку није било
другог расположивог типа авиона којег је Македонија била у могућности купити, а Украјина вољна продати. Остали авиони су били или прескупи или су захтевали веће
сервисне радове које због хитности стављања у употребу Македонија није себи могла
приуштити.
Према македонским пилотима који су летели на Су-25, ови су авиони далеко бољи и
једноставнији за летење него што су били јуришни борбени авиони југославенске
производње. Неки су чак били и одушевљени њиховим перформанса, издржљивошћу и
могућностима.
Сухоји носе стандардне ознаке РВ Македоније: троугао на десном крилу (горе), на
левом крилу (доље) и са сваке стране по једна национална ознака у делу трупа између
издувника мотора и хоризонталних стабилизатора. Авиони носе и македонске заставе на вертикалним стабилизаторима и на носу, а изузетак је двосед с бројем 120 који носи заставу само на вертикалном стабилизатору.
У АКЦИЈИ
Авиони носе ескадрилске бројеве на носу: 120 (Су -25УБ) ,121, 122 и 123. Ове су ознаке
добили у ваздухопловној бази Петровац, одмах по доласка из Украјине. Убрзо пошто су
добили ознаке, укључени су у састав 101. ваздухопловне ескадриле (101. ве), која је тада у саставу имала школске авионе Злин 242Л. Првих дана после њиховог доласка у
Македонију, коришћени су као средство за стварање панике и заплашивање терориста у скопском селу Арачиново које је било комплетно заузето од стране албанских терориста.
Затим се попис акција у којим ови авиони суделују поприлично проширује. Коришћени су у све три регије обухваћене борбеним активностима – на тетовском, кумановском и
скопском фронту. Највећа и најинтензивнија акција у којој су суделовали била је она за
сузбијање терориста са Скопске Црне Горе у околини села Радуше и Љуботен. Према
неслужбеним подацима, ови су авиони само у селу Радуша деловали с већим бројем бомби ФАБ-250. Бомбе ФАБ-500 качене су на авионе али никада нису коришћене током сукоба.
После завршетка сукоба коришћене су на полигону Криволак током бојевих гађања.
Македонске одбрамбене снаге су у само неколико дана комплетно разбиле терористичке формације, те терористе натерале да се повуку на Косово. Стандардно наоружање током сукоба била су четири лансера невођених ракетних зрна УБ-32 калибра 57 мм, лансери невођених ракетних зрна калибра 80 мм и четири бомбе ФАБ-250.
ПОСЛЕ ОХРИДСКОГ СПОРАЗУМА
Потписивање Охридског споразум означио је крај борбених активности. У то време је
РВ Македоније постигло врхунац у борбеној спремности и капацитету за одговор на било какве провокације или агресију, без обзира да ли оне долазе из унутрашњости или споља.
У временском периоду од неколико месеци после потписивања мировног споразума, македонски Су-25 су уз помоћ борбених хеликоптера Ми-24 свакодневно патролирали
изнад македонске територије, и били су спремни у било које време одговорити на било
какву претњу по безбедност државе.
Крајем 2001. године РВ и ПВО Македоније отпочиње трансформацију и
реорганизацију, па су тако и јединице добиле нова имена. Сухоји су остали активни све до краја 2003. године, а један од задњих летова су имали за аеромитинг у Куманову на спортском аеродрому Аџи Тепе. Тог дана је летео Су-25 са бројем 123 заједно с још два хеликоптера Ми-24В ( са бројевима 210 и 209) у формацији на малој висини док је у бришућем лету покрај њих пролетео двосед (са бројем 120) што је било врло атрактивно за публику, па су пилоти награђени овацијама. То је било задње јавно појављивање јуришника Су-25 изнад Македоније, пре њиховог повлачења из наоружања РВ и ПВО Македоније.
Јуришници Су-25 повучени су из наоружања због сугестија са стране и из НАТО
савеза. Они нису били НАТО компатибилни, а константно се провлачила и теза да немају будућност у малом и компактном ваздухопловства, као што је македонско.
Протеклих година било је неколико покушаја да буду продани. Најближе продаји били
су 2006/2007. године када су требали отићи у Грузију. Али је Руска Федерација својим
притиском зауставила продају и авиони су остали у Македонији. Протеклих је година у
неколико наврата било и покушаја за њихово враћање у оперативну употребу и
модернизацију, али без успеха. За то је била потребна већа политичка воља. Ови су авиони својевремено били добра основа за даљњи развој борбене авијације у Македонији. Њиховим повлачењем из наоружања, од тога се одустало.
(аутор се на сарадњи око текста и фотографија захвљује Драгану Цветић. Извор
књига: Данко Боројевић, Драги Ивић, Жељко Убовић, Ваздухопловне снаге бивших
република СФРЈ 1992-2015)